Ra­do­van Ka­ra­džić, pr­vi pred­sjed­nik Re­pu­bli­ke Srp­ske, ko­jem će u če­tvr­tak, 24. mar­ta, bi­ti iz­re­če­na pre­su­da na su­đe­nju za ge­no­cid i zlo­či­ne po­či­nje­ne u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni, u eks­klu­ziv­nom in­ter­vjuu za Bal­kan­ske is­tra­ži­vač­ke mre­že re­kao je da ne po­sto­ji ra­zu­man sud ko­ji bi ga osu­dio.
– Mo­ja su oče­ki­va­nja ista. Znam šta sam htio, šta sam ura­dio, čak i o če­mu sam sa­njao, i ne po­sto­ji ra­zu­man sud ko­ji bi me osu­dio. Ko­li­ko god da je vi­so­ko­po­zi­ci­o­ni­ra­nih zva­nič­ni­ka bo­san­skih Sr­ba osu­đe­no – re­kao je Ka­ra­džić, ko­ji se od lje­ta 2008. go­di­ne na­la­zi u pri­tvor­skoj je­di­ni­ci u Še­ve­nin­ge­nu.
U in­ter­vjuu go­vo­ri o zlo­či­ni­ma u Sre­bre­ni­ci ne po­ri­ču­ći ih, ali se pro­ti­vi obi­mu i po­za­di­ni ono­ga što se de­si­lo. Za zlo­čin na sa­ra­jev­skim Mar­ka­la­ma, ko­ji na­zi­va in­ci­den­tom, re­kao je da ni­je­dan Sr­bin ne bi bio osu­đen da mu se su­di na osno­vu do­ku­me­na­ta Uje­di­nje­nih na­ci­ja i to pred su­dom UN-a.
Ka­ra­džić je re­kao da je nje­go­va „stal­na bor­ba za oču­va­nje mi­ra, spre­ča­va­nje ra­ta i sma­nje­nje pat­nji svih lju­di bez ob­zi­ra na vje­ru, pred­sta­vlja­la uz­o­ran trud vri­je­dan po­što­va­nja”, i do­dao da BiH da­nas tre­ba „ko­mi­si­ja za isti­nu”.
Za rat­na de­ša­va­nja Ka­ra­džić je okri­vio „stra­no mi­je­ša­nje”, po­ja­sniv­ši da bi ostva­rio kon­struk­tiv­no i kom­pro­mi­sno rje­še­nje sa Izet­be­go­vi­ćem jer su bi­li na „plo­do­no­snom pu­tu”.
– Go­spo­din Izet­be­go­vić je že­lio po­se­ban po­li­tič­ki i vjer­ski an­ga­žman za mu­sli­man­sku za­jed­ni­cu, ko­ji se ni­je mo­gao pri­mi­je­ni­ti na Sr­be i Hr­va­te, a ja se to­me ni­sam pro­ti­vio ni u ko­jem po­gle­du – re­kao je Ka­ra­džić.
Go­vo­re­ći o ve­li­kim si­la­ma, Ka­ra­džić je na­veo da „ka­da iz­gu­be in­te­res za ne­sta­bil­nost Bal­ka­na, ta­da će­mo pro­na­ći rje­še­nje za rat­ne zlo­či­ne”.
– Pri­vre­me­na prak­sa asi­me­tri­je u kri­vič­nom go­nje­nju ni­je od po­mo­ći, kao ni mno­ge dru­ge pa­ko­sti ko­je mo­že­mo ura­di­ti jed­ni dru­gi­ma – po­ja­snio je Ka­ra­džić.
U in­ter­vjuu go­vo­ri o svo­joj kćer­ki So­nji, svje­do­če­nju Mi­lo­ra­da Do­di­ka, sa­da­šnjeg pred­sjed­ni­ka Re­pu­bli­ke Srp­ske, pre­su­di Vo­ji­sla­vu Še­še­lju, op­tu­že­nom za zlo­či­ne u BiH, Sr­bi­ji i Hr­vat­skoj, ko­ja će bi­ti iz­re­če­na 31. mar­ta.
