-Autor: Dra­gan Bur­sać

Zna­te li ko je Džu­li­ja Ga­lef? Mla­da že­na, psi­ho­log, pi­sac, te­o­re­ti­čar dru­štve­nih od­no­sa, pred­sjed­ni­ca i ko­o­sni­va­či­ca udru­že­nja ,,Cen­ter for Ap­plied Ra­ti­o­na­lity’’. Ona ve­li da je per­spek­ti­va sve, po­seb­no ka­da se ra­di o pre­i­spi­ti­va­nju va­ših uvje­re­nja. Fi­gu­ra­tiv­no re­če­no, pi­ta se je­ste li voj­nik, ko­ji je sklon od­bra­ni svog sta­ja­li­šta po sva­ku ci­je­nu — ili ste iz­vi­đač, ko­ji je po­tak­nut zna­ti­že­ljom? Džu­li­ja Ga­lef is­tra­žu­je mo­ti­ve ko­ji sto­je iza ta dva na­či­na raz­mi­šlja­nja i ka­ko ob­li­ku­ju na­čin na ko­ji tu­ma­či­mo in­for­ma­ci­je.
,,Za čim naj­vi­še če­zne­te? Če­zne­te li za od­bra­nom svo­jih uvje­re­nja ili če­zne­te vi­dje­ti svi­jet što je ja­sni­je mo­gu­će?”, pi­ta se Džu­li­ja, a pi­tam se i ja.
I evo nas na te­mi. Ko je u pe­tak od­gle­dao po­če­tak utak­mi­ce BiH-Grč­ka na sta­di­o­nu Bi­li­no po­lje u Ze­ni­ci, mo­gao je vi­dje­ti sav ba­ha­ti ,,sjaj’’ bo­šnjač­kog na­ci­o­na­li­zma, svu tu iko­no­gra­fi­ju ma­se ne­mu­štih, svu opi­je­nost na­ci­o­na­li­stič­ke ima­gi­na­ci­je u po­ku­ša­ju po­ni­že­nja dru­gih.
Zvi­žde svu­gdje pro­tiv­nič­koj him­ni, to je za­to što su oni na­ma iz­vje­si­li ,,Nož, ži­ca, Sre­bre­ni­ca’’ u Ati­ni, mi smo pje­va­li ,,na­šu pra­vu him­nu’’, ko­ju su nam od­u­ze­li... Svi ovi pu­sti iz­go­vo­ri su uvi­jek na­po­se, iz­go­vor za je­dan ve­li­ki na­ci­o­na­li­zam. I tu se opet vra­ća­mo na Džu­li­ju Ga­lef i nje­no sjaj­no pre­da­va­nje. Da li je na­ci­o­na­li­zmu po­tre­ban dru­gi na­ci­o­na­li­zam? O da, i te ka­ko. Vi­di­te, ne sa­mo da se bo­šnjač­ki na­ci­o­na­li­zam hra­ni, pri­mje­ri­ce srp­skim ili hr­vat­skim, ne­go su mu ta dva po­treb­ni kao iz­go­vo­ri i po­gon­sko go­ri­vo.
U pre­vo­du na sva­ko­dnev­ni je­zik ru­lje po dru­štve­nim mre­ža­ma ,,Ne bih ja zvi­ždao maj­mu­nu da maj­mun ni­je pr­vi po­čeo’’. Taj na­ra­tiv ide to­li­ko da­le­ko da se na­vi­jek pre­bro­ja­va­ju mr­tvi iz po­sled­njeg kla­nja, pa onaj ko ih ima vi­še ,,me­đu svo­ji­ma’’ do­bi­ja ne­ku vr­stu pred­rim­sko- prav­nog le­gi­ti­mi­te­ta da raz­li­ku na­mi­ru­je u že­šćoj na­ci­o­na­li­stič­koj re­to­ri­ci. To prav­da­nje bro­je­vi­ma, to po­ja­šnje­nje ka­ko ne­ki ,,mi’’ sa ,,na­šim’’ ima­mo ma­lo vi­še pra­va na za­jed­nič­ku ze­mlju, za­pra­vo je ira­ci­o­nal­no, ali po­gub­no. Jer u ira­ci­o­nal­noj ze­mlji, u ko­joj se lju­di ni­šte v­je­ko­vi­ma zbog ira­ci­o­nal­nih stva­ri i ko­ju vo­de bez ra­ci­ja po­li­ti­ča­ri i taj­kun­ska ološ ira­ci­o­nal­nost i je­ste mje­ra stva­ri.
