Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek

Sjaj­na iz­re­ka Pa­o­la Ko­e­lja da je ži­vot ono što nam se de­ša­va dok smo ob­u­ze­ti dru­gim stva­ri­ma, otva­ra mno­ge po­gle­de, ali i pod­sti­če na raz­mi­šlja­nje. Mno­gi ni­su svje­sni (ili ni­su bi­li) nje­ne du­bi­ne, ži­vot­ne isti­ne kao i opo­mi­nju­ju­će su­šti­ne. Oni o ko­ji­ma da­nas pi­šem vje­ro­vat­no i na­ža­lost ni­su bi­li ni­ka­da, a ni­ka­da ne­će ni bi­ti, a to su usko­gru­di lju­di.
Či­nje­ni­ca je da svi uglav­nom ži­vi­mo ta­kav ži­vot ko­ji vi­še li­či na op­štu jur­nja­vu ne­go na smi­re­nu, skrom­nu i do­sto­jan­stve­nu i bor­bu i ulo­gu ko­ju bi tre­ba­lo op­ti­mi­stič­ki ‘’od­i­gra­ti’’. A ži­vot, onaj pra­vi, su­štin­ski, sva­ko­dnev­no pro­la­zi kraj nas, vu­ku­ći nas za ru­kav, i upor­no skre­ću­ći pa­žnju da je baš on taj s kim tre­ba i da dru­gu­je­mo i da mu bu­de­mo vjer­ni.
Usko­gru­di lju­di, na­rav­no, ne mi­sle ta­ko. Nji­hov po­gled na svi­jet (eh, ka­ko je ma­li nji­hov svi­jet), nji­ho­va pre­o­ku­pa­ci­ja i vo­di­lja ne do­se­žu da­lje od njih sa­mih i pri­zem­nih i po­vr­šin­skih su­sre­ta sa stvar­no­šću. Ka­ko će za­pra­vo usko­gru­di čo­vjek mo­ći ra­zum­no, po­zi­tiv­no i du­bo­ko sa­gle­da­ti ono u nje­mu i oko nje­ga? Bog­me, ni­ka­ko. Ono što je u nje­mu, za nje­ga je ne­pre­gled­no, jer je ubi­je­đen da je on je­di­ni i ne­do­dir­ljiv. Ono što ga okru­žu­je, nje­ga ne za­ni­ma, jer je se­bi naj­bit­ni­ji. Ali, ako ima­mo u vi­du da je se­bič­nost nje­go­va vo­di­lja (na­rav­no, po­red ne­zna­nja) on­da će ga nje­go­vo (bli­že) okru­že­nje za­ni­ma­ti sa­mo ako bu­de imao ko­ri­sti od to­ga.
Ko ni­je pro­tiv me­ne, taj je za me­ne! A onaj ko­ji je pro­tiv me­ne taj mi je ne­pri­ja­telj! To je po­ru­ka ko­ju usko­gru­di čo­vjek upor­no ko­ri­sti kao svo­ju de­vi­zu. Ve­o­ma la­ko osu­đi­va­nje dru­gih, ako se ne vla­da­ju ili ne po­na­ša­ju po pra­vi­li­ma usko­gru­dih, ti­pič­na je od­red­ni­ca ovog mo­de­la lju­di. Na taj na­čin oni sma­tra­ju da je isti­na u nji­ho­vim ru­ka­ma i da sa­mo oni ko­ji se nji­ma obra­te ima­ju pra­vo na nju. Za­kr­žlja­lost svi­je­sti, za­man­da­lje­nost to­le­ran­ci­je, opa­ke pred­ra­su­de, lo­še su oso­bi­ne ovih ne­sreć­nih, ali ni­ma­lo bez­o­pa­snih lju­di. Na­pro­tiv, vr­lo su opa­sni, is­klju­či­vi i ni­ma­lo do­bro­na­mjer­ni. Ono što ih či­ni još opa­sni­jim i ne­ga­tiv­ni­jim je­ste nji­hov ni­ma­lo za­ne­mar­ljiv broj.
Na­i­me, u po­sled­njih tridesetak go­di­na, a svi zna­mo ka­kvo je to vri­je­me bi­lo, iz­nje­drio se ve­li­ki broj ova­kve ‘’sor­te’’. Bra­to­u­bi­lač­ki rat, ogrom­na mr­žnja, ne­tr­pe­lji­vost, lo­po­vluk, iz­ba­ci­li su na po­vr­ši­nu one ko­ji ne vi­de da­lje od svog na­ci­o­na­li­stič­kog (po)no­sa! Bu­sa­nje u svo­ja usko­gru­da pr­sa glav­no im je za­ni­ma­nje go­di­na­ma.