●U su­sret pre­su­di, šta oče­ku­je­te da će se de­si­ti s ob­zi­rom na to da već po­sto­je pre­su­đe­ne či­nje­ni­ce za ve­li­ki dio zlo­či­na ko­ji se Va­ma sta­vlja­ju na te­ret?
– Mo­ja su oče­ki­va­nja ista. Znam šta sam htio, šta sam ura­dio, čak i o če­mu sam sa­njao, i ne po­sto­ji ra­zu­man sud ko­ji bi me osu­dio. Ko­li­ko god da je „vi­so­ko­po­zi­ci­o­ni­ra­nih zva­nič­ni­ka bo­san­skih Sr­ba” osu­đe­no. To ni­su bi­le sa­mo pre­su­de pro­tiv njih, ne­go i pre­su­de pro­tiv sa­mog po­ku­ša­ja do­sti­za­nja me­đu­na­rod­ne prav­de, pro­tiv šan­si za za­jed­nič­ki i plo­dan ži­vot na­ših za­jed­ni­ca.
Mno­ge od tih pre­su­da će bi­ti pred­met ras­pra­va du­že ne­go što se ko­men­ta­ri­sa­la Dreyfu­so­va ka­zna. Osim to­ga, mno­gi od tih vi­so­ko­po­zi­ci­o­ni­ra­nih Sr­ba ni­su bi­li na­vik­nu­ti na ovaj pra­vo­sud­ni si­stem i ni­su mo­gli pro­pi­sno spre­mi­ti svo­ju od­bra­nu. Za­što bi nji­ho­ve pre­su­de uti­ca­le na pre­su­du u mom slu­ča­ju? Vi­je­će će u mom slu­ča­ju ima­ti pred so­bom sa­mo do­ka­ze iz mog slu­ča­ja, ne i iz dru­gih slu­ča­je­va. Ili vi vje­ro­vat­no pret­po­sta­vlja­te da bi ne­ki fak­to­ri van mog slu­ča­ja mo­gli ima­ti uti­ca­ja na moj slu­čaj? Ako bi pret­hod­na su­đe­nja tre­ba­lo bi­ti od bi­lo ka­kvog uti­ca­ja, a ka­mo­li pre­sud­na, sva bi na­red­na su­đe­nja bi­la bes­po­treb­na. A ako je po­li­ti­ka uti­caj­na, on­da bo­gi­nji prav­de oči uop­šte ni­su za­ve­za­ne.
●Ipak, mno­go je či­ste pro­pa­gan­de iz­ne­se­no ov­dje pred vi­je­ći­ma.
Da bu­de­mo pra­ved­ni pre­ma tim ve­ći­ma, mno­gi op­tu­že­ni se ni­su mo­gli bra­ni­ti zbog broj­nih okol­no­sti – ne­do­volj­no vre­me­na i sred­sta­va, bez is­tra­žnog su­di­je kao u na­šem pret­hod­nom si­ste­mu, za­vi­snost od is­tra­ge tu­ži­la­štva i nji­ho­ve do­bre vo­lje da na vri­je­me obje­lo­da­ne oslo­ba­đa­ju­će do­ka­ze, pred­ra­su­de, de­mo­ni­za­ci­ja kroz me­di­je, pri­stra­snost za­pad­nih si­la, or­ga­ni­za­ci­ja i jav­no­sti, i ta­ko da­lje. I vje­ro­vat­no opor­tu­ni­zam ne­kih vi­je­ća.
Na pri­mjer, da su in­ci­den­ti na Mar­ka­la­ma su­đe­ni pred ovim UN-ovim su­dom na osno­vu UN-ovih do­ku­me­na­ta, ni­je­dan Sr­bin ne bi bio osu­đen za in­ci­den­te na Mar­ka­la­ma.
