- Pi­še: Zo­ran Pi­pe­ro­vić

Već 100 go­di­na, mo­žda i vi­še, či­tam pr­vi Kaf­kin ro­man „Ame­ri­ka“ .Tik uz kre­vet su i Turg­njev, Ab­du­rah­man Mu­nif, knji­ga o Ili­ji Ga­ra­ša­ni­nu, ko­ju je, za­mi­sli­te, pi­sao Ame­ri­ka­nac Me­ken­zi. Sve one uza­lud tu sto­je. Uzmem, pa osta­vim.
Ju­tros sam se pro­bu­dio oko osam. La­žem. Bi­lo je sko­ro po­la de­set. Ina­če, po­sljed­nje vri­je­me mno­go la­žem. Stra­va. Ta­ko sam dru­ga­ri­ma ka­zao da me kao gra­đa­ni­na vi­še ni­šta ne za­ni­ma. Čak ni ak­tu­el­no­sti oko ski­da­nja imu­ni­te­ta jed­nom po­sla­ni­ku. Ni­sam ra­do­znao. Jer dr­žim da ra­do­zna­lost uvi­jek ne­pri­li­ka­ma otva­ra vra­ta. I da to ra­de sa­mo bu­da­le. Raz­li­ka iz­me­đu pa­met­nog i bu­da­le je što ovaj pr­vi za­blu­du iz­ra­ža­va na vi­še na­či­na, a dru­gi (bu­da­la) na je­dan isti. Ja sam se dr­žao sta­va ovog dru­gog. Vo­đen po­zna­tom mu­dro­šću – ko je bu­da­la bu­di mi drug.
Sad sam se li­šio za­blu­da. Kao i zna­ti­že­lje.
Ali, sa­da pro­sto mo­ram. Za mo­je mo­ra­nje kriv je Pred­sjed­nik dr­ža­ve i nje­go­vo obra­ća­nje Ivi­ci Stan­ko­vi­ću u ko­jem tra­ži da ovaj iz­da oba­ve­zno uput­stvo Kat­ni­ću, e da se je­dan po­sla­nik ne pri­tva­ra. I ti­me po­slao po­ru­ku da je vlast ne­si­gur­na. A to je naj­o­pa­sni­je. Zbu­nje­na dr­ža­va je kao bi­je­san pas, re­če Pe­kić.
Ja ne­što mi­slim, a to mi je naj­sla­bi­ja di­sci­pli­na, da se ovim ša­lje po­ru­ka Kat­ni­ću. I da se ra­zu­mi­je­mo. Ne znam da li ima do­ka­za za kri­vi­cu tog po­sla­ni­ka. Iako je taj po­sla­nik znao da je za me­ne ono­mad ima. To što je on ka­zao 3. 12. 2002. go­di­ne, bio je uto­rak, a me­ne se ti­ca­lo, zna­či­lo je da ni­kad ne tre­ba da iza­đem iz za­tvo­ra. Osim ako ne umrem. Ma­da ni to ne bi ono­mad bio uslov (ni po šte­te) da se oprav­da­ni pri­tvor, neo­prav­da­no, zbog smr­ti, uki­ne.
Ako Stan­ko­vić ne po­slu­ša Vu­ja­no­vi­ća, osta­će da je Pred­sjed­nik uza­lud­no pi­sao. Ako pri­hva­ti pred­log, još je go­re. Po Kat­ni­ća. I još vi­še po sa­mo­ga Stan­ko­vi­ća. Ka­ko god, neo­vi­sno od po­sla­ni­ka, dr­ža­va je ne­zna­ve­no ušla u pat-po­zi­ci­ju. Ako Stan­ko­vić po­slu­ša. Kat­nić tre­ba da ode. Jer, ako to ne ura­di, mo­že se de­si­ti sle­de­ći put, da umje­sto am­ba­sa­do­ra i Fi­li­pa, to tra­ži od Ivi­ce ne­ko iz Evro­pe, Azi­je, Šav­ni­ka. Kat­nić, ko­jeg ako smi­jem da ka­žem, iz­u­zet­no po­štu­jem, tre­ba da zna da je vo­lja je­di­ni stva­ra­lac. Tre­ba da se utvr­di isti­na, pri­mi­je­ni za­kon, pre­ma me­ni, po­sla­ni­ku, ču­va­ru pla­že, zi­da­ru, bi­lo kom. I Kat­nić tre­ba da zna: ono što mo­ra bi­ti ni­je ne­sre­ća. Ne­sre­ća je sa­mo ono što ne mo­ra da bu­de, a ipak se do­go­di. Za­to, što god bi­lo, ima raz­lo­ga da bu­de sre­tan.