To što ja mo­gu re­ći, ni­je vam Bo­sna i Her­ce­go­vi­na bo­šnjač­ka na­ci­o­na­li­stič­ka pr­ći­ja, pa de me bru­ka­te pred svi­je­tom, to što mo­gu re­ći da je MO­JA Ze­ni­ca, jed­na­ko kao i Ba­nja­lu­ka, Tre­bi­nje, Ši­ro­ki Bri­jeg, Ko­njic, Zvor­nik... to ja sve mo­gu oka­či­ti mač­ku o rep. Naža­lost. Jer me, kao i osta­tak pu­ka u BiH, sva­ki iz­bo­ri i po­pis uvje­re da BiH ni­je jed­i­nstve­na, da je na­ci­o­nal­no is­par­ča­na, da su Bo­san­ci i Her­ce­gov­ci sa­mo po­lu­hu­mor­na ro­man­ti­čar­ska sta­ti­stič­ka gre­ška.
To je ta li­ni­ja vječ­nog po­na­vlja­ča Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne, ko­ja pa­da na ča­so­vi­ma po­vi­je­sti. To što te­bi i me­ni na pa­so­šu pi­še Bo­sna i Her­ce­go­vi­na, to što ima­mo istu him­nu i grb... obri­ši ti stra­žnji­cu tim, ba­to. Eno ti ,,pra­vog’’ gr­ba i za­sta­ve na Bi­li­nom po­lju! I him­ne pri­de. Pa se još na­ci­o­na­li­sti bo­šnjač­ki iš­ču­đa­va­ju, po­sta­vlja­ju­ći kon­tra­pi­ta­nje- šta bi bi­lo da je utak­mi­ca igra­na u Ba­nja­lu­ci?
A, va­la, isto bi bi­lo. Ma­ha­lo bi se za­sta­va­ma ko­je ni­su bo­san­sko­her­ce­go­vač­ke, zvi­žda­lo bi se jed­noj him­ni, a pje­va­la dru­ga. Na­ci­o­na­li­sti bi or­gi­ja­li. U un­ču isto, sa­mo iz dru­gih raz­lo­ga i sa dru­gim ak­te­ri­ma. Sva vr­li­na na­ci­o­na­li­zma svo­di se na dva sta­di­o­na u 150 ki­lo­me­ta­ra.
Ne­go, ima ne­što dru­go. Ta pro­kle­ta slič­nost, go­to­va isto­vjet­nost bo­šnjač­kog sa pred­rat­nim ve­li­ko­srp­skim na­ci­o­na­li­zmom, ko­ji su na­sta­li iz uni­ta­ri­stič­ke ho­mo­ge­ni­za­ci­je, pri­je sve­ga te­ri­to­ri­je, po mo­guć­no­sti bez lju­di. Dok su se u BiH, srp­ski i hr­vat­ski na­ci­o­na­li­zmi tran­sfor­mi­sa­li u bit­ni se­pa­ra­ti­zam, bo­šnjač­ki je aman uza­man pre­pi­si­vao uče­nja Ma­ti­ce srp­ske i Do­bri­ce Ćo­si­ća. Kao što se ve­li­ko­srp­ska ide­ja kri­la is­pod već mr­tvog ju­go­slo­ven­stva, ta­ko se bo­šnjač­ki na­ci­o­na­li­zam pla­zi pod mr­skom ofi­ci­jel­nom za­sta­vom Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne. Ni­je Do­bri­cu, ni­ti Do­bri­či­ne in­te­re­so­vao ne­sreć­ni srp­ski puk oko Kni­na i Ben­kov­ca, jer da je­ste ne bi bi­li apa­tri­di u dr­ža­vi Sr­bi­ji 22 go­di­ne po­sli­je eg­zo­du­sa. Isto ta­ko, ali u jo­tu, ne za­ni­ma­ju pre­tje­ra­no na­fu­ra­no na­ci- di­je­te s lji­lja­ni­ma iz Sa­ra­je­va ni­ti Bi­hać, ni­ti Bo­san­ski Pe­tro­vac, ni­ti Sto­lac, po se­bi. Ne­će ono ići ni­ti go­re, ni­ti do­lje da se na­gle­da ,,jed­ne je­di­ne’’. Jok! To je tek pu­ki uz­goj no­vih na­ci­o­na­li­sta, ko­ji ne mo­gu vo­lje­ti, ne­go iš­ću po­sje­do­va­ti kao sa­mo­do­volj­nost po­sto­ja­nja.
