Ru­ski predsjednik Vla­di­mir Pu­tin se ne po­vla­či, već front iz Ukra­ji­ne se­li u Si­ri­ju, pi­še ame­rič­ki list „Va­šing­ton post”. Ka­ko list na­vo­di, to­kom lje­ta, ru­ske sna­ge u is­toč­noj Ukra­ji­ni bi­le su ak­tiv­ne sva­kog da­na i na­no­si­le su zna­čaj­ne žr­tve ukra­jin­skoj stra­ni, bez re­ak­ci­je za­pad­nih vla­da.
Na­kon no­vog pri­mir­ja 1. sep­tem­bra, oruž­je je utih­nu­lo, a op­ti­mi­sti su spe­ku­li­sa­li da se pred­sjed­nik Ru­si­je Vla­di­mir Pu­tin po­vla­či. Ta­da su, me­đu­tim, sti­gle vi­je­sti iz Si­ri­je: Ru­ski voj­ni avi­o­ni nad­li­je­ću pro­vin­ci­ju Idlib ko­ju dr­že po­bu­nje­ni­ci, ka­sar­na je u iz­grad­nji u no­voj ba­zi, a bro­do­vi is­to­va­ra­ju no­va oklop­na vo­zi­la.
Pu­tin se, ka­ko se is­po­sta­vi­lo, ne po­vla­či, već sa­mo mi­je­nja front i spro­vo­di još je­dan ma­ne­var, po­put mno­gih na ko­je ame­rič­ka ad­mi­ni­stra­ci­ja ni­je ade­kvat­no od­re­a­go­va­la, pi­še Va­šing­ton post.
Još uvi­jek ni­je ja­sno ka­kve su ru­ske na­mje­re u Si­ri­ji, kao ni u Ukra­ji­ni, gdje Mo­skva i da­lje ima, pre­ma pro­cje­na­ma, 9.000 re­dov­nih voj­ni­ka, po­red 30.000 ne­re­gu­lar­nih, i 240 ten­ko­va.
Ne­ki ana­li­ti­ča­ri tvr­de da Pu­tin dej­stvu­je na Bli­skom is­to­ku iz oča­ja, jer ni­je uspio da ostva­ri na­mje­re u ve­zi sa Ukra­ji­nom. To, me­đu­tim, mo­že da se po­sma­tra i iz dru­gog ugla, na­vo­di ame­rič­ki list. Pu­ti­no­va upo­tre­ba si­le uspje­la je da pri­mo­ra Za­pad da pri­hva­ti nje­go­ve za­htje­ve u ve­zi sa Ukra­ji­nom i on sa­da že­li da po­no­vi taj tri­jumf na dru­goj po­zor­ni­ci. Ka­ko list na­vo­di, ni­ko ni­je is­pao vi­še na­ma­gar­čen po­te­zi­ma Kre­mlja od čo­vje­ka za­du­že­nog da zo­ve Mo­skvu i pro­te­stu­je, ame­rič­kog dr­žav­nog se­kre­ta­ra Džo­na Ke­ri­ja. Ke­ri je u ma­ju ot­pu­to­vao u Pu­ti­no­vo omi­lje­no iz­le­ti­šte, So­či, da bi sa njim raz­go­va­rao o Ira­nu, Ukra­ji­ni i Si­ri­ji. Po za­vr­šet­ku sa­stan­ka, Ke­ri je po­ru­čio da bi ra­to­vi u Ukra­ji­ni i Si­ri­ji tre­ba­lo da se rje­ša­va­ju kroz ame­rič­ko-ru­sku sa­rad­nju. Na­kon to­ga, us­po­sta­vljen je po­se­ban di­plo­mat­ski ka­nal iz­me­đu Mo­skve i Va­šing­to­na za ko­or­di­na­ci­ju na po­lju Ukra­ji­ne, sa ci­ljem da se su­kob okon­ča do kra­ja go­di­ne.
To­kom lje­ta, dok se Va­šing­ton ba­vio nu­kle­ar­nim spo­ra­zu­mom sa Ira­nom, ame­rič­ke i evrop­ske di­plo­ma­te oslo­ni­le su se na pro­za­pad­nu ukra­jin­sku vla­du Pe­tra Po­ro­šen­ka.
Ke­ri je u So­či­ju po­nu­dio pu­nu po­dr­šku SAD im­ple­men­ta­ci­ji spo­ra­zu­ma „Minsk 2”, po­stig­nu­tog u fe­bru­a­ru uz po­sred­stvo Nje­mač­ke i Fran­cu­ske u tre­nut­ku ka­da su re­dov­ne ru­ske sna­ge od­no­si­le po­bje­du nad ukra­jin­skom voj­skom.
