- Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek

Oće ki­ša, ne­će ki­ša? –Di­le­ma, ali pri­je sve­ga mu­ka me­te­o­ro­pa­ta. Ra­zu­mi­jem nji­ho­ve pro­ble­me, ne za­to što pri­pa­dam ovoj gru­pi, već što vje­ru­jem da pro­mje­na vre­me­na uti­če i na ras­po­lo­že­nje i na zdrav­stve­no sta­nje, po­go­to­vo kod sta­ri­je po­pu­la­ci­je i hro­nič­nih bo­le­sni­ka.
A šta ne ra­zu­mi­jem, i ko­ga ne­ću da ra­zu­mi­jem? One ko­ji tu re­če­ni­cu - ,,Oće ki­ša, ne­će ki­ša'', po­na­vlja­ju kao ,,Oče naš'' i sva­ko­dnev­no ko­ri­ste u svo­joj ,,bo­ga­toj'' ko­mu­ni­ka­ci­ji i u njoj sa­mo tra­že raz­log da se ne osje­ća­ju do­bro. Ta­kve na­zi­vam hro­nič­nim za­vi­sni­ci­ma do­sa­de, bez­i­dej­no­sti i učma­lo­sti.
Ni­kad kao da­nas vre­men­ski uslo­vi ni­su bi­li za­stu­plje­ni­ji u na­šim ži­vo­ti­ma. Za­pra­vo, ni­kad kao da­nas im se ne pri­da­je to­li­ka va­žnost i zna­čaj. U ne­do­stat­ku, tj. u osi­ro­ma­še­noj ko­mu­ni­ka­ci­ji iza­zva­noj ,,ki­ja­me­tom'' u obra­zov­nom i kul­tur­nom pod­ne­blju, ,,raz­go­vor'' o vre­me­nu po­stao je ne­za­o­bi­la­zna te­ma. Evo ne­ko­li­ko ,,od­lo­ma­ka''.
Da­kle - ne­za­o­bi­la­zno- ,,Oće ki­ša , ne­će ki­ša''. Za­tim: ,,Šta su re­kli, ka­ko će vri­je­me bi­ti sju­tra?'' Pa on­da: ,,Ni­ka­ko da se ovo vri­je­me sta­bi­li­zu­je''. Ili ovo: ,,Ma sve je do­bro, sa­mo da vje­tar ne du­va''. Ima i ovo­ga: ,,Joj da 'oće vi­še lje­to do­ći pa da se po­ski­da­mo''. A i ovo­ga: ,,Uh, ka­ko ovo sun­ce pr­ži, po­go­re­smo, da oće ova ki­ša ljulj­nu­ti pa da pro­di­še­mo''. Tu su i oni ko­ji ve­le: ,,Ni­šta bez zi­me''! Čist va­zduh, mi­li­na. E, ali on­da sli­je­di ovo- ,,Evo već 15 da­na u de­be­lom mi­nu­su, sve za­le­di­lo, ne mo­že se mrd­nu­ti. Ne­go, šta su re­kli, ka­kvo će vri­je­me bi­ti sju­tra?''
I ta­ko pro­ti­ču ,,kon­struk­tiv­ni'' raz­go­vo­ri na­še sva­ko­dne­vi­ce. Po­red ne­do­stat­ka te­ma i in­te­lek­tu­al­ne ne­mo­guć­no­sti da se one pro­ši­re i pro­du­be, raz­log ovoj op­se­siv­no­sti (ne)vre­me­nom, je­su i tzv. vo­di­te­lji ko­ji sa­op­šta­va­ju vre­men­sku prog­no­zu.
Ve­ći­na nas se sje­ća le­gen­dar­nog Ka­men­ka Ka­ti­ća, zva­nog ,,Vre­men­ko'' ko­ji je bio je­dan od po­zna­tih i pre­po­zna­tlji­vih no­vi­na­ra ta­da­šnje Ra­dio-te­le­vi­zi­je Be­o­grad. Nje­go­vo ne­na­me­tlji­vo, uvi­jek u sje­de­ćem po­lo­ža­ju, či­ta­nje vre­men­ske prog­no­ze, s div­nom bo­jom gla­sa, uli­va­lo je kod gle­da­la­ca smi­re­nost, i ni­jed­nog tre­nut­ka ni­je iza­zi­va­lo ne­mir i za­bri­nu­tost, bez ob­zi­ra na vre­men­ske (ne)uslo­ve. Na­pro­tiv, ra­do­va­li smo se da ga i vi­di­mo i ču­je­mo. Ka­kav god da je sle­de­ći dan bio, pa ma­kar pri­je­tio i ne­kim ,,tor­na­dom'', Ka­men­ko je bio blag, ni­ma­lo te­a­tra­lan, i naš. Kad ka­žem naš, mi­slim da je ra­zu­mio i osje­ćao ri­tam i puls na­ro­da, jer je i sam pri­pa­dao nje­mu. Ni­je umi­slio da je zvi­je­zda, ni­ti da je ne­gdje na ,,sed­mom ne­bu''. Ta­ko se to ra­di­lo, a ta­ko bi i tre­ba­lo uvi­jek da se ra­di.
