-Pi­še: Vuk Vu­ko­vić

Šta bi moć pred­sta­vlja­la uko­li­ko ne bi bi­la u sta­nju da se sa­mo­de­struk­tiv­no obra­ti se­bi? Te­ro­ri­zam je s onu stra­nu mo­ći, to je kon­tra­in­di­ka­ci­ja mo­ći, opilj­ci mo­ći na­kon nje­nog od­go­vo­ra se­bi.
Nju­jork je grad fil­ma, pro­stor ver­ti­kal­ne di­na­mi­ke i ka­pi­ta­li­stič­ke ši­zo­fre­ni­je. Pre­tr­pjev­ši na­uč­nofan­ta­stič­ki na­pad (ko­ji ga je još vi­še učvr­stio u glo­bal­noj že­lji), ovaj grad se cen­tra­li­zo­vao u ko­lek­tiv­nom ira­ci­o­na­li­zmu. Bez dalj­njeg, film se u vi­še svo­jih pro­je­ka­ta opro­ba­vao u teh­ni­ci ra­za­ra­nja Svjet­skog tr­go­vin­skog cen­tra, ili, ka­ko na­vo­di Džon Džan­ker­man, „Ne­dav­no smo ču­li – u Ja­pa­nu se to ne na­zi­va ta­ko – da se mje­sto na­pa­da na Svjet­ski tr­go­vin­ski cen­tar na­zi­va nul­tom tač­kom.“ Ovo zda­nje ne­do­dir­lji­ve ar­hi­tek­tu­re, ovaj da­le­ki Ar­hi­pe­lag od sta­kla, če­li­ka i be­to­na, bi­lo je sa­vr­še­na me­ta za ma­te­ri­ja­li­zo­va­nje po­gub­nih spe­ci­jal­nih efe­ka­ta. Kao sli­ka ko­ja iza­zi­va da se iz­vr­ši po­ha­ra nad njom, ona se svo­je­volj­no pre­da­je u ru­ke si­ste­mat­skoj ope­ra­ci­ji bri­sa­nja.
Film, tre­ni­ra­ju­ći nam mrač­nu ma­štu, upo­šlja­va se u sce­ne pe­pe­lja­stog kra­ja. Ti­me moć je­ste ono što pre­ko­ra­ču­je gra­ni­ce, što po­sta­je gra­ni­com za se­be, pri­tom bi­va­ju­ći is­pra­će­na he­pe­nin­gom smr­ti u raz­bi­je­nim sli­ka­ma o se­bi.
Tre­ba is­ta­ći da je do­ga­đaj 11. sep­tem­bra u pr­vom re­du eks­pan­zi­ja za ekra­ni­zo­va­ni kon­zu­me­ri­zam. Da­kle, u jed­nom tre­nut­ku, sa­te­li­zo­va­ni sve­mir fo­ku­si­rao je svo­je ve­li­ko oko na ob­ru­ša­va­nje Bli­zna­ki­nja ko­je su iz sta­kle­ne utro­be is­pu­sti­le u ne­bo pla­ne­tar­nu ka­pi­ta­li­stič­ku do­ku­men­ta­ci­ju. Stra­da­ti na rad­nom mje­stu: to je po­to­nji čin pa­tri­o­ti­zma, bu­du­ći da je, u dru­gom smi­slu, rad­no mje­sto po se­bi bez­gre­šno i uvi­jek već slu­ži Bo­gu.
Film te­sti­ra do­vi­tlji­vost na­še agre­siv­no­sti... Za te­ro­ri­stu, smrt ne pred­sta­vlja ni­šta, sve se in­ve­sti­ra u nje­nu sli­ku, u uti­caj onog tra­ga ko­ji gu­ta i dik­ti­ra me­di­ji­ma ko­sti­mo­gra­fi­ju ove mag­be­tov­ske sce­ne.