Va­šing­ton post ocje­nju­je da je ta po­god­ba ve­o­ma lo­ša po Ki­jev, jer pred­vi­đa da Ukra­ji­na mo­ra da usvo­ji ustav­nu re­for­mu ko­ja pro­ru­skim re­gi­o­ni­ma da­je van­red­na ovla­šće­nja, kao i da re­for­me mo­ra­ju da za­do­vo­lje Mo­skvu, što Pu­ti­nu de fak­to da­je pra­vo ve­ta na upra­vljač­ku struk­tu­ru u Ukra­ji­ni. Iako Ru­si­ja ni­je uklju­če­na u pr­vu tač­ku spo­ra­zu­ma iz Min­ska – pre­kid va­tre, Oba­mi­na ad­mi­ni­stra­ci­ja sna­žno je pri­ti­sla Po­ro­šen­ka da ukra­jin­skom par­la­men­tu pod­ne­se ustav­ni amand­man, što je on i uči­nio i do­bio pre­li­mi­nar­no odo­bre­nje na­kon što je upo­zo­rio za­ko­no­dav­ce da bi nje­go­va vla­da mo­gla da iz­gu­bi po­dr­šku SAD. Po­ro­šen­ko je pla­tio vi­so­ku ci­je­nu: Na­sil­ni pro­te­sti is­pred par­la­men­ta re­zul­to­va­li su sa ne­ko­li­ko smrt­nih slu­ča­je­va. Ipak, dje­lo­va­lo je kao da su SAD uspje­le da spro­ve­du Ke­ri­je­vo obe­ća­nje Pu­ti­nu. Pu­tin, me­đu­tim, ni­je bio za­do­vo­ljan. Na­veo je da re­for­ma ni­je pro­mije­ni­la su­šti­nu struk­tu­re vla­sti Ukra­ji­ne, a nje­gov zah­tjev da dik­ti­ra po­li­ti­ku u Ukra­ji­ni ni­je mo­gao bi­ti oči­gled­ni­ji, na­vo­di Va­šing­ton post. Ipak, umje­sto da pre­sta­nu da mu po­pu­šta­ju, za­pad­ni li­de­ri po­nu­di­li su no­ve ustup­ke, a nje­mač­ka kan­ce­lar­ka An­ge­la Mer­kel iz­ja­vi­la je da je neo­p­hod­no da se pre­va­zi­đu raz­li­ke u mi­šlje­nji­ma sa Ru­si­jom.
Ka­ko je sve to po­ve­za­no sa Si­ri­jom, pi­ta list do­da­ju­ći da je ja­sno da Pu­tin i ta­mo ima plan i da že­li da blo­ki­ra sva­ki po­ku­šaj za­pa­da da svrg­ne Ba­ša­ra al-Asa­da kao i da na­met­ne pri­hva­ta­nje Asa­do­vog re­ži­ma kao part­ne­ra u no­voj ko­a­li­ci­ji pro­tiv Islam­ske dr­ža­ve.
Pu­tin je tu ide­ju iz­nio Oba­mi to­kom te­le­fon­skog raz­go­vo­ra u ju­nu, a Oba­ma je, kao i Ke­ri, po­gre­šno za­klju­čio da je Pu­tin spre­man na sa­rad­nju, na­vo­di list. Ru­ska či­zma se sa­da po­ja­vlju­je na te­re­nu, u Asa­do­vom et­nič­kom upo­ri­štu La­ta­ki­ji, a ne­ki ana­li­ti­ča­ri na­vo­de da ru­ski avi­o­ni i bes­pi­lot­ne le­tje­li­ce mo­gu da bu­du upo­tre­blje­ni za na­pa­de u ime si­rij­skog re­ži­ma. Pu­tin, još uvi­jek ni­je ostva­rio svo­je ci­lje­ve u Ukra­ji­ni, upr­kos lo­bi­ra­nju Za­pa­da, a ma­lo je vje­ro­vat­no da će us­pje­ti da spa­si Asa­da. Ali ako je je­dan od nje­go­vih ci­lje­va da po­ka­že da mo­že da na­re­đu­je i prije­ti Ame­ri­ci, u to­me je po­pri­lič­no uspje­šan, za­klju­ču­je ame­rič­ki list.(RTS)