SA­RA­JE­VO – Snje­ža­na Kor­dić, lin­gvi­sta i autor knji­ge Je­zik i na­ci­o­na­li­zam, ka­že da je, dok se lin­gvi­sti ne usa­gla­se oko ime­na za­jed­nič­kog je­zi­ka u če­ti­ri dr­ža­ve biv­še SFRJ, rje­še­nje da se pred­met ma­ter­njeg je­zi­ka zo­ve „Na­stav­ni je­zik” u ni­žim raz­re­di­ma i „Je­zik i knji­žev­nost” u vi­šim raz­re­di­ma.
„Ovo je opro­ba­no rje­še­nje u svi­je­tu ka­da je u ne­kim sre­di­na­ma vla­da­la ve­li­ka ne­tr­pe­lji­vost pre­ma dru­gom na­ro­du, pa se to od­ra­zi­lo i na ime­no­va­nje za­jed­nič­kog je­zi­ka. Ta­da se pred­met ma­ter­njeg je­zi­ka u ško­la­ma na­zvao jed­no­stav­no `Nastavni jezik`, npr. u Austri­ji u do­ba ne­tr­pe­lji­vo­sti pre­ma Njem­ci­ma na­kon Dru­gog svjet­skog ra­ta”, re­kla je ona.
Is­ta­kla je da je po­sli­je se­dam go­di­na ne­tr­pe­lji­vost spla­snu­la i po­sta­lo je po­no­vo mo­gu­će iz­go­vo­ri­ti ime dru­gog na­ro­da u na­zi­vu svog je­zi­ka.
„Uvo­đe­nje pre­la­znog rje­še­nja po uzo­ru na Austri­ju sva­ka­ko bi bi­lo od po­mo­ći i za po­bolj­ša­va­nje kva­li­te­ta sa­dr­ža­ja udž­be­ni­ka”, sma­tra Kor­di­će­va.
Ina­če, nje­na po­sled­nja knji­ga „Je­zik i na­ci­o­na­li­zam” iza­zva­la je ve­li­ku pa­žnu jav­no­sti, a Kor­di­će­va u njoj iz­no­si či­nje­nič­no sta­nje o je­zi­ku u BiH, Sr­bi­ji, Cr­noj Go­ri i Hr­vat­skoj.
Ona ka­že da stu­den­ti tu knji­gu či­ta­ju kri­šom, is­pod klu­pe da pro­fe­so­ri ne vi­de.
Jer do­ma­ći lin­gvi­sti su, ob­ja­šnja­va, is­kon­stru­i­ra­li za­jed­no jed­nu pri­ču uskla­đe­nu s na­ci­o­na­li­stič­kim že­lja­ma ko­ju stu­den­ti mo­ra­ju na­u­či­ti na­pa­met, a uvi­dom u ovu knji­gu sve bi se sru­ši­lo kao ku­la od ka­ra­ta.
„Na­pi­sa­la je ni­sam u jed­nom da­hu, ne­go sam u nju ulo­ži­la de­set go­di­na in­ten­ziv­nog ra­da, da bi na kra­ju sva­ki de­talj bio pod­u­prt do­ka­zom. Ci­lja­no se re­kon­stru­i­sao na­ra­tiv ko­ji su stu­den­ti pri­si­lje­ni upi­ja­ti pri­li­kom stu­di­ja”, ka­že Kor­di­će­va.
U in­ter­vjuu za por­tal Pro­me­tej.ba, Kor­di­će­va ka­že da je u ško­la­ma već du­že vri­je­me sta­nje ta­kvo da se usa­đu­je na­ci­o­na­li­zam kroz na­sta­vu je­zi­ka, knji­žev­no­sti, isto­ri­je i vje­ro­na­u­ke.
„Pre­ćut­ku­je se kad je o je­zi­ku ri­ječ da Bo­šnja­ci, Hr­va­ti, Sr­bi i Cr­no­gor­ci ima­ju za­jed­nič­ki stan­dard­ni je­zik po­li­cen­trič­nog ti­pa ka­kav je i nje­mač­ki, ko­jim go­vo­re Austri­jan­ci, Njem­ci i ve­ći­na Švaj­ca­ra­ca. En­gle­ski je ta­kav je­zik i arap­ski i špan­ski i broj­ni dru­gi. Sva­ki od njih se go­vo­ri u vi­še na­ro­da i dr­ža­va, i pri­tom po­sto­je raz­li­ke unu­tar je­zi­ka iz­me­đu na­ro­da i dr­ža­va pa se pre­po­zna­je oda­kle do­la­zi go­vor­nik, kao što i mi pre­po­zna­je­mo da li go­vor­nik do­la­zi iz Sr­bi­je, BiH, Hr­vat­ske ili Cr­ne Go­re”, ka­že ona.