Što se Sre­bre­ni­ce ti­če, ono što se de­si­lo u stvar­no­sti je do­volj­no lo­še, pa nam ni­ka­kvo uve­li­ča­va­nje ne po­ma­že da do­đe­mo do ra­zu­mi­je­va­nja i mi­ra me­đu na­ma. Ne­po­treb­no ubi­stvo jed­nog je­di­nog čo­vje­ka je uža­sa­va­ju­će, a ka­mo­li ubi­stvo si­gur­no naj­ma­nje ne­ko­li­ko sto­ti­na lju­di, što je, na pri­mjer, ne­u­pit­ni broj žr­ta­va s po­ve­zi­ma. Oni ko­ji su to ura­di­li pri­je sve­ga su ne­pri­ja­te­lji Sr­ba, a za­tim ne­pri­ja­te­lji tih po­ro­di­ca, a on­da i mu­sli­man­ske za­jed­ni­ce.
Isto va­ži i za 3.500 srp­skih žr­ta­va na istom pod­ruč­ju. Sad, mo­gli bi­smo upo­re­đi­va­ti ko je bio okrut­ni­ji, ko je ubio vi­še že­na, dje­ce i sta­ri­jih, ko je pre­re­zao vi­še vra­to­va, od­re­zao vi­še uši­ju i ge­ni­ta­li­ja, ali to ne bi tre­ba­lo bi­ti za me­di­je, ne­go ra­di kon­sen­zu­sa u pra­ved­noj i kom­pe­tent­noj srp­sko-mu­sli­man­skoj ko­mi­si­ji za isti­nu, kad za to do­đe vri­je­me. Sve dru­go bi sa­mo po­gor­ša­lo stvar.
●Sma­tra­te li stvar­no da će­te bi­ti oslo­bo­đe­ni op­tu­žbi za Sre­bre­ni­cu na­kon to­li­kog bro­ja pre­su­da u Ha­gu i BiH?
– Isti od­go­vor kao i pret­hod­ni. Ni­je to pi­ta­nje na­de, ne­go za­ko­na i prav­de. Su­đe­nje ni­je sa­mo o to­me da li se ne­što uop­šte do­go­di­lo, ne­go i o mo­gu­ćoj od­go­vor­no­sti dru­gih lju­di, vi­še ili ma­nje uda­lje­nih od di­rekt­nih iz­vr­ši­la­ca.
●Po­li­cij­ski i voj­ni zva­nič­ni­ci bo­san­skih Sr­ba osu­đe­ni su na vi­še od 2.000 go­di­na za­tvo­ra. Kao vr­hov­ni ko­man­dant tih sna­ga, ka­ko ocje­nju­je­te Va­še šan­se u pre­su­di?
– Mno­gi od spo­me­nu­tih zva­nič­ni­ka ni­su tre­ba­li bi­ti ni op­tu­že­ni. Po­sto­ji ogrom­no ne­ra­zu­mi­je­va­nje i po­gre­šno shva­ta­nje na­ših voj­ski i dru­gih voj­nih sna­ga.
U dru­gim voj­nim i pra­vo­sud­nim prak­sa­ma po­zna­tim u ze­mlja­ma iz ko­jih po­ti­ču su­di­je Tri­bu­na­la, ni­je bi­lo Ti­to­ve dok­tri­ne na­o­ru­ža­nog na­ro­da, ne­go je umje­sto to­ga po­sto­ja­la do­bro ob­u­če­na pro­fe­si­o­nal­na voj­ska i po­li­ci­ja, ko­jom se la­ko ko­man­du­je i kon­tro­li­še.
Po­red to­ga, ovaj gra­đan­ski rat bio je na­sta­vak na­ših unu­tra­šnjih ra­to­va uz mno­go osvet­nič­kih osje­ća­nja, ogor­če­no­sti, sta­rih mr­žnji i no­vih am­bi­ci­ja za do­mi­na­ci­ju nad kom­ši­ja­ma.
●Bu­du­ći da Rat­ko Mla­dić, ko­man­dant Voj­ske Re­pu­bli­ke Srp­ske (VRS) ko­jem se su­di za go­to­vo iste zlo­či­ne kao i Va­ma, ni­je svje­do­čio na Va­šem su­đe­nju, da li mo­že­mo za­klju­či­ti da je Vaš tim pre­ba­ci­vao kri­vi­cu na Mla­di­ća, a nje­gov na Vas?
