-Autor: Dario Hajrić

Marija Lukić. Milena Radulović. Iva Ilinčić. Narastajućem spisku hrabrih žena koje su prijavile svoje zlostavljače, muškarce na pozicijama moći, pridružila se i glumica Danijela Štajnfeld. U avgustu prošle godine javno je govorila o tome da ju je silovao neimenovani moćnik iz filmske industrije. Tada je dobila nepodijeljenu solidarnost koleginica i kolega, medija i javnosti, i mnogi su je pozivali da podnese krivičnu prijavu i odvuče ga na sud.
Štajnfeld je to ovih dana i uradila, pa smo, uz djelić dokaznog materijala koji je predala tužilaštvu, mogli da čujemo i o kome se radi. Branislav Lečić. Kada govorimo o seksualnom nasilju, krajnje je lako načelno ga osuditi kao pojavu. Ista lakoća važi i za slučajeve kada se napasnici i njihove žrtve uklapaju u naše klišeizirano viđenje toga kako „pravo“ seksualno nasilje izgleda.

Kada je policija 2019. uhapsila otmičara i pedofila Ninoslava Jovanovića, ljudi su se doslovno utrkivali u mahnitim opisima odmazde koju bi sproveli nad njim ne čekajući tamo neki sud. „Malčanski berberin“, kako su ga prozvali, uklopio se u kolektivnu percepciju „pravog silovatelja“.

Jutku je takođe bilo lako – i opravdano – prepoznati u ulozi predatora koji misli da mu je dopušteno da proganja žene po Brusu.

Međutim, kada se pomjerimo dalje od te „bezbjedne zone“, vrlo brzo otkrijemo kako se stavovi koji bi trebalo da se podrazumijevaju, kao što je podrška žrtvama seksualnog nasilja, odjednom dovode u pitanje.

Mada podrške Danijeli Štajnfeld ni sada ne manjka, evidentno je da više nemamo onaj lagodni konsenzus. Dok ju je u avgustu javno podržao čak i Branislav Lečić, ovih dana nekolicina javnih ličnosti manje ili više otvoreno odbacuje optužbe na njegov račun, ili čak prišivaju zle namjere žrtvi. Određeni tabloidi počeli su odjednom da „ilustruju“ izjave Štajnfeld skrinšotovima scene seksa iz jednog od filmova u kojima je glumila, ne bi li dripački sugerisali njen promiskuitet. Medalju za podlost odnijela je redakcija koja je tu scenu iščačkala na jednom porno sajtu i uredno ga navela.

No – mizogine zamlate na stranu – kako neke od kolega koje su vjerovatno i same prošle godine instinktivno stale na stranu Danijele Štajnfeld sada kao najbezbjedniju opciju biraju da vjeruju da ona prosto laže?

Dijelom je riječ o „slijepoj mrlji“ oličenoj u ideji da neko ne može da bude seksualni napasnik samim tim što je njihov prijatelj ili kolega, jer bi ta mogućnost umanjila njihov socijalni kapital. Dijelom je u pitanju i kalkulisanje: sarađuj sa mnom, podržaću te ako ikad dođeš u sličnu situaciju. Sem toga, ljudi su društvena bića, i mahom će instinktivno izbjegavati konflikt. A glumačka branša je mala.

Pa ipak, nekad možemo da biramo samo između toga da li ćemo se sukobiti sa okolinom ili sa sopstvenim principima. Mirjana Karanović nam je to demonstrirala odbijajući da igra u predstavi sa Branislavom Lečićem i solidarišući se sa Danijelom Štajnfeld. Izvjesno je da je, ponukano njenim primjerom, samo dva dana kasnije čak 17 članova ansambla predstave „Kad su cvetale tikve“ Beogradskog dramskog pozorišta tražilo da Lečić ubuduće ne igra sa njima.

Naravno da nikome od njih nije bilo ni lako ni prijatno da donese takvu odluku. Oni se time nisu zamjerili samo njemu lično, već su narušili i kulturu konformizma koji se prodaje kao navodna kolegijalnost. Što je još značajnije, time su i oba pozorišta dovedena u položaj da ne mogu da se prave mrtva dok se gužva ne stiša. I Jugoslovensko dramsko i Beogradsko dramsko pozorište prinuđeni su da zauzmu nekakav stav o onome što se stavlja Lečiću na teret tako što će s pozornice skloniti ili njega ili one koji s njim ne žele da rade. Takva odluka je jasnija od bilo kakvog saopštenja i načelnih osuda.

Za to vrijeme, Lečić i njegovi moralni saučesnici od nas traže nemoguće: da se svi ponašamo kao da je predmet tužbe nekakva tričarija koja nikoga ne dotiče, te da sud treba džentlmenski da razriješi nastali spor kad mu to već bude zgodno, a da u međuvremenu život teče kao da se apsolutno ništa nije dogodilo. Niko ne spori da će odluku na kraju donijeti sud, ali očekivati da neko ko je optužen za silovanje nastavi da figurira kao akter u javnom životu bez ikakvih posledica, pripada nekim prošlim vremenima. I dobro je što su ona za nama.

A šta mi kao poštovana publika možemo da uradimo? Možemo da se ugledamo na Mirjanu Karanović i druge glumce koji su ovih dana izašli van svoje zone komfora i solidarnost sa žrtvom pokazali djelima. Za početak je dovoljno bar da se suprotstavimo ako kolega u kancelariji ili poznanica na Fejsbuku blati nekoga ko je smogao snage da javno podigne glas protiv svog zlostavljača. Da, nije prijatno raspravljati se sa ljudima sa kojima dijelimo stvarni ili virtuelni prostor, ali trebalo bi da nam je svima daleko neprijatnije da slušamo moronske doskočice o silovanim ženama.

dw.com

---