Mo­že­mo re­ći da smrt ne bi ima­la svo­ju ulo­gu u postmo­der­nim vre­me­ni­ma da je te­ro­ri­zam ne ob­u­ča­va u to­me. Iro­ni­ja je još mo­me­nat kad od­re­đe­na te­ro­ri­stič­ka gru­pa­ci­ja pre­u­zi­ma na se­be od­go­vor­nost za bom­ba­ški na­pad: zar se tim či­nom ne ob­ja­vlju­ju za one ko­ji su po­sta­li vla­sni­ci smr­ti? To u pro­du­žet­ku re­če­nog ne­dvo­smi­sle­no zna­či: za­pad­na kul­tu­ra kao da ne­ma ni­šta sa fe­no­me­nom smr­ti, de­mo­krat­ski iz­mi­je­ša­na i otvo­re­na, od­već je mla­da za si­ro­vi ma­te­ri­jal smr­ti.
Što se ti­če ki­ne­ma­to­graf­skog sa­hra­nji­va Bli­zna­ki­nja, pre­ma tom do­ga­đa­ju za­i­sta smo am­bi­va­lent­ni. Is­tre­ni­ra­ni pu­tem fil­ma za ovaj spe­ci­jal­ni udar, nu­žno smo ga ekran­ski po­ni­šti­li u iza­zo­vu ko­jim je za­si­gur­no pre­kro­jio isto­ri­ju. Imu­ni na vi­ru­se (još od fil­ma Dva­na­est maj­mu­na, ovog dje­la ko­je je pro­že­to i baj­ko­vi­tom ko­mič­no­šću u go­tič­koj at­mos­fe­ri iz bu­duć­no­sti), tvr­do smo re­ze­r­vi­sa­ni i pre­ma te­ro­ri­zmu: Nju­jork je u na­šoj pod­svi­je­sti grad fa­sci­ni­ran sop­stve­nom de­struk­ci­jom. U sva­kom smi­slu, pro­gres u nje­mu oli­če­nje je dra­ži ko­ju svi osje­ća­mo pre­ma kra­ju stva­ri ko­je mak­si­mal­no ubr­za­va­mo.
Kao film­ski stu­dio, tu je stvar­nost mo­gu­ća je­di­no pod uslo­vom da je kon­stant­no hi­per­ten­zi­ra­na; te­ro­ri­zam je, kao i sa­o­bra­ćaj­ni za­stoj, ni­šta ma­nje stvar sva­ko­dnev­nog do­ga­đa­nja u ovom gra­du.
Za­mi­sli­mo sa­da grad u ko­jem je film o nje­mu pri­sut­ni­ji od re­al­no­sti ko­ju ži­vi. Nju­jork se, u pra­vom smi­slu te ri­je­či, oslo­bo­dio re­al­no­sti pri­ma­ju­ći u na­sle­đe film či­ji apo­ka­lip­tič­ni sce­na­rio igra, a da to­ga ni­je ni svje­stan.
Pred­o­sje­ća­mo da u tom gra­du ni­je iz­vo­dlji­vo ži­vje­ti bez osje­ća­nja sve bli­žeg kra­ja. Op­te­re­će­ni Ot­kro­ve­njem (jer za­pad­nja­ci ne osje­ća­ju hri­šćan­stvo kao re­li­gi­ju lju­ba­vi, već kao og­nje­nu pred­sta­vu gnje­va i ka­zne!), za­pad­nja­ci otud iz­i­gra­va­ju jef­ti­ne is­ku­pi­te­lje isto­ri­je: u bor­bi sa te­ro­ri­zmom, ar­hi­tek­tu­ru ba­nal­ne ban­kov­ne sto­sprat­ni­ce, su­prot­sta­vlja­ju pra­gu u Da­ma­sku.
Gle­da­ju­ći na svoj grad oči­ma fil­mo­fi­la, Nju­jor­ča­nin eks­pe­ri­men­ti­še sa pred­sta­vom kra­ja ko­ja bi po­go­do­va­la di­men­zi­ja­ma nje­go­vog vir­tu­el­nog us­hi­će­nja. Ta­ko Bli­zna­ki­nje bi­va­ju obez­gla­vlje­ne ni sa­me ne vje­ru­ju­ći u stvar­nost tog do­ga­đa­ja či­ji po­vod one isto­rij­ski kao spo­me­nik ne mo­gu bi­ti. U stva­ri, je­di­no je film ov­dje pre­tr­pio re­al­ni gu­bi­tak!