Ni­je Ćo­si­ća za­ni­ma­la ni­ti na­ci­o­nal­na za­o­stav­šti­na, ni­ti, pri­mje­ri­ce ma­na­sti­ri ,,Kr­ka’’, ko­li­ko ,,bre, iz­laz na to­plo mo­re’’. Jed­na­ko ta­ko, zar stvar­no mi­sli­te da bo­šnjač­kog na­ci­o­na­li­stu in­te­re­su­je kul­tur­no-isto­rij­sko na­sle­đe svog na­ro­da na sje­ve­ro­za­pa­du Bo­sne? Da­bo­me da ne.
Ali, tu per­ver­ti­ji ni­je kraj. Jer uvi­jek tre­ba oprav­da­ti i ra­ci­o­na­li­zo­va­ti svo­ju po­tre­bu za na­ci­o­na­li­zmom. Pa on­da po­sto­je ,,do­bri’’ Sr­bi i Hr­va­ti. Za­pra­vo ta nji­ho­va do­bro­ta se ne ogle­da u objek­tiv­no­sti iz­ne­se­nih sta­vo­va, pro­ak­tiv­nom dje­lo­va­nju ni­ti bi­lo ka­kvoj že­lji za di­ja­lo­gom. Za­bo­ga, što bi je­dan na­ci­o­na­li­sta po­dr­ža­vao ta­kvu oso­bu? Na­ci­o­na­li­sta, u ovom slu­ča­ju bo­šnjač­ki, kan­ta­rom ude­sno na­he­re­nim va­že i mje­ri lju­de i ljud­stvo po to­me ko­li­ko de­va­sti­ra­ju dru­ga dva na­ci­o­na­li­zma. Uko­li­ko se va­ga, pak, is­pra­vi i kre­ne u ko­rist nji­ho­ve šte­te, uko­li­ko do­bre Bo­šnja­ke ne­ko od ,,do­brih’’ Sr­ba ili Hr­va­ta op­tu­ži za na­ci­o­na­li­zam, za zlo­či­ne, za ti­pič­ne ide­je kr­vi i tla, eto ti zla. U gla­vi kon­stru­i­sa­ni sa­ve­zni­ci po­sta­ju ,,dru­gi’’, po­sta­ju ,,svi su oni isti’’, po­sta­ju ,,pa­ščad usta­ška ili čet­nič­ka’’.
I ka­ko je Bran­ko ve­li­ki Ćo­pić u ,,Pro­lo­mu’’ na­pi­sao, ta­kvi lju­di, ko­ji mje­re i odva­ja­ju zlo od do­bra, ko­ji ana­li­zi­ra­ju, a ne pre­pu­šta­ju se sku­pi­ni-pr­vi na­je.u, da pro­sti­te. Jer, mo­žda je­ste ljud­ski, po­hval­no i po­želj­no u svi­je­tu iz ko­ga do­la­zi Džu­li­ja Ga­lef bi­ti ,,ska­ut’’ na­mje­sto ,,voj­nik’’. Mo­žda je­ste bo­lje ana­li­zi­ra­ti pr­vo se­be, pa svi­jet oko se­be, na­mje­sto uska­ka­nja u lo­gič­ke gre­ške i po­gre­šnog za­klju­či­va­nja je­dno­o­bra­zne ma­se, ali ov­dje kod nas- pod mač, ba­to!
