-Pi­še: Jo­vo Pe­jo­vić

Ka­da se po­me­ne Vi­še­grad, mi­sao nam od­mah po­đe na Ivu An­dri­ća i nje­gov epo­hal­ni ro­man „Na Dri­ni ću­pri­ja“. Ka­da no­gom sta­ne­te na most na Dri­ni, pr­vo se sje­ti­te na­ma to­li­ko dra­ge na­rod­ne pje­sme „U div­no­me sta­rom gra­du Vi­še­gra­du“. Sa­mo ne­ko­li­ko de­se­ti­na me­ta­ra od mo­sta na Dri­ni na­la­zi se bi­sta Meh­med pa­še So­ko­lo­vi­ća, tra­gič­nog ju­na­ka dra­me srp­skog na­ro­da kroz isto­ri­ju, za­gle­da­nog u svo­ju, u ar­hi­tek­ton­skom i sva­kom dru­gom smi­slu im­pre­siv­nu gra­đe­vi­nu.
Da­nak u kr­vi ko­ji na pro­sto­ri­ma gdje ži­ve Sr­bi sa­da u dru­gom ob­li­ku tra­je do da­na­šnjih da­na i opo­mi­nje sve one ko­ji ima­ju gram pa­me­ti da se vi­še ni­ka­da ne smi­je do­zvo­li­ti da svjet­ski me­še­ta­ri i do­ma­ći iz­ro­di otru­ju mr­žnjom srp­sku krv i okre­nu je pro­tiv se­be sa­me. I upra­vo u Vi­še­gra­du, za­hva­ljuj­ući re­ži­se­ru svjet­skog gla­sa Emi­ru Ku­stu­ri­ci sa­gra­đen je An­drić­grad, a u nje­go­vom je­zgru Cr­kva Ca­ra La­za­ra i bi­ste tro­ji­ce naj­ve­ćih Sr­ba sa raz­dvo­je­nih srp­skih te­ri­to­ri­ja, knji­žev­ni­ka Iva An­dri­ća, pje­sni­ka i vla­di­ke Pe­tra II Pe­tro­vi­ća Nje­go­ša i na­uč­ni­ka svjet­skog gla­sa Ni­ko­le Te­sle, ko­ji nas opo­mi­nju da mo­ra­mo ma gdje bi­li i ma što ra­di­li bi­ti za­jed­no. Lič­no bih bio sre­ćan da sam u An­drić­gra­du za­te­kao i bi­stu ve­li­kog knji­žev­ni­ka i čo­vje­ka Me­še Se­li­mo­vi­ća, jer bi na taj na­čin An­drić­grad zra­čio kao sim­bol srp­skog stra­da­nja i uz­di­za­nja, ali i isti­ne o na­ma i na­šoj vječ­noj bor­bi za oču­va­nje srp­skog iden­ti­te­ta na svim pro­sto­ri­ma gdje Sr­bi ži­ve. Ti­me bi isto­ri­ja Sr­ba bi­la ovjen­ča­na, a tr­no­vit put ko­jim su Sr­bi pro­la­zi­li kroz vje­ko­ve svje­do­čio bi o to­me ka­ko su zlo­tvo­ri či­nje­li sve i či­ne da nam za­tru sje­me i iz­bri­šu pam­će­nje. Car La­zar, Ivo An­drić, Ni­ko­la Te­sla, Nje­goš i Me­ša, sva­ko u svo­je vri­je­me, za­di­vio je i za­du­žio svi­jet do te mje­re da će oni i nji­ho­va dje­la bi­ti be­smrt­na za vjek vje­ko­va.
Ivo An­drić, za­gle­dan u da­lji­nu, pr­vi nam je po­že­lio do­bro­do­šli­cu. Ću­tljiv i ozbi­ljan, ona­kav ka­kvim su ga za­pam­ti­li nje­go­vi bi­o­gra­fi iz nje­go­vog gra­da mu­dro pra­ti sve što nam se de­ša­va i po­zi­va da još jed­nom pro­či­ta­mo „Zna­ko­ve po­red pu­ta“. Ne­ko pri­mi­je­ti da je Nje­goš tu, da Ivu An­dri­ću ču­va le­đa, a me­ne im­pre­si­o­ni­ra tekst na Nje­go­še­vom spo­me­ni­ku „ Tra­gič­ni ju­nak ko­sov­ske mi­sli“. Moj su­sret u An­drić­gra­du, sa Nje­go­šem, uči­nio me je mno­go slo­bod­ni­jim ov­dje ne­go u mo­joj Cr­noj Go­ri. Uz Nje­go­ša sam se i ja osje­ćao ve­li­kim, dok su se tu­ri­sti iz či­ta­vog svi­je­ta di­vi­li na­šem vla­di­ci.
