-Pi­še: ĐOLE PERUNIČIĆ

Kao po obi­ča­ju, ja i moj sta­ri dru­gar, ća­ska­mo i is­pi­ja­mo ka­fu u jed­nom grad­skom ka­fi­ću. Na­je­dan­put, ko­le­ga upri­je prst pre­ma me­ni i pod­vik­nu: „Na­mr­go­dis!’’, pa se gro­ho­tom po­če smi­ja­ti.
-Šta ti bi, bo­lan? Je si li po­lu­dio - za­pi­tah za­pre­pa­šće­no.
-Ni­je­sam, ne­go mi pa­de na­pa­met jed­na pri­ča od mo­ga đe­da Ili­je, ko­ju mi je ka­zi­vao još dav­no, a da je nje­mu pri­čao nje­gov otac An­dri­ja. Na­i­me, ka­da su Cr­no­gor­ci tre­ba­li da idu u bor­bu pro­tiv Tu­ra­ka, star­je­ši­ne su vr­ši­le su smo­tru bo­ra­ca. A, evo ka­ko su gla­si­le te ko­man­de:
1) Od ku­ma Gli­ga na­li­je­vo se po­re­đaj! (Gli­go je bio naj­vi­so­či­ji od
svih.)
2) Pre­ma br­ko­vi­ma ku­ma Gli­ga na de­sno rav­najs! (Gli­go je imao gu­ste i ve­li­ke br­ko­ve.)
3) Na­mr­go­dis! (umje­sto ko­man­de „Mir­no!)
4) Na pa­ro­ve raz­brojs! - Pr­vi! Ja do nje­ga! Pr­vi! Ja do nje­ga... i ta­ko re­dom do za­če­lja. Ni­ko ni­je bio dru­gi. Ta­man po­sla da on bu­de pr­vi, a ja dru­gi, zbo­ri­li bi po­je­din­ci.
-Eto ta­ko su ne­kad Cr­no­gor­ci pa­ri­ra­li je­dan dru­gom i ni­kad ni­je­su pri­zna­va­li da ne­ko mo­že bi­ti pr­vi, od onog što je do nje­ga - za­klju­či moj ko­le­ga.
-Ka­kve to ve­ze ima sa sa­da­šnjom si­tu­a­ci­jom - upi­tah ko­le­gu.
-Ima i te ka­ko! A, evo i za­što. Da­nas u ma­le­noj Go­ri Cr­noj ni­ču stran­ke i li­de­ri kao pe­čur­ke po­sli­je ki­še. On po­stao li­der i osno­vao stran­ku, a što ja to da če­kam, ne­go da osnu­jem stran­ku i po­sta­nem li­der. I ta­ko re­dom da već ne znam ko­li­ko ih ima, ali kad bi se pre­bro­ja­va­li bi­lo bi: Li­der! I ja! Li­der! I ja!... I ja! - ne znam ko­li­ko po bro­ju, ali ću an­ga­žo­va­ti eks­per­te da mi po­mog­nu oko te evi­den­ci­je - kon­sta­to­va moj dru­gar.
-Tač­no je to - za­klju­čih po­mir­lji­vo.
-Da­kle, ni­ču stran­ke, ra­đa­ju se li­de­ri bez for­ma­ta i in­te­gri­te­ta... Pa, ka­kav bo­lji­tak tre­ba da oče­ku­je ovaj na­rod? Ma­njin­ski na­ro­di ima­ju svo­je stran­ke, ali po­je­din­ci iz tih na­ro­da su se vje­što na­šli na li­sta­ma DPS-a, pa su po­sta­li mi­ni­stri i po­sla­ni­ci, a pred­stav­ni­ci nji­ho­vih stra­na­ka su se do­bro na­mje­sti­li na svim funk­ci­ja­ma po du­bi­ni i ši­ri­ni. Do­du­še, ne vo­de oni mno­go bri­ge o svom na­ro­du, već sa­mo o se­bi, i svo­jim bli­žnji­ma, ta­man kao i ovi na­ši - kon­sta­to­va moj dru­gar.
-Znam ja to, moj pri­ja­te­lju, ali gdje ogra­ni­če­ni lju­di ima­ju neo­gra­ni­če­nu vlast, tu je­di­no ljud­ska glu­post ne­ma gra­ni­ca. Kao što je slu­čaj kod na­šeg na­ro­da. Ta­kvi ogra­ni­če­ni lju­di mo­gu se uz­di­ći na bi­lo ka­kav po­lo­žaj, ali ne i ste­ći po­što­va­nje, ne­go, ka­kav na­rod ta­kva mu je vlast. Ne­go, šta ti bi da za­po­či­nješ ova­kvu pri­ču? Be­li, imaš ne­ki dru­gi mo­tiv - za­pi­tah ko­le­gu.
Smi­je­še­ći se ot­kri mo­tiv: „Moj dra­gi ko­le­ga, ja sam ri­je­šio da for­mi­ram stran­ku i da po­sta­nem li­der!”- sa­op­šti iz jed­nog da­ha moj sa­go­vor­nik.
