U bez­da­ne s in­te­li­gent­ni­ma, na­gra­di­te bu­da­le! Na­rod je de­pre­si­van i ljut. Ne mo­že pod­ni­je­ti lju­de, a ne umi­je da ži­vi od se­be. Osta­lo nam je ta­ko ma­lo “lič­nog svoj­stva”, da je ne­iz­vo­dlji­vo bi­ti sa­mo­do­volj­ni­ji vi­še. Fa­li nam utro­be, pre­tvo­ri­li smo se u je­di­ni­ce za va­re­nje. Okre­nu­li su se ne­ki ži­vo­ti­nja­ma, jer im fa­li čo­vjek. Oni ko­ji ne­ma­ju če­tvo­ro­no­šca, pod lje­ko­vi­ma su.
Pro­la­zi­mo jed­ni po­red dru­gih, bi­je­sni i čvor­ni u na­mje­ri da se ne po­mje­ri­mo. Ni­ko se vi­še ne skla­nja... za­gla­vlju­je­mo se k’o bo­rov­ni­ce u gr­lu bo­ce na obič­nim tro­to­a­ri­ma. So­ko­vi mi­mo nas to­če. Žu­lja­mo se me­đu­sob­no... i ne gle­da­mo u oči. Pro­go­vo­ri­mo li, ka­že­mo sa­mo ne­ko­li­ko re­če­ni­ca, onih ko­je svi ra­be. Ro­bo­ti­zo­va­no od­go­va­ra­mo, još me­tal­ni­je za­po­či­nje­mo raz­go­vo­re. Žu­ri­mo da za­vr­ši­mo dru­že­nja i su­sre­te s po­zna­ti­ma, kao da ima­mo neo­d­lo­žna po­sla i ne­kud bit­no da ode­mo. Do mje­sta gdje na po­li­ca­ma le­že elik­si­ri sre­će. Gdje se lo­ču po­hva­le i su­šti­na ži­vo­ta. Ne­ma tog s.anja, ali ga ipak ište­mo. Sa­nja­mo o ne­ko­li­ko se­kun­di sla­ve, ra­di­je no o ži­vo­tu sa svr­hom. Za­što da ne po­ka­že­mo zad­nji­cu, kad će nas po njoj pre­po­zna­va­ti... ko još mi­sli na li­ce, ili agre­gat­no sta­nje obra­za. Ni­je bit­no što te mr­ze, va­žno je da si po­pu­la­ran. Ka­žu, sva­ka re­kla­ma je do­bra re­kla­ma. Ka­žu ti da te ne pod­no­se, jer su lju­bo­mor­ni. Uvi­jek po­sto­je oprav­da­nja za to što si ni­ka­kva je­din­ka... ba­čen sper­ma­to­zo­id, po­kva­re­na i iz­o­pa­če­na in­di­vi­dua. Do­bri se sti­de, po­naj­vi­še se­be. Pa­met­ni su već odav­no naj­ve­će bu­da­le. Dr­že se zi­da i šte­lu­ju glas da im bu­de što ta­nji... i bez sta­va. Da im slu­čaj­no ne utek­ne isti­na. Zbog isti­ne se da­nas naj­lak­še stra­da. Ne ga­ze pu­nim sto­pa­lom, da ne osta­ve tra­ga. Kao da za nji­ma ide lo­vac spre­man da ih u ti­rin­te obes­tra­ga. U kraj­njem, mo­žda i je­su lo­vi­na... šta znam, ne spa­dam u red po­seb­no mu­drih pla­šlji­va­ca. Ne­što u na­ma je već go­di­na­ma pre­o­kre­nu­lo di­sa­nje. I za­ro­ti­ra­lo or­ga­ne. Sad je du­pe ta­mo gdje se ne­kad mi­sli­lo da sta­nu­je raz­mi­šlja­nje.