Do­da­je, me­đu­tim, da upr­kos pre­po­zna­va­nju zbog je­zič­nih raz­li­ka, to je je­dan je­zik jer go­vo­r­ni­ci glat­ko raz­go­va­ra­ju i ni­su im po­treb­ni pre­vo­di­o­ci da bi se me­đu­sob­no ra­zu­mje­li.
„Kad bi se u ško­la­ma na­vo­di­li ova­kvi pri­mje­ri, mo­gao bi se raz­bi­ja­ti mit da sva­ki na­rod ili sva­ka dr­ža­va mo­ra ima­ti dru­gi je­zik, ali ško­le i fa­kul­te­ti to ne ra­de, ne­go čak ugra­đu­ju taj mit. Kao i mit o či­sto­ći je­zi­ka kad zah­ti­je­va­ju da se ne ko­ri­sti ne­ka ri­ječ ako ti za nju ka­žu da ni­je iz tvog na­ro­da. A u lin­gvi­sti­ci je po­zna­to da ne po­sto­ji i ni­ka­da ni­je po­sto­ja­lo ne­što što bi bio čist je­zik i da či­sto­ću je­zi­ka mo­gu za­stu­pa­ti sa­mo lju­di ne­u­pu­će­ni u lin­gvi­sti­ku i u funk­ci­o­ni­ra­nje je­zi­ka”, objšnja­va Kor­di­će­va.
Pre­ma nje­nim ri­je­či­ma, onaj ko zah­ti­je­va či­sto­ću je­zi­ka, taj u stva­ri ši­ri na­ci­o­na­li­zam, jer po­ve­ća­va od­boj­nost pre­ma dru­gi­ma ko­ji su na­vod­no pr­lja­li je­zik.
„Na­še ško­le i fa­kul­te­ti su ra­sa­di­šte na­ci­o­na­li­stič­kih mi­to­va o je­zi­ku. A naj­od­go­vor­ni­ji za to su fa­kul­tet­ski pro­fe­so­ri ma­te­rin­skog je­zi­ka, jer oni for­mi­ra­ju sve bu­du­će na­stav­ni­ke i sa­sta­vlja­ju ili ocje­nju­ju u mi­ni­star­skim ko­mi­si­ja­ma na­stav­ne pla­no­ve, pro­gra­me i udž­be­ni­ke”, na­vo­di ona.
Kor­di­će­va is­ti­če da stav lju­di o je­zi­ku ob­li­ku­ju te­le­vi­zi­ja, ško­le, a i vjer­ske vo­đe. „Me­to­de ko­je ko­ri­ste su po­na­vlja­nje ne­i­sti­na i pre­ćut­ki­va­nje či­nje­ni­ca. Kad bi oni po­če­li da po­stu­pa­ju dru­ga­či­je, za­čas bi se pro­mi­je­nio stav lju­di o je­zi­ku. Ova­ko, ne pre­o­sta­je ni­šta dru­go ne­go da što vi­še oso­ba iz­no­si či­nje­ni­cu da ima­mo za­jed­nič­ki stan­dard­ni je­zik jer sva­ko dje­lu­je na od­re­đen krug lju­di i na taj na­čin se mo­že do­pri­no­si­ti pro­mje­ni”, pre­ci­zna je Ko­ri­di­će­va.
Upi­ta­na za­hva­lju­ći če­mu se i da­lje odr­ža­va ide­ja o če­ti­ri raz­li­či­ta je­zi­ka, ona ka­že da po­sto­je in­te­re­sne gru­pe ko­je pro­fi­ti­ra­ju od ova­kvog sta­nja.
„Jed­na sku­pi­na su na­ci­o­na­li­stič­ki po­li­ti­ča­ri, ko­ji­ma je to do­bro sred­stvo za pro­iz­vo­đe­nje me­đu­na­ci­o­nal­nih kon­fli­ka­ta. Osim to­ga, ako su če­ti­ri je­zi­ka, on­da ima­ju oprav­da­nje za po­dje­lu dje­ce po ško­la­ma, što po­ve­ća­va me­đu­na­ci­o­nal­nu ne­tr­pe­lji­vost i ti­me osi­gu­ra­va bu­du­će gla­sa­če na­ci­o­na­li­stič­kim po­li­ti­ča­ri­ma”, ka­že Ko­ri­di­će­va.
Dru­ga in­te­re­sna gru­pa su, pre­ma nje­nim ri­je­či­ma, fa­kul­tet­ski pro­fe­so­ri ma­ter­njeg je­zi­ka, ko­ji tvrd­njom da sva­ki na­rod mo­ra go­vo­ri­ti dru­gi je­zik do­dje­lju­ju se­bi sta­tus spa­si­te­lja na­ro­da.
Ra­ču­na­ju pri­tom na po­ve­ćan ugled u po­li­tič­kim kru­go­vi­ma i me­di­ji­ma. Tre­ća in­te­re­sna gru­pa su, ka­že, broj­ni na­vod­ni pre­vo­di­o­ci i lek­to­ri, s tim da su oni pro­iz­vod fa­kul­tet­skih pro­fe­so­ra.(Tan­jug)