-Piše: Milutin Mićović


Vrijeme o Đurđevu danu, kad se ovako namrači, ne podnosi se lako. Sunca ni za lijeka, a neka uporna vlaga i oblačina ulazi u kosti. Vito Nikolić ima stih: „Dane, đubre jedno, ne sviće se tako/ Gubi se natrag, pa pristojno svani“. Koliko god negodujem na upornu oblačinu, ja ne bih mogao upotrijebiti metaforu „đubre“ za dan. Inače, ova dva stiha su toliko dobra, da nose, i neutrališu prisutvo đubreta u svojim redovima. Kad se kaže za čeljade da je „đubre jedno“ podnošljivije je, nego kad se kaže za dan, pa neka je i najsmutniji. U ovim stihovima, Nikolić pokazuje nonšalantnu otmenost, čak neku šaljivu nadležnost u prostorima kosmičkog poretka. Aksiološki i estetički gledano, pjesnik pokazuje svoju moć, tek u prostoru paradoksa. Samo pjesnik može da kaže danu, koji nije lijepo došao „Gubi se natrag, pa ponovo svani“. To neće da kaže filozof- on sve samjerava uzrokom i posledicom, to neće da kaže ni religijski mislilac, jer neće da sugeriše Bogu kakvim danom da nas ogrije. Vjerujem da pjesnik Nikolić nije pomišljao da se će njegovi stihovi, koji su mu jednog sumornog nikšićkog jutra dok je sjedio u kafani, došli na pamet, stavljati u ovakav kontekst. Ali, pjesnik, posebno kao Vito što je bio, ne smišlja stihove. Oni dođu ili ne dođu. On je otvoren prema onom prostoru koji nadilazi mišljenje - ili, što je isto, iz koga izvire mišljenje. Treba imati takvu organizaciju duha, duše, bića, da bi čovjek bio otvoren prema tom nadilazećem prostoru.

Drugo što hoću da kažem u ovom tekstu, to su neke misli mog prijatelja, s kojim razgavaram kad je sumoran dan (u narodu se kaže „zatvoren dan“, pregnatnija slika, sa više ukrštenih paradoksa). S njim se krećem prostorom drugih tema, ali ima veze s početkom teksta. On kaže- „Vidiš da NATO pakt (što je za njega metafora tame, mraka, kosmičke crne rupe, i sl.) uzima pod svoje crno krilo države, koje ne mogu same sobom da budu države. Evo, kaže, da ne krećemo od Crne Gore, nego od Makedonije, Bosne, Albanije, albanskog Kosova, Ukrajine, Gruzije... Prvo ih rastavi, pa ih sastavi. A sastavi ih tako, da se one više nikad sa sobom ne mogu sastaviti“. „Ne znam, kažem mu, teška mi je ta priča o NATO paktu, ona, ne samo da truje misli, nego truje i nervne ćelije. Vidiš, porazbolijevasmo se svi od te kuge, koja nam se navalila dušu. Ostavi to, pa pričaj o nečemu drugom“. Kad sam izgovorio te riječi, padoše mi na pamet opet Vitovi stihovi: „Gubi se natrag, pa ponovo svani“. Produžim – „neću više da mislim o našim zdrobljenim državicama, o praporcima NATO pakta. Hoću da živim kao da to ne postoji. Rodiću sopstveno sunce koje će da me grije. A neće ono grijati samo mene. Ako Crna Gora ne može biti država bez NATO pakta, ja sam primoran da budem država i bez Crne Gore. Ogrijaće me sunce koje će se roditi iz mojih muka“. Oslušnem sebe, i vidim da neko drugi govori iz mene. Nijesam to ja, ali opet jeste neko moj mio i drag. Nije prvi put da ovako nešto doživim od sebe samog, pa kažem - onda može i sunce koje nam jutrom dođe s oblacima, s kišom, da se vrati, pa da razmakne sve oblake i lijepo svane. Kao u pjesmi.

(Autor je književnik)

---