Pu­no ih pi­še, bez ka­zi­va­nja. Sa­mo opi­su­ju mo­me­nat, sta­nje ili ne­ko de­ša­va­nje. Ni to ne bi bi­lo lo­še da se ne ba­ve opi­som iz­gle­da i mi­ri­sa ka­na­li­za­ci­ja... i ma­se ko­ja se ka­na­li­ma va­lja. Tek­stu­re pod­zem­nih ci­je­vi smo ta­ko div­no po­sta­li svje­sni, nad­zem­no nam osta­je ne­po­zna­ni­ca. O sko­ko­vi­ma i tr­ča­nju vi­še ni­ko ne raz­mi­šlja. Ovo ni­je vi­še ni vri­je­me ču­ča­nja... pu­za­nje je po­sta­lo je­di­ni vid kre­ta­nja. Ni­ko od da­na­šnjih spi­sa­te­lja, ko­lum­ni­sta, blo­ge­ra i ana­li­ti­ča­ra ne nu­di ob­ja­šnje­nja, ili rje­še­nje jed­na­či­na. Sa­mo za­klju­čak, ja­san i se­nil­nim ba­ba­ma.
Otva­ra­mo za­tvo­re i gra­di­mo no­ve ka­zne­ne je­di­ni­ce, ško­le nam se ga­se, a pro­fe­so­ri ra­de po tra­fi­ka­ma. I na Ža­blja­ku je lak­še na­ći ham­bur­ger, ne­go ne­pr­ska­nu ja­bu­ku. I da je na­đeš, od nje pra­vi­mo de­ter­džent... da nam su­đe mi­ri­še na pri­ro­du. U me­đu­vre­me­nu, je­di voć­ku mo­di­fi­ko­va­nu si­li­ko­nom i ge­ni­ma od ku­ku­ru­za. Du­že tra­je i ljep­še iz­gle­da u zdje­li. Ko­zme­tič­ka este­ti­ka je u ovom tre­nut­ku od gla­di da­le­ko zna­čaj­ni­ja fi­zi­o­lo­ška po­tre­ba.
Opet nam se vra­ti­lo pa­gan­stvo... to­li­ko ra­zno­li­kih bo­go­va oko nas. Jed­ni dru­ge ubje­đu­je­mo da je naš pra­vi, bo­lji i pra­ved­ni­ji. Zbog te pre­pir­ke smo sprem­ni da pre­ko­lje­mo vra­to­ve. Sa­mo da ubi­je­di­mo pro­tiv­ni­ka ko­li­ko je na­ša vje­ra čo­vje­ko­lju­bav­ni­ja.
Teh­no­lo­gi­ja nam je omo­gu­ći­la to­li­ko to­ga, od­lu­či­li smo da joj po­klo­ni­mo hu­ma­nost za­uz­vrat. Vi­še je ne tra­ži­mo na­zad. Či­ni nam ne­la­go­du.
Po­nos sva­koj je­din­ki je na mak­si­mu­mu po­de­šen, skrom­nost je pa­la na naj­ni­že gra­ne. Svi zna­ju sve, a upor­no ig­no­ri­šu uče­nje. Za­ključ­ci se do­no­se na osno­vu po­gre­šnih pa­ra­me­ta­ra. Do­đe li do gre­ške i tra­ge­di­je, fo­ku­si­ra­mo se na pra­nje ru­ku od slu­ča­ja... o žr­tva­ma se ne vo­di vi­še ra­ču­na. Ovo je do­ba ko­la­te­ral­nih šte­ta, i u re­du za če­ka­nje se na­la­zi i tvo­ja gla­va.
Do­bra dje­la se či­ne sa­mo ako u nji­ma ima pro­fi­ta. Da­na­šnje uzor­ne fa­ce su ono što bi pri­je pe­de­se­tak go­di­na bi­la li­ca za upo­zo­re­nje mla­dim na­ra­šta­ji­ma. Sve što ne­kad bje­še za sprd­nju i osu­du, da­nas je iz­u­zet­na bi­znis pri­li­ka. Ste­pe­nik ka uspje­hu. No­vac je zbi­lja u kor­je­nu svih za­la, ali bez nje­ga ni do­bra ne mo­žeš fi­nan­si­ra­ti.
Kako bi­smo da­nas ob­ja­sni­li Živ­ku Ni­ko­li­ću da se far­sa na­sta­vlja? I da smo još go­ri? U bez­da­ne s in­te­li­gent­ni­ma, na­gra­di­te bu­da­le! Spu­sti dlan na oči, pr­sti­ma steg­ni no­zdr­ve... za­ro­ni u ri­je­ci go.ana.
(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić