Ako se sam tekst ne na­pi­še, ti ga ne mo­žeš na­pi­sa­ti. Kao da sam ne­kad ne­gdje čuo ta­kvu za­po­vi­jest. Ne od ne­ko­ga, ne­go vi­še od ni­ko­ga, ili - od ne znam ko­ga? U onom mo­me­ntu kad du­ša sjev­ne na dru­gu stra­nu, ne­kim ka­njo­nom, kao da iza­đe za­čas iz ovog svi­je­ta. Ili tu­da ne­ki la­ki pi­smo­no­ša do­đe, sa­mo da do­ne­se ta­kvu vi­jest, ta­kvu za­po­vi­jest? Što je ma­nje re­a­lan ta­kav do­no­si­lac, što ma­nje znaš u ka­kvim se okol­no­sti­ma to de­si­lo, ti­me su te ri­je­či du­bljeg zna­če­nja, i du­blje oba­ve­ze. Ne zna­mo od ko­ga smo ih ču­li, ali smo ih ču­li i pri­mi­li.
Ne tre­ba čo­vje­ku mno­go, da po­sum­nja u svu re­al­nost svi­je­ta. I ta­da kad po­sum­nja u re­al­nost svi­je­ta, kao da se ne­če­ga du­bljeg do­ti­če, čak, ne­čeg re­al­ni­jeg?!
Uvi­di čo­vjek, pro­gle­da li ma­lo na dru­gu stra­nu, ka­kva je ka­zna ži­vje­ti pot­pu­no „sje­di­njen sa re­al­nim svi­je­tom“. S re­al­nim svi­je­tom čo­vjek ne mo­že bi­ti „sje­di­njen“ - re­al­nim svi­je­tom čo­vjek mo­že sa­mo bi­ti oko­van i utam­ni­čen.
Pa, sad bi­smo mo­gli na ovu te­mu da po­le­mi­še­mo do zo­re. Kao i što po­le­mi­še­mo. Sva­ka du­ša po­le­mi­še na ovu te­mu. Sa­ma sa so­bom. Vi­še no­ću ne­go da­nju. Vi­še da­nju, kad se smrk­ne i uhva­ti tje­sko­ba od sve­ga- vi­še no­ću, kad se uvi­di da re­al­ni dnev­ni po­slo­vi vo­de du­šu u ne­što što naj­vi­še li­či na do­bro­volj­no rop­stvo.
Ne mo­že se du­ša za­zi­da­ti u ovaj svi­jet - go­vo­rio je je­dan mi­stik - osta­ne uvi­jek ma­li otvor, pa ma­kar kao kroz slam­ku. U to­me je na­ša mu­ka. I ne­ka mo­guć­nost, ko­joj naj­če­šće ne iz­la­zi­mo u su­sret.
Div­no je sje­de­ti u kan­ce­la­ri­ji, ima­ti „pu­ne ru­ke po­sla“, da du­ša ne­ma vre­me­na za ta­kve pro­vo­ka­ci­je i glu­po­sti. Ali, du­ša „ na­đe vre­me­na“ i kad ga ne­ma. I kad „cr­ka­va od po­sla“, pro­bi­je se od­ne­kud ta­kva pro­vo­ka­ci­ja, ta­kav pri­ziv. Jer se tim „raz­go­vo­rom, mag­no­ve­nim i ne­re­al­nim “ od­ma­ra od gru­bih za­da­ta­ka i oba­ve­za. I sa­nja slo­bo­du, sje­di­nje­ne, la­ko­ću i pro­zrač­nost su­štog po­sto­ja­nja.
Za­to je du­ša –du­ša - mu­če­ni­ca i ra­do­sni­ca, go­vo­rio je isti.
U ru­skoj isto­ri­ji i re­li­gi­ji ima mno­go uz­bu­dlji­vih sud­bi­na, ka­rak­te­ra, li­ko­va, ko­ji ne gu­be na­dah­nju­ju­ću moć.
Pa, re­ci­mo, čud­ni od­no­si iz­me­đu ju­ro­di­vog Va­si­li­ja Bla­že­nog i ca­ra Iva­na Gro­znog! Pa Iva­nu­ška je bio „strah i tre­pet“ za moć­ni­ke ovog svi­je­ta, ali je tre­pe­rio pred ju­ro­di­vim Va­si­li­jem, ko­ji mu je do­no­sio za Ve­li­ki Pe­tak če­rek kr­va­vog me­sa, i ba­cao pred nje­ga, go­vo­re­ći: ‘’Je­di, Iva­nu­ška, bo­lje i na Ve­li­ki pe­tak da je­deš go­ve­đe me­so, ne­go što što u mr­sne da­ne je­deš ljud­sko“. Car se ni­je smio su­prot­sta­vi­ti pro­vo­ka­ci­ja­ma ju­ro­di­vo­ga. Vuk je pred ju­ro­di­vim, ko­ji ga je gle­dao u du­šu, po­sta­jao jag­nje!
Car je bio oba­ve­zan da pri­su­stvu­je slu­žbi kad slu­ži mo­skov­ski pa­tri­jarh, i imao je, tik is­pred ol­ta­ra, svo­je po­ča­sno mje­sto -„car­ski tron“. Jed­nom, je car Ivan bio mno­go bri­žan- iz­me­đu osta­log, gra­dio je dvo­rac na Vrap­čjem br­du kod Mo­skve. Sje­de­ći u svom tro­nu is­pred ol­ta­ra, car ni­je pra­tio li­tur­gi­ju, ne­go je u mi­sli­ma še­tao po Vrap­čjem br­du, nad­gle­da­ju­ći ra­do­ve na dvor­cu. Na sve­tu slu­žbu do­đe i ju­ro­di­vi Va­si­li­je, ali se pri­kri­je od ca­ra u ne­ki ćo­šak. Po­sli­je slu­žbe, is­ko­či pred ca­ra i upi­ta ga - „Iva­nu­ška, što ni­je­si bio na slu­žbi“ –’’Ja sam bio, ali te­be ni­je­sam vi­dio’’, od­go­vo­ri car. – ‘’Ne, ja sam sad s Vrap­čjeg br­da, i vi­dio sam te ta­mo ka­ko za­mi­šljen še­taš, bri­že­ći bri­ge ovo­ga svi­je­ta, ne mi­sle­ći na Bo­ga“. I ta­ko...
Jed­no­ga kne­za, ime­nom Ni­ki­ta, Ru­si na­zi­va­ju „ti­šaj­ši“ (što bi zna­či­lo – naj­ti­ši). Ni­ki­ta ti­šaj­ši je bio stra­šan rat­nik, la­vljeg sr­ca. Du­go i sreć­no je vo­je­vao pro­tiv Ta­ta­ra, is­toč­nih ka­ga­na, ali i pro­tiv Šve­đa­na. Ne­po­bje­di­vi Ni­ki­ta, ko­ga „zr­no ni­je htje­lo“, is­pi­sao je ma­čem mno­ge po­bje­de. A kad je odvo­je­vao svo­je, po­vu­kao se u ti­ši­nu. Ni­je for­mal­no pri­mio „du­hov­ni po­strig“, ali je­ste stvar­no. Po­sli­je bur­nog ži­vo­ta u svi­je­tu, za­ko­ra­čio je u dru­gi svi­jet, u svi­jet ti­ši­ne, ću­ta­nja i mi­sli.
Oni ko­ji su po­sje­ći­va­li Ni­ki­tu, su­sre­ta­li su se sa ču­dom: čo­vjek lav, po­stao je jag­nje. Kao da mu se gvo­zde­no sr­ce ras­to­pi­lo, a žeđ za bor­bom, po­sta­la žeđ za ti­ši­nom. Nje­go­vi po­zna­ni­ci su ga is­ku­ša­va­li, pi­ta­ju­ći ga za ne­ke do­ga­đa­je, i ra­zag­na­li sum­nje da je sve za­bo­ra­vio. Ni­ki­ta ni­šta ni­je za­bo­ra­vio, ali ga je no­vi ži­vot pre­o­bra­zio- ti­ši­nom i ću­ta­njem, iz­veo iz ovog svi­je­ta.
(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