– Kao pr­vo, bi­la je du­žnost tu­ži­la­štva da pre­ci­zi­ra op­tu­žbe i ot­kri­je ko­ja je je­di­ni­ca ili for­ma­ci­ja po­či­ni­la po­je­di­na dje­la. Tu­ži­la­štvo je za­u­ze­lo ve­o­ma le­žer­nu po­zi­ci­ju uop­šte­no ime­nu­ju­ći sve po­či­ni­o­ce kao fan­tom­ske „srp­ske sna­ge”, bez ika­kve oba­ve­ze da pre­ci­zi­ra na ko­je je sna­ge mi­sli­lo. Raz­ne pa­ra­voj­ske ko­jih sam se od­re­kao na po­čet­ku ra­ta i pro­go­nio ih to­kom ci­je­log ra­ta, ne mo­gu se sma­tra­ti „srp­skim sna­ga­ma”.
Ne­ma do­ka­za, kao ni okon­ča­nih i do­ku­men­to­va­nih op­tu­žbi s pra­vim po­či­ni­o­ci­ma ime­no­va­nim od stra­ne tu­ži­la­štva. Iz tog su raz­lo­ga od­bra­ne „pi­pa­le u mra­ku” ka­ko bi utvr­di­le ko je šta po­či­nio. Po­sto­ja­le su le­gi­tim­ne rad­nje voj­ske i po­li­ci­je, i sve je to do­bro do­ku­men­to­va­no. To je uklju­či­va­lo pla­ni­ra­nje, or­ga­ni­zo­va­nje, pri­prem­no na­re­đi­va­nje, iz­vr­šne na­red­be i da­lje pra­će­nje.
Ne­ma do­ka­za da su srp­ske zva­nič­ne sna­ge, dje­lu­ju­ći na zva­ni­čan na­čin, po­či­ni­le bi­lo ka­kav zlo­čin. Ali bi­lo je do­ka­za da su zlo­či­ne po­či­ni­li ne­ki pri­pad­ni­ci zva­nič­nih for­ma­ci­ja, što je pot­pu­no raz­li­či­to od dje­lo­va­nja je­di­ni­ca.
Ne mi­slim da je ijed­na od od­bra­na po­ku­ša­la da pre­u­smje­ri od­go­vor­nost ili pre­ba­ci kri­vi­cu na dru­ge. Pri­je sve­ga, od to­ga ne­ma ko­ri­sti, a na­po­slet­ku mi­slim da su­di­je ne bi ci­je­ni­le ta­kvu vr­stu od­bra­ne.
Imam mno­go pri­mjed­bi na ge­ne­ra­la Mla­di­ća i dru­ge ofi­ci­re sta­rog ko­va, ali ni­je­dan od njih se ni­je mo­gao okri­vi­ti za zlo­či­ne. Da je­ste, ja bih sklo­nio ne­ke od njih ko­ji­ma sam su­dio na mno­go lak­ši na­čin, jer ne bih po­kri­vao ni­ko­ga. Ne vje­ru­jem da će mo­ja pre­su­da ima­ti bi­lo ka­kav uti­caj na Mla­di­ćev slu­čaj. Mo­ja je oba­ve­za bi­la da po­zo­vem sva­ko­ga ko je ne­što znao da svje­do­či, a nji­ho­vo je pra­vo bi­lo da svje­do­če ili ne.
●Pro­ve­li ste vi­še od de­ce­ni­je u bjek­stvu. Mi­sli­te li da će to bi­ti ote­ža­va­ju­ća okol­nost u pre­su­di pro­tiv Vas?
– Ne mi­slim ta­ko. Ovo ni­je di­sci­plin­ska ko­mi­si­ja iz sred­nje ško­le da su­di o ta­kvoj vr­sti po­na­ša­nja. U naj­ma­nju ru­ku, ta­ko­zva­ni „spo­ra­zum Hol­bruk” me je oba­ve­zi­vao da se jed­no vri­je­me dr­žim ti­ho i da če­kam da Hol­bru­ko­va stra­na is­pu­ni svo­je oba­ve­ze.
●Da Vas pu­ste, šta bi­ste ura­di­li? Po­nov­no ušli u po­li­ti­ku? Ka­ko ko­men­ta­ri­še­te to što je Va­ša kćer­ka ušla u po­li­ti­ku?
