-Piše: Saša Ćetković

„...A naš narod nimalo. Neće, ne smije, da ga (?) ne bije.“ Na ovakav način, samo nešto drugačijeg stiha, su naši preci ućeravali stidljivoga u kolo, često na takav način pomažući da se od pojedinca napravi oženjeni čojek. Neprilično, reći će neko. Jer, šta ima tu neko nekoga da gura, valjda je svako pametan za sebe.

Moguće je da je tako, da je svako zaista pametan samo za sebe. No, da li je to i dovoljno? Kada bismo živjeli sami, sopstvena pamet bila bi i najjači motor koji nas vuče naprijed. U životu je nešto drugačije. Pamet je samo jedna od poželjnih osobina, koja krasi jedno ljudsko biće.

Ništa manje bitno nije okruženje u kojem čovjek bitiše, a koji se, ukupno sa svim ostalim faktorima, često zajednički nazivaju Sudbina.

E sad, što je ta Sudbina. Nekome majka, nekome maćeha, nekome manje, nekome više, neko igra pomalo... Zajedničko za sve je da svakome od nas ponaosob nudi neku igru.

Kakvu, unaprijed ne znamo. Jedino što sigurno znamo je da je igra. Igra u kojoj mnogi igrači poskakuju, ulijeću, uklizavaju i, ukratko, utiču da nam život ne bude često jednostavan, a upravo zbog toga, ni lak.

Često sami nikada ne bi smo pristali na takvu igru. Zar nije ljepše ništa ne raditi? „Sjedenje je opuč spram ležanja?“ Logika je jasna, zna se što tijelu prija. Ako će biti po „svome“, uz malo rada bio bi najljepši život. I to bilo kakvog rada.

No, da bismo radili po svome, treba da se „pitamo“. A ko se to pita sa sopstvenim životom toliko da može reći da samostalno njime upravlja? Radnik radi za platu, on je zarobljenik rada. Vlasnik radi za premoć, on je zarobljenik svoje ambicije. Niko sretan, i niko spokojan, sve se mreže života upredaju ne bi li se kako što više izlomili kako preko njih krakamo.

Na stranu to da li je u konačnom loše što ne možemo uvijek da radimo „po svome“? Da je radio „po svome“, onaj što neće u kolo možda se nikad ne bi oženio?

Ako svi nemamo isto, ako svi ne radimo isto, šta je, ipak, jednako za sve? Jednako je da svi imamo šansu da igramo.

Da igramo u životno kolo. Ponekad nam se čini da igramo onako kako smo poželjeli, ponekad onako kako djelujemo i radimo, a ponekad nam se čini da smo totalno izgubili kontrolu,... poskakujemo često više onako kako smo u prilici, no kako smo PLANIRALI, nekad ne i tako (dobro)voljno...

I, šta se dešava? Iako nam se sama igra ponekad ne sviđa, svjesni smo da se jedino iz nje mogu desiti stvari. I lijepe, i ružne. Gotovo po pravilu neočekivano, jer kako očekivati nešto što ni sami ne znate kako izgleda?

Zato se igra kolo. Kolo je suština. Kolo je centar svega. Kolo je izvor šanse.

Nemojte da pristanete na ubjeđivanje da kolo nije bitno. Da je svejedno ko i kako igra. Da onaj tamo igra jer je vazda igrao, a da vi nemate isto pravo. Da uvijek jedan u kolo najbolje igra. Ne plašite se kola, samo zato jer ste, možda, malo u kolo igrali.

Vjerujte da se ni oni u kolu nisu naučeni rodili, no ih je neko nekada gurnuo u kolo, te sad neki od njih mogu da pametuju.

Ne pristajte na podvalu da je kolo nečasno. Ako je nečasno, zašto oni u njemu igraju?

Ne pristajte na podvalu da vi ne znate da igrate, no da će neko drugi bolje da igra za vas. Možda može bolje da igra, ali ne može da osjeća za vas. Jer osjećaj da ste u kolu je nešto najbolje što u životu ima, i to je nešto što se može objasniti samo ako ste u njemu igrali.

Nemojte da bude ono „Neće, ne smije, da ga (?) ne bije....“

Igrajte igru, nema potrebe da se plašite da vas „neko ne bije“, jer ako vas taj neko ne bije, tući će vas sami život, kao kaznu jer igru niste igrali.

---