-Piše: Milan Mišić

Kupili smo kuću koju nismo ni vidjeli, niti znamo koliko će nas koštati, pa smo onda unajmili majstore koji se nikad nisu bavili renoviranjem. Zar to nije savršen posao?

Ovo je metafora Džoane Rouling, britanske spisateljice (autorke „Hari Potera”), koja veoma slikovito dočarava situaciju s kojom se ovih dana – i već pune dvije godine – rvu Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Sjeverne Irske s jedne, i Evropska unija s druge strane.

U pitanju je, naravno, Bregzit, haotičan proces koji se događa po prvi put: da jedna članica svojevoljno napušta EU.

Podanici Ujedinjenog Kraljevstva za to su se izjasnili na referendumu održanom u junu 2016, a momenat kada ovaj razvod postaje konačan nastupa već za 12 dana, 29. marta, sat prije ponoći.

Što u ovom momentu „može da bude, ali ne mora da znači”.

Bregzit se, naime, zapleo u komplikacijama koje su izvale krizu vlade, ali i krizu britanskih institucija bez presedana, a što sve istovremeno prati i velika konfuzija zbog koje nije jasno šta politička elita u Londonu zapravo hoće i gdje su granice onoga što neće.

Samo prošle nedjelje parlament je tri puta glasao o Bregzitu: u utorak je ubjedljivom većinom odbačen sporazum sa EU o modalitetima izlaska (detaljan protokol od čak 500 strana), u srijedu je sa istim odnosom snaga odbijen izlazak bez sporazuma, dok je u četvrtak većina bila da se od EU zatraži pomjeranje roka za razlaz.

Očekuje se da preostale članice briselskog kluba to prihvate i odobre produženje do juna. Britanski konzervativci i laburisti potom će opet glasati da bi zatražili duže odlaganje, do 2020, koje međutim sadrži politički nepopularnu zamku: u tom slučaju Britanci bi morali da učestvuju na izborima za Evropski parlament. To bi pak moglo da ojača zahtjeve za drugim referendumom, koji bi poništio odluku prvog.

Izgledniji je međutim novi referendum na kome bi se građani izjašnjavali o ugovoru o izlasku, ako se za to formira neka nova parlamentarna većina.

Moguće je i da se sve ipak raspetlja do 29. marta, ali je novo zapetljavanje ipak izglednije. A to će se, po već ustaljenoj praksi, znati sjutra, da bi bilo revidirano - prekosjutra.

Peripetije Bregzita pokazuju da je iz EU teže izaći, nego u nju ući (zato se valjda mi, siroti Balkanci, baš ne pretržemo da stignemo do ulaznih vrata). Što se eventualnog odlaganja tiče, jedan britanski komentator je tu ideju s dobrim razlozima opisao kao „samo privremeno zaustavljanje pogubljenja”.

U svakom slučaju, sve što se ovih dana događa svjedoči da Ujedinjeno Kraljevstvo nema lidera doraslog situaciji, pa ne bi bilo iznenađenje da se raspišu hitni parlamentarni izbori, koji bi se ovoga puta održali sa saznanjem da je 2016. napravljena velika greška, jer kakve god odnose posle razvoda London uspostavi sa ostatkom Evrope, oni ni izdaleka ne mogu da budu tako dobri (i obostrano korisni) od postojećih.

Iako posle glasanja nema kajanja, Britanci će sigurno zažaliti, pa sjutra možda i zaplakati: analize pokazuju da će ih Bregzit koštati gubitka BDP-a od između pet i deset odsto, za koliko će im se srozati i standard.

Možda se zato ipak presaldume – u poslednji čas.

(Autor je bivši glavni i odgovorni urednik,, Politike')

---