-Ko­ju stran­ku? Ka­ko će se zva­ti - upi­tah ra­do­zna­lo.
-A o to­me sam du­go raz­mi­šljao. Imao sam ra­znih ide­ja, da je na­zo­vem ova­ko, ona­ko, ali sam se pre­do­mi­slio, jer kao li­der ni­je­sam ka­dar oprav­da­ti sa­mo ime stran­ke, a bo­ga­mi ni pro­gram­ska na­če­la, pa sam od to­ga ime­na od­u­stao. On­da sam ri­je­šio da će se mo­ja stran­ka zva­ti „Pre­si­pa­nje iz pra­znog u šu­plje”. Kad po­sta­ne­mo par­la­men­tar­na stran­ka, od­mah će­mo pred­lo­ži­ti da se hit­no uki­ne fi­nan­si­ra­nje stra­na­ka iz dr­žav­nog bu­dže­ta, ne­go ne­ka se fi­nan­si­ra­ju od čla­na­ri­ne nji­ho­vih bi­ra­ča, pa će vi­dje­ti ko­li­ko će stra­na­ka osta­ti na sce­ni. Uki­nu­će­mo pla­te po­sla­ni­ci­ma, mo­gu pri­ma­ti dnev­ni­ce, i da im je obez­bi­je­đen ko­nak, ako osta­ju du­že i do­la­ze sa stra­ne -za­klju­či moj ko­le­ga.
-Da ni­je­si ma­lo pre­strog - upi­tah ra­do­zna­lo.
-Ka­ko pre­strog!? Pa vi­diš i sam za ka­ka­ve učin­ke po­sla­ni­ci pri­ma­ju ono­li­ke pla­te! Sje­de i do­bro se na­kr­ka­ju u skup­štin­skom re­sto­ra­nu, a on­da na­gla­ba­ju dok im ne do­sa­di. E, ne­će mo­ći, da je po­sla­nik sa­mo za­ni­ma­nje i pro­fe­si­ja, a učin­ci nu­la. Vi­diš i sam, ko­li­ki je nji­hov uči­nak, i ka­ko su una­pri­je­di­li dr­ža­vu. Stran­ka „Pre­si­pa­nje iz pra­znog u šu­plje” bi­će jed­na od vo­de­ćih u par­la­men­tu, te će svo­jim pri­su­stvom una­pri­je­di­ti do­sa­da­šnji rad od­no­sno pre­si­pa­nje iz pra­znog u šu­plje, zar i do­sad ovo sve ni­je ta­ko, ali će se bar sma­nji­ti tro­ško­vi iz bu­dže­ta dr­ža­ve. Vi­diš da jed­na­ko pri­ma­ju i opo­zo­ci­o­ni i po­zi­ci­o­ni po­sla­ni­ci, pa im je sve­jed­no do­la­ze li u par­la­ment! Do­du­še, i ovi što do­la­ze na za­sje­da­nje na­pra­ve ve­ću šte­tu svo­jim od­lu­ka­ma po na­rod i dr­ža­vu. Bio bi im ve­ći uči­nak da i oni ne do­la­ze na za­sje­da­nje. Je­di­no pla­tu, a mo­žda i me­da­lju za­slu­žu­je pred­sjed­nik Ami­ni­stra­tiv­nog od­bo­ra, jer rev­no­sno is­pu­nja­va po­sta­vlje­ne za­dat­ke.
Gra­đan­ska opo­zi­ci­ja, ka­ko se­be na­zi­va­ju oku­plje­ni oko biv­šeg pred­sjed­ni­ka skup­šti­ne, slu­ša nje­go­va na­gla­ba­nja, a vje­ro­vat­no i na­mje­ru da se kan­di­du­je za pred­sjed­ni­ka, jer se on uže­lio fo­te­lje. A ovi što vla­da­ju bi­li su mla­di i li­je­pi, ali ih ni­ko za pa­met ni­je pi­tao, pa evo vi­diš do­kle su nas do­ve­li - za­klju­či moj ko­le­ga.
-E, pa nek’ ti je sa sre­ćom - po­že­ljeh.
-Hva­la ti – uz­vra­ti mi ko­le­ga, pa do­da­de: „Ovo sam ti sve is­pri­čao da znaš kad po­li­ti­ča­ri da­nas go­vo­re o nov­cu „po­re­skih ob­ve­zni­ka” o ko­ji­ma mo­ra da se vo­di ra­ču­na, ra­zu­man čo­vjek mo­ra da uz­dah­ne: „Bo­že, ka­ko to po­dlo zvu­či”- za­klju­či moj sa­go­vor­nik.
- E, o ova­kvom na­ro­du ko­ji je sve ovo do­zvo­lio naj­bo­lje go­vo­re sti­ho­vi „...Te­gli, vu­ci, i u jar­mu ska­paj...” - za­klju­čih i ja po­mir­lji­vo.