Sku­če­ne du­še ovih šte­to­či­na ne mo­gu ni­ko­me i ni­ka­da pru­ži­ti ni ru­ku, ni ra­zu­mi­je­va­nje. Usko­gru­di lju­di, za­tro­va­ni svo­jim se­bič­nim i jed­no­stra­nim na­či­nom raz­mi­šlja­nja, na­ža­lost, sto­je na če­lu mno­gih i dru­štve­nih i ži­vot­nih ko­lo­na. O po­li­tič­kim da i ne go­vo­ri­mo. Na­ci­o­na­li­zam ras­pi­ru­ju svu­da, za­tva­ra­ju nas u to­ro­ve, ru­še mo­sto­ve po­mi­re­nja i to­le­ran­ci­je, iz jed­nog je­di­nog raz­lo­ga- ra­di op­stan­ka na vla­sti. Nji­ho­vo su­lu­do vje­ro­va­nje da je onaj ko­ji mi­sli dru­ga­či­je ne sa­mo nji­hov ne­pri­ja­telj već je i ne­čo­vjek za­sno­va­no je na pot­pu­noj do­mi­na­ci­ji is­klju­či­vo­sti. A is­klju­či­vost ne hra­ni ni­šta dru­go ne­go to­tal­no ne­zna­nje i pri­mi­ti­vi­zam.
Re­for­mi­sa­nje svi­je­sti za usko­gru­de, naj­bla­že re­če­no, pred­sta­vlja ‘’špan­ska se­la’’. One dru­ge, po­li­tič­ke re­for­me, sa­mo su ja­lo­va i la­žna obe­ća­nja, za­ro­blje­na u de­ma­go­škoj pr­ći­ji usko­gru­dog vo­đe.
Pri­kla­nja­nje ta­kvi­ma, po­is­to­vje­ći­va­nje sa nji­ho­vim ša­blon­skim na­či­nom raz­mi­šlja­nja, ne­ma­nje uvi­da u su­šti­nu, ne­do­sta­tak zdra­vih ide­ja, za­tva­ra­nje u svo­je ru­pe­ti­ne, či­ni na­še dru­štvo sve bo­le­sni­jim i ne­sreć­ni­jim. Do­dvo­ra­va­nje ta­kvi­ma ko­ji mi­sle da je upo­zna­va­nje dru­gih kul­tu­ra, dru­gog je­zi­ka, to­le­ran­ci­ja i raz­mje­na is­ku­sta­va, kao i pri­hva­ta­nje su­ge­sti­ja atak na nji­ho­vo ‘’na­ci­o­nal­no (opljčka­no) bla­go’’-za­pra­vo je di­rekt­no uče­stvo­va­nje u uni­šta­va­nju svog na­ro­da i ne­po­što­va­nju nje­go­ve kul­tu­re. Za­mje­na te­za, kao sim­bol de­ma­go­gi­je, usko­gru­dog čo­vje­ka či­ni još opa­sni­jim, otrov­ni­jim i ne­mi­lo­srd­ni­jim. Nje­ga ne za­ni­ma dru­gi čo­vjek, ne za­ni­ma­ju ga nje­go­vi pro­ble­mi, on jed­no­stav­no ne­ma osje­ćaj za dru­ge. Ne ti­ču ga se. Svo­je go­le­mo ne­zna­nje i za­tu­ca­nost kri­je u ve­li­ča­nju ne­po­sto­je­ćeg po­no­sa. Upra­vo usko­gru­di čo­vjek i po­nos ap­so­lut­no su ne­do­dir­lji­vi svje­to­vi. Gdje ne­ma po­no­sa, ne­ma ni do­sto­jan­stva, a gdje ne­ma do­sto­jan­stva ne­ma ni čo­vje­ka. Du­bi­ne i ši­ri­ne ljud­ske du­še za usko­gru­dog su ne­do­ku­či­ve i ne­za­mi­sli­ve.
Ima li kul­tu­re u ta­ko go­le­moj sku­če­no­sti? Ne, bo­ga­mi, ‘’pu­škom da je ga­đaš’’. Kul­tu­ra je ta­kvi­ma lju­ti ne­pri­ja­telj pa je ‘’po­želj­no’’ sa­sje­ći je u kor­je­nu. Na nje­nom mje­stu uve­li­ko bu­ja­ju op­šti pro­sta­kluk i ja­va­šluk.
Za­to, dra­gi mo­ji, ši­ro­ko, du­bo­ko i da­le­ko! I u mi­sli­ma i u po­gle­di­ma i pru­ža­nji­ma. Upo­znaj­te i se­be i svi­jet da bi­ste se ljep­še i lak­še vo­lje­li. Na tom pu­tu bu­di­te ra­do­zna­li, to­le­rant­ni i po­no­sni. Sa­mo ta­ko du­ša će zna­ti da slu­ša. Ja joj ši­rim svo­je ru­ke. I ja i moj bič. Jer usko­gru­di lju­di su kič.
(Autor je pje­snik)