Tre­ba­lo bi, ali po­što se da­nas baš ni­šta ne ra­di ka­ko bi va­lja­lo i tre­ba­lo, ta­ko i ovi da­na­šnji me­te­o­ro­lo­ški iz­vje­šta­ji spa­da­ju u tu ka­te­go­ri­ju, na­ža­lost.
Ko za­pra­vo da­nas či­ta vre­men­sku prog­no­zu? Ko nam to sa­op­šta­va-,,Oće ki­ša, ne­će ki­ša?'' Me­te­o­ro­lo­gi­ja je ozbilj­na na­u­ka da bi se ta­ko neo­zbilj­no od­no­si­li pre­ma njoj. Da­kle, ko sve ima pra­vo da nam pro­či­ta vre­men­sku prog­no­zu? Si­gu­r­na sam da 85 od­sto onih ko­ji to da­nas ra­de ne bi tre­ba­lo ni ki­lo­me­tri­ma da se pri­bli­že ne­koj TV ku­ći, a ka­mo­li da nam sa­op­šte –,,Oće ki­ša, ne­će ki­ša''. Čast iz­u­ze­ci­ma, ali ple­ja­da ne­pi­sme­nih, ne­zgrap­nih i ne­u­gled­nih či­ta­ča i igra­ča is­pred me­te­o­ro­lo­ške kar­te pra­va je vre­men­ska ne­po­go­da. Ovaj ne­pro­fe­si­o­nal­ni tim za­lu­tao je i u vre­me­nu i u pro­sto­ru. Ho­da­nje u šti­kla­ma k'o na štu­la­ma i u mi­ni suk­nja­ma, de­se­tak me­ta­ra kroz stu­dio da bi se do­šlo do gra­fi­ko­na, i on­da uz ,,te­le­ći'' osmi­jeh sa­op­šti­lo da je na sna­zi cr­ve­ni alarm, pra­va je ka­ta­stro­fa. Sa­op­šti­ti da je led ve­li­či­ne ja­je­ta uni­štio i na­pra­vio pot­pu­nu šte­tu ma­li­nja­ci­ma ši­rom ze­mlje, a pri­tom bi­ti u ne­če­mu na­lik na bi­ki­ni, ta­ko­đe je ka­ta­stro­fa. Ka­ta­stro­fa ne­mo­ra­la, ne­u­ku­sa, ne­po­što­va­nja i pri­mi­ti­vi­zma.
Gdje su ne­sta­li na­ši da­ni, do­sto­jan­stvom, skrom­no­šću i pri­stoj­no­šću oba­sja­ni?! Gdje se iz­gu­bio osje­ćaj za mje­ru? Gdje je ono vri­je­me, ka­da nas je bri­ga bi­lo- ,,Oće ki­ša, ne­će ki­ša''? Vri­je­me ka­da nas je ne­vri­je­me spa­ja­lo, i či­ni­lo bli­ski­ji­ma. Na­ža­lost, ne­ma ga i odav­no je na na­šim ma­pa­ma ži­vo­ta na sna­zi cr­ve­ni alarm. Za­to, dra­gi mo­ji, ne­moj­te do­zvo­li­ti se­bi da ga ne is­klju­či­te na vri­je­me. Ja već je­sam.. I ja i moj bič. Jer oni ko­ji to ne­će su kič.

U ne­do­stat­ku, tj. u osi­ro­ma­še­noj ko­mu­ni­ka­ci­ji iza­zva­noj ,,ki­ja­me­tom’’ u obra­zov­nom i kul­tur­nom pod­ne­blju, ,,raz­go­vor’’ o vre­me­nu po­stao je ne­za­o­bi­la­zna te­ma

Čast iz­u­ze­ci­ma, ali ple­ja­da ne­pi­sme­nih, ne­zgrap­nih i ne­u­gled­nih či­ta­ča i igra­ča is­pred me­te­o­ro­lo­ške kar­te pra­va je vre­men­ska ne­po­go­da

(Autor­ka je pje­sni­ki­nja)