-Pi­še: aka­de­mik Zo­ran La­kić

Uvi­jek je čo­vjek vo­lio da fi­lo­zo­fi­ra, naj­če­šće o pro­šlim vre­me­ni­ma. Bo­ga­ta je li­te­ra­tu­ra o to­me. Sve što je do­sad na­u­ka ot­kri­la – sta­vlje­no je u slu­žbu čo­vje­ka. Na­u­ka se i da­lje raz­vi­ja, do­la­zi do no­vih ot­kri­ća, opet, u slu­žbi čo­vje­ka. Pri­tom ima­mo u vi­du da ni­ko ni­ka­da ni­je i ne mo­že ot­kri­ti sve taj­ne ovo­ga svi­je­ta.
Od­mah se na­me­će pi­ta­nje u ka­kvom je to od­no­su s raz­mi­šlja­njem da­na­šnjeg čo­vje­ka ko­ji sve vi­še fi­lo­zo­fi­ra o bu­duć­no­sti. Iz te či­nje­ni­ce la­ko se do­la­zi do za­ključ­ka da je ri­ječ o su­štin­skim raz­li­ka­ma, ko­je je do­ni­je­lo vri­je­me u ko­me ži­vi­mo.
Dru­go je, opet, pi­ta­nje gdje smo mi ov­dje i sa­da – u sve­mu to­me. Naš čo­vjek, ta­ko­đe, vo­li da fi­lo­zo­fi­ra o sve­mu i sva­če­mu. Naj­če­šće to fi­lo­zo­fi­ra­nje ni­je škol­sko, ali je ipak bit­no, jer je su­štin­sko. Po­zna­to je da po­sto­je ve­li­ke raz­li­ke u fi­lo­zo­fi­ra­nju lju­di Is­to­ka i Za­pa­da. Ka­že se da je Za­pad ra­ci­o­nal­ni­ji, a Is­tok – pro­mi­šlje­ni­ji. Na­rav­no da svi na Za­pa­du i na Is­to­ku – ni­su u is­toj rav­ni.
Mi smo Is­tok na Za­pa­du, i Za­pad na Is­to­ku – dav­no je to re­če­no. I na­ši su­na­rod­ni­ci pri­pa­da­ju i Is­to­ku i Za­pa­du. Zbog to­ga su evi­dent­ne nji­ho­ve me­đu­sob­ne raz­li­ke. S tom či­nje­ni­com se mo­ra­mo su­o­či­ti. Či­tam ili ču­jem da u SAD op­tu­žu­ju svo­ga pred­sjed­ni­ka da po­ku­ša­va da po­di­je­li SAD. A kod nas – sa Is­to­ka i Za­pa­da ta­ko­zva­ni li­de­ri na ta­kvim po­dje­la­ma gra­de svoj stav o bu­duć­no­sti. E to su ve­li­ke raz­li­ke, ne­gdje se to osu­đu­je, a kod nas se to baš po­o­dav­no nje­gu­je. Če­sto je Cr­na Go­ra bi­la po­di­je­lje­na na ku­ći­će i ni­ko­go­vi­će, he­ro­je i iz­daj­ni­ke, in­de­pen­di­ste i uni­o­ni­ste. Ako po­gle­da­mo pro­gra­me po­li­tič­kih stra­na­ka, za­pa­zi­će­mo da ne­ma baš to­li­kih raz­li­ka. Uosta­lom već ih ima­mo oko 100, valj­da ne­ma­mo to­li­ko i po­li­tič­kih pro­gra­ma.
Mo­žda smo i za­to oci­je­nje­ni kao Is­tok na Za­pa­du i Za­pad na Is­to­ku. Mo­žda je to po­sle­di­ca is­hi­tre­nog za­pa­ža­nja da smo se opre­di­je­li­li da iz­gra­di­mo ku­ću na fre­kvent­nom pu­tu iz­me­đu Is­to­ka i Za­pa­da. Pa do­ži­vlja­va­mo uti­ca­je i s jed­ne i sa dru­ge stra­ne. Naj­če­šće i naj­vi­še ne­ga­tiv­ne uti­ca­je: što je kod njih falš ro­ba – to kod nas bu­de ro­ba u mo­di. Mo­žda su i zbog to­ga na­sta­li po­zna­ti Nje­go­še­vi sti­ho­vi:
,,Ča­šu me­da još ni­ko ne po­pi
što je ča­šom žu­či ne za­gr­či
ča­ša žu­či ište ča­šu me­da
smi­je­ša­ne naj­lak­še se pi­ju’’.
Na­vo­de­ći po­zna­te sti­ho­ve Nje­go­ša-fi­lo­zo­fa, i mi se ukla­pa­mo u ne­ku vr­stu fi­lo­zo­fi­ra­nja o za­da­toj te­mi – ne­ka­da­šnja pro­šlost i pred­sto­je­ća bu­duć­nost. Za­to će­mo i da­lje ci­ti­ra­ti Nje­go­ša:
,,Na gro­blju će iz­ni­ći cvi­je­će
Za da­le­ko ne­ko po­ko­lje­nje’’.
Isti­na, taj isti Nje­goš-ge­ni­je nas po­ma­lo de­ku­ra­ži­ra sti­ho­vi­ma:
,,Iz gr­me­na ve­li­ko­ga lo­vu trud­no izać ni­je...’’
Ko­nač­no fi­lo­zo­fi­ra­nje je ma­nir ta­len­to­va­nih i um­nih, a ne sa­mo bo­ga­tih. A Cr­na Go­ra i njen na­rod je vi­še pu­ta oprav­dao sti­ho­ve ve­li­kog en­gle­skog pje­sni­ka...
,,O naj­ma­nji od na­ro­da...
... Ve­li­ka Cr­na Go­ro!’’
Valj­da je htio re­ći da i ma­li – mo­gu bi­ti ve­li­ki, ma­kar sa­mo u fi­lo­zo­fi­ra­nju o ne­dav­noj pro­šlo­sti i još vi­še o ne­po­sred­noj bu­duć­no­sti.