-Piše: Milisav S. Popović

Razlome se. Stvari, ljudi... pa i ti sam. Shvatiš da kao cjelina nisi dovoljno dobar, snažan i spretan. Treba ti da rasteš, omoćaš i... i osvajaš? Ali kako da nastaviš sa rastom kad si to odradio? Jesi... ali ni za šta nisi stasao. Šta osvojiti kada je sve što je važno odavno već pripalo nekome, ili je uteklo? Tada se prvi put raspukneš... od težine snova i želja koje nosiš, a nemanja dovoljnog broja zuba. Ovdje se život u svili osvaja čeljustima. Nešto iznutra te stalno gladi i laže da možeš da pomjeriš oblake, a ti, neopremljen ni lokvu čestito da zaobiđeš.
Gledaš. Uglavnom gledaš... Posmatraš okolinu, i sebe u njoj. Smatraš da si poseban, u svemu onom u čemu drugi nisu. Misliš da u tvojoj glavi kuca mozak od nauljene orahovine sa krvotokom od limunade... a radi se samo o grudvi masti punoj smrdljive samoljube.
A ti se opet pitaš: kako onda drugi ne vide da si van ovoga svijeta, više biće, nova rasa? Tvoju sjajnotu, važnost, tvoju veličanstvenost koja je izlivena iz opsidijana... Ne vide, a i kako bi. Svako sebi na dragulj miriše. Pun svijet ljudi koji misle da su vanzemaljci među gmizavcima. I onda se mimoilazimo i ježimo što nam se sluzavi stomaci priljube.
I dalje čekaš na ordenje. Svi samo čekaju odlikovanja. Niko ne zna ko treba da ih daruje, od koga znamenje da prime. Ko uopšte piše pohvale što si takav kakav si? Jesi li zbilja tolika budala, da misliš da se takav poput tebe više ne rađa?
Strepnja. Strepi se ponajviše... I kad je sunce blizu, i onda kad su ti ruke pune darova. Čim se smrkne, navuče se preko kože tkanina straha. Plašiš se... Nije strašan realan strah onda kad se od opasnosti koju vidiš može uteći. Nanjuše oči najpametnije. Šta raditi kada se kapci nakratko zatvore? Kad pokulja bojaznost od života, pa zalaje iz drobova. Šta zbilja raditi tada? Kad slutnja da nećeš dobro proći kroz svoje trajanje zadobuje ispod lobanje. Neka ih i zovu „iracionalni“... takve strepnje sažvakaše današnje naraštaje.
Razmnožiš se. Lažu te da je to pravo. Ti znaš da si samo odradio ono što su i krave po farmama prinuđene... izbacivanje novih grla za duševno kastriranje. Misliš da time postaješ kompletniji. Istina je da ni tada niko neće dati prebijene pare za tvoja očekivanja. Nisi ni veći ni važniji... ali si, gle jada, daleko odgovorniji. Nećeš više biti isti i misliti kako najbolje predstoji. Zapravo se završilo. Jer treba učiti mladunčad da pravilno rastu. A tata i mama nemaju pojma - farma im uklonila žlijezde za unutrašnje lučenje smisla. Misliš da je ljubav koju imaš dovoljna da dijete u gorostasa nikne? Da je tako, pokoljenima unazad imali bismo kolosalna plemena... rasu divova. Onaj koji je rekao „ljubav će spasiti svijet“ jako je malo faktora u spasenje ubrojao.
Kopaš. Nađeš mjesto gdje možeš rupu da napraviš. Da ne vide drugi šta nosiš u mislima. One tvoje želje pune najintimnijeg stida. Lopataš cijeloga života... tako da se lagano saranjuješ u potrebi da se sakriješ. I pod nasipom sanjaš bolje dane. Pitaš li se kad - ko se ikad kopanjem ispeo do vrha?
Čita ti se. Samo ne knjige. Po cio dan prelistavaš jeftine misli i sričeš glupe tekstove sa Interneta. Teško ti pada da se potrudiš i razumiješ mudre, zato su tu kojekakve pizdarije što te lažu u oči da si baš ti posve biser i električna jegulja „samom sebi dovoljan, praznik od čovjeka... potpuna i jedinstvena energija“... I nastaviš tako da truliš dok misliš da pupiš. I ne zaboravi da šeruješ... efekat ispunjenja time se postiže.
Ako se pitaš zašto u ljubavi nisi srećan... Možda zbog toga što je malo ko spreman da te voli više nego što zaslužuješ. Kad ti je glad za pripadanjem veća od potrebe za pružanjem.
Stigne još jedna noć... i opet se svjetla ugase. Kad svedeš račun o kraju kratkodnevice, shvatiš da si i tog dana bio jedna glupa, lijena i zakopana glista. Sebi kažeš, biću bolji sjutra. Ali jok... ujutro stara priča. Nastavljaš da radiš ono u čemu si utreniraniji – da se raskošno ukopavaš... treba da se odradi dnevnica trudbenička. Izvinjavam se... dnevnica turobnička. Zbunjuju me pridjevi pored lažnih imenica.
*
Tekst je pisan izopsivnom metodom... što se u hronikama podvodi kao real tehnika lišena emotivnog faktora. Takozvana „brutalna istina“.
Nije bilo lako, mada je išlo brzo... Nije ovo moja „šolja dobrih namjera“. Iskrenost ne treba da bude nasilna... sve se može reći na hiljade taličnih načina. Znam da ima ljudi koji se bude uz pomoć šamara (prvi dio je za njih)... ali, mnogo ih je više, kojima je dovoljan šapat na usnama. Tek prava nota uz miris adekvatnog glasa... i nekoliko glagola. Ovo što slijedi je za vas...
Ništa nije kako izgleda...
Duša ti je vrijedna trajanja.
Samo što trajanje... i njegova kakvoća... zavise od tvojih izbora.
Nisi toliko drugačiji... samo si sam...
Nađi nekoga... istog takvog...
Nakalemi se... sa istokom njegova zapada.
Tako je u prirodi mikrokosmosa.
Privlačenje sazvježđa.
Idi tamo gdje srce namjerava.
Bilo je dosta samoranjavanja.
(Autor je književnik)