– Na­dam se da ne­ću po­no­vo u po­li­ti­ku. Čak i kad bih htio, no­ve ge­ne­ra­ci­je bi me s pra­vom u to­me spri­je­či­le. Ni­sam to čak ni ta­da že­lio, u 90-im, jer sam imao ve­o­ma pri­ja­tan ži­vot, po­ro­di­cu, pro­fe­si­ju, pri­ja­te­lje i knji­žev­nost.
Mo­ja kćer­ka je ve­o­ma spo­sob­na i ak­tiv­na da­ma. Sre­ćan sam što se pri­klju­či­la SDS-u (Srp­skoj de­mo­krat­skoj stran­ci) u po­li­ti­ci, po­seb­no za­to što je za­in­te­re­so­va­na za po­bolj­ša­nje vri­jed­no­sti ljud­skih ži­vo­ta, a ne za te­ške te­me ko­je su, na­dam se, iza nas.(RTS)


Še­šelj će do­bi­ti bar 15 da­na ka­zne

●Ka­kvu pre­su­du oče­ku­je­te ka­da je u pi­ta­nju Vo­ji­slav Še­šelj?
– Ako ta­ko­zva­na me­đu­na­rod­na za­jed­ni­ca tre­ba pre­se­dan tu­že­nja i osu­de li­de­ra opo­zi­ci­je, ko­ji ni­ko­me ni­je ko­man­do­vao i ni­je ura­dio ni­šta osim što je pri­čao, dok­tor Še­šelj će do­bi­ti bar 15 da­na ka­zne, sa­mo da se us­po­sta­vi pre­se­dan.
Ali me­ne zbu­nju­je ne­što dru­go: na­i­me, ka­ko to da su ne­ki Mu­sli­ma­ni pro­tiv dok­to­ra Še­še­lja, a on i nje­go­va stran­ka u BiH su se uvi­jek za­la­ga­li za za­šti­tu Mu­sli­ma­na i bi­li su uklju­če­ni sa­mo u po­li­tič­ku bor­bu pro­tiv „usta­ša”?
Da li bi to mo­gao da bu­de još je­dan do­kaz da su Mu­sli­ma­ni (kao) Sr­bi, jer ni jed­ni ni dru­gi ne zna­ju pre­po­zna­ti svo­je pra­ve pri­ja­te­lje.
– Dr Še­šelj je na­uč­nik i od­li­čan prav­nik. Nje­go­va re­to­ri­ka je mo­žda jed­na­ko oštra kao i re­to­ri­ka mno­gih li­de­ra opo­zi­ci­je, ali kad su na vla­sti, kao što je bio slu­čaj u Ze­mu­nu i No­vom Sa­du, on i čla­no­vi nje­go­ve stran­ke su ve­o­ma ra­zum­ni i od­go­vor­ni.


Va­žno bi­lo da Do­dik svje­do­či

●Ka­kvo je Va­še mi­šlje­nje o Mi­lo­ra­du Do­di­ku, ko­ji je svje­do­čio u Va­šu ko­rist, a go­di­na­ma ra­ni­je (2008) na­zi­vao Vas rat­nim zlo­čin­cem i tra­žio Va­še hap­še­nje?
– Mno­gi lju­di sva­šta ka­žu, bi­lo iz po­li­tič­kih raz­lo­ga ili za­to što su po­gre­šno in­for­mi­sa­ni. Ne ga­jim te­ška osje­ća­nja iz pro­šlo­sti. Me­ni je bi­lo va­žno da pred­sjed­nik Do­dik do­đe da svje­do­či na­kon što je bio u mo­guć­no­sti i da vi­di da li su te dez­in­for­ma­ci­je bi­le is­prav­ne, a po­seb­no, na­kon što je i on pro­veo ne­ko vri­je­me na pred­sjed­nič­kom po­lo­ža­ju, i da pro­ci­je­ni šta je pred­sjed­nik mo­gao da ura­di. To­kom ra­ta on je bio ci­je­nje­ni li­der opo­zi­ci­je i na su­du je bi­lo va­žno ču­ti nje­go­vo mi­šlje­nje.