- Piše: Magda Peternek

Pričali su mi roditelji da sam kao mala u jednom od mnogobrojnih nestašluka povrijedila čelo. Dok su me vodili prema bolnici, govorila sam- „Kuku meni, boli li me?”. Uvijek se rado sjetim ovog svog „bisera”, jer me nasmije i vrati u djetinjstvo, ali i podsjeti da je to bila jedina „kuknjava’’ u mom životu.
Ne volim žalopoljke nikakve vrste. Nisu mi ništa miliji ni oni što se busaju u „junačka’’ prsa, ali ove’’ žalosne vrbe’’ ipak prednjače na mojoj listi odbojnosti.
Da li se ta tužna kukavica takva rađa ili se vremenom pretvara u žalopojku, ne znam, ali znam, da se s’ teškom mukom može podnijeti. Doduše, možda neko i može. Ja ne mogu i tačka.
Žali Bože ovoliko lijepih i korisnih stvari u životu, a ona žalopoljku stavila na prvo mjesto. Pa kaže,pardon zakuka – „Da sam znala da će mi ovakav život biti, voljela bih da se nikad nisam rodila. Ovaj život je u stvari samo jedno veliko mučenje. Živiš, a čekaš da umreš. Možda ću kad odem na onaj svijet i počinuti. Nemaš se vala čemu ni obradovati. Sve što je moglo loše da me snađe, snašlo me je. Nisam se imala kome ni žaliti. A i da jesam, isto bi mi bilo. Sve se vazda svaljivalo na moja pleća. Teglila sam i sebe i druge, svašta su mi tovarili na vrat. Vukla sam, a vučem i danas k’o konj. Muke su to, nije to ni vidjelo života. Misliš li da je nekoga briga za mene? Ne bogami, nikoga. Niko me nikad nije ni pitao kako mi je. Ni moji najbliži, a kamoli bijeli svijet. Kukavica sam ti ja sinja. Zarobio me ovaj dželat od života , pa nikako da pusti. Ne znam šta sam mu baš ja skrivila? Da se sakrijem u mišiju rupu, i tamo bi me neka muka snašla. K’o da me je neko prokleo. A možda i jeste, kakvog sve naroda ima. Nemam više ni mrvu snage, vjeruj mi. Iscijeđena sam k’o krpa. Ne znam bogami kako sam i do sada izdržala. Da kukam, ne vrijedi. Onaj gore me ne čuje. Nije što ne čuje, nego što neće da me čuje. Misli on da ja mogu još veće jade podnijeti. Da sam od kamena, srušila bih se do temelja. Čemu se ja ovakva mučenica mogu nasmijati? Ničemu, časti mi. Mogu samo zajecati i zakukati nad svojom sudbinom. K’o da mi se crni gavran na vrh glave popeo i ne misli micati. Da je jedan, lakše bi mi bilo, nego ih je na stotine, čini mi se. I ne ustaje mi se kad ujutro otvorim oči. Sunce me nikad nije ogrijalo, niti mu se mogu radovati. Kažu, što ne zapjevaš ponekad, pa udariš brigu na veselje? A, kako da pjevam nad ovim čemerom što me je spljoštio? Moje je da lelečem, a ne da se pjesmom trujem. Kažu, idi među narod, druži se, nađi neku razbibrigu, skreni misli na drugu stranu. Nema ti kod mene druge strane, sve je stalo u ovu jednu jedinu-kukavnu. K’o da me je crni đavo uzeo pod svoje. Sa njim se i dan i noć i družim i šetam. Kažu, zagrli nekoga, poljubi, pa će i tebe neko. A, koga da grlim, odakle mi snaga? Mene nema ko, a i da ima, kakve vajde od toga? Nikakve. Zagrlile su mene sve same nevolje, pa dave li me dave. Nisam ti ja više ni za šta. Stuštili se crni oblaci na ovo malo duše što mi je još ostalo, pritisli do same zemlje. Da me ‘oće bar u zemlju ugurati i zakopati što dublje može. Kažu, biće bolje, moraš se nadati i vjerovati. E, ne moram, časti mi, jer nikad bolje neće biti, a ni od ovoga sad ne može biti gore.’’
Tako, dragi moji, moja današnja „junakinja” čini svoj život „zabavnim’’. Kuku njoj sa njom. Ja joj na tu „zabavu’’ nikad neću kročiti. Ni ja ni moj bič. Jer, žalopojke su kič.
(Autor je pjesnikinja)