Ni­ko­la Te­sla, na­uč­nik oko ko­jeg se oti­ma či­ta­vi svi­jet, otvo­rio je oči čo­vje­čan­stvu, a iz An­drić­gra­da po­ru­ču­je: „Ako bu­dem imao sre­će da ostva­rim ne­ke od svo­jih ide­ja, to će bi­ti do­bro­čin­stvo za ci­je­lo čo­vje­čan­stvo. Ako se mo­je na­de is­pu­ne, naj­sla­đa mi­sao će mi bi­ti ta da je to dje­lo jed­no­ga Sr­bi­na.“ Da­nas je po­lo­žaj Sr­ba na svim te­ri­to­ri­ja­ma na ko­jim Sr­bi vje­ko­vi­ma ži­ve, iz­u­zet­no te­žak. Te­žak i za­to što Sr­bi da­nas ne­ma­ju ta­ko ve­li­ke lič­no­sti ni u dr­ža­va­ma gdje ži­ve, ni me­đu­na­rod­noj jav­no­sti ka­kvi su bi­li na­ši slav­ni pre­ci. Iz­gle­da da se Alek­san­dar Vu­čić za­pu­tio pu­tem Mi­la Đu­ka­no­vi­ća. Za­to se pla­šim da jed­no­ga da­na ne pre­da Ko­so­vo i okre­ne le­đa Ru­si­ji. Za­to sam u Cr­kvi Ca­ra La­za­ra za­pa­lio svi­je­ću za po­koj du­ši svim stra­da­lim ko­sov­skim ju­na­ci­ma i mo­lio se da Bog da pa­me­ti ak­tu­el­nim ne­sreć­ni­ci­ma ko­ji od­lu­ču­ju u ime Sr­ba da ne iz­da­ju na­še slav­ne pret­ke. Vu­či­će­vo sve otvo­re­ni­je okre­ta­nje pre­ma za­pa­du je vra­ća­nje du­ga oni­ma ko­ji su ga do­ve­li na vlast da bi slu­žio nji­ho­vim in­te­re­si­ma. Po­li­ti­ka sje­dje­nja na dvi­je sto­li­ce nje­mu je do­pu­šte­na da bi pre­va­rio gla­sač­ko ti­je­lo i učvr­stio vlast. Vr­lo br­zo će mo­ra­ti da se od­rek­ne jed­ne sto­li­ce, jer ga na­lo­go­dav­ci sa za­pa­da sve vi­še pri­ti­ska­ju, a či­ni se­ da je bli­zu od­lu­ke da to bu­de on ru­ska. Na­ro­či­to smi­je­šno i na­iv­no zvu­či nje­go­va naj­no­vi­ja pri­ča o sve­ko­li­kom na­rod­nom raz­go­vo­ru o sta­tu­su Ko­so­va, ko­ju gle ču­da, pr­vi po­zdra­vlja­ju ame­rič­ki zva­nič­ni­ci u Sr­bi­ji, pa za­to ni­je­sam da­le­ko od po­mi­sli da Vu­čić opi­pa­va puls na­ro­da, ka­ko da bez­bol­ni­je po se­be od­ra­di do­bi­je­ni za­da­tak sa za­pa­da. Sve mi to zvu­či kao pri­ti­sak za­pa­da da se Ko­so­vo mo­ra pre­da­ti. Oni ko­ji se pri­hva­te te sram­ne ulo­ge tre­ba da zna­ju da se te­me­lji ku­će ne da­ju po ci­je­nu sve­ga. Ta­ko­đe svi Sr­bi mo­ra­ju zna­ti da nam pre­ci Ko­so­vo ni­je­su osta­vi­li da bi nji­me tr­go­va­li, jer je Srp­stvo bez Ko­so­va kao ti­je­lo bez sr­ca. Sr­bi u Cr­noj Go­ri iz po­li­ti­ke Vu­či­ća i od­no­sa zva­nič­ne Sr­bi­je i pre­ma sta­tu­su Sr­ba u Cr­noj Go­ri mo­ra­ju iz­vu­ći po­u­ku i ko­nač­no shva­ti­ti da su raz­go­vo­ri sa Vu­či­ćem na tu te­mu sa­mo gu­blje­nje vre­me­na. Sr­bi u Cr­noj Go­ri vre­me­na za gu­blje­nje ne­ma­ju za­to rje­še­nje svo­jih pro­ble­ma mo­ra­ju po­tra­ži­ti unu­tar Cr­ne Go­re. To ne­će bi­ti ni­ma­lo la­ko, ako zna­mo da je či­ta­vi dr­žav­ni apa­rat okre­nut pro­tiv njih, a mr­žnja ma­njin­skih na­ro­da pre­ma Sr­bi­ma pre­ra­sla je u hi­ste­ri­ju. Za­to ne smi­je­mo do­zvo­li­ti da Nje­goš po­sta­ne tra­gič­ni ju­nak srp­ske mi­sli u Cr­noj Go­ri, a Sr­bi na­rod nad ko­jim će svi ka­da im pad­ne na pa­met dr­ža­ti bič. Na­ro­či­to ne ka­da se zna da su naj­bo­lji si­no­vi srp­skog na­ro­da, kao ma­lo ko, za­du­ži­li čo­vje­čan­stvo. A zna­ko­ve po­red pu­ta tre­ba sa­mo pra­vil­no či­ta­ti, gdje god se na­šli na pro­sto­ri­ma gdje ži­ve ili su ži­vje­li Sr­bi.