,,Kad je taj iz­dao svo­je, iz­da­će i na­še’’, je­di­na je mak­si­ma u svi­je­tu ,,nji­ho­vih’’ i ,,na­ših’’. Ne­do­ku­či­vo je Bo­šnja­ku, Sr­bi­nu i Hr­va­tu od­ra­slom na maj­či­nom mli­je­ku na­ci­o­na­li­zma i pod ru­kom oče­vog jed­no­u­mlja, ve­lim ne­do­ku­či­vo je tran­sge­ne­ra­cij­skom na­ci­o­na­li­sti poj­mi­ti da, mi­mo tog ko­so­mo­sa ,,nas’’ i ,,njih’’, ima ne­što dru­go, ve­će, bo­lje, pra­ved­ni­je, is­kre­ni­je ljud­ski­je, na kra­ju kra­je­va.
A, to bo­lje, prav­de­ni­je, ljud­ski­je, naj­če­šće, du­bo­ko izo­lo­va­no u svoj ge­to sa­mo­će ili je­di­ni­ce isto­mi­šlje­ni­ka, re­ći će vam ,,ma pu­sti’’ i od­mah­nu­ti ru­kom.
A, sva je ne­sre­ća u pu­šta­nju. Dok se ov­dje u kr­vi na­mi­ri tro­gla­va na­ci­o­na­li­stič­ka ažda­ja, dok se ubi­ja­njem po­kr­pe ru­pe za Ili­re, Kel­te, Tur­ke, Austrou­ga­re, Njem­ce, Ita­li­ja­ne, ko­mu­ni­ste, pa za sve Sr­be, Hr­va­te i Bo­šnja­ke, ne­će osta­ti NI­KO živ.
Ima li nam po­mo­ći? Ima. Usta­ni­te iz Sa­ra­je­va, Sa­raj­li­je, pa do­ve­di­te dje­cu u Ba­nja­lu­ku, da vi­di­te što se iz­gra­di­la, od­ve­di­te, Ba­nja­lu­ča­ni, dje­cu na će­va­pe u Sa­ra­je­vo, ima svi­je­ta Mo­star­ci, i sje­ver­no od vas... I ni­su to ne­ka sku­pa ju­na­štva, ni­su to ne­ki ego­cen­trič­ni bo­le­sno hra­bri tri­po­vi, ko­ji­ma do­vo­di­te u pi­ta­nje ži­vot svo­je dje­ce. To su dru­mo­vi, ka­kvi god da su, to su pla­ni­ne, ri­je­ke, je­ze­ra, to su svi oni div­ni lju­di ko­je su­sre­će­te ka­ko ku­pe si­je­no, ko­ji će vas od one svo­je mu­ki­ce i bi­je­di­ce ugo­sti­ti i po­ča­sti­ti, to je svi­jet bes­kraj­no li­je­pe Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne, ko­ja se ne sli­je­že pod ste­go­ve, ko­joj ne di­ri­gu­ju po­li­ti­ča­ri ili na­vi­jač­ke vo­đe (što mu do­đe na isto)...to je sa­zvje­žđe nor­mal­no­sti.
I uko­li­ko se za­ču­di­te, ka­ko smo svi isti, pa ma­kar u bi­je­di i ne­zna­nju, je.eno isti, eto po­ma­ka, ba­rem za va­šu dje­cu.
Ne mo­ra­te se vi za­pi­ta­ti, ali ho­će va­še di­je­te-da li bi me­ni bi­lo ne­pri­jat­no da sam sje­dio na Bi­li­nom po­lju, da li bi onom ma­lom iz Ze­ni­ce bi­lo ne­pri­jat­no da pri­su­stvu­je ka­kvoj pa­ra­čet­nič­koj pa­ra­di u Ba­nja­lu­ci ili Tom­so­no­vom kon­cer­tu ne­gdje u Za­pad­noj Her­ce­go­vi­ni i ako je od­go­vor DA, eto po­ma­ka od se­dam dej­ton­skih mi­lja.
www. bu­ka.com