Al­ban­ski ma­kro Stru­ge Di­la­ver Boj­ku Le­ku, kralj pro­sti­tu­ci­je iz stru­škog se­la Ve­le­šta u Ma­ke­do­ni­ji, car pod­ze­mlja i vla­snik ve­li­kog bro­ja noć­nih ba­ro­va u Ma­ke­do­ni­ji gdje je ca­ro­va­la pro­sti­tu­ci­ja ubi­jen je u 17 ča­so­va met­kom u če­lo is­pred svo­je ka­fa­ne „Akva Blu” na grad­skoj pla­ži u Stru­gi u bli­zi­ni auto­bu­ske sta­ni­ce, po­tvr­di­la je po­li­ci­ja u Stru­gi. Ci­je­li kvart je blo­ki­ran i po­li­ci­ja vr­ši is­tra­gu.
Di­la­ver Boj­ku Le­ku osu­đi­van je vi­še pu­ta zbog or­ga­ni­zo­va­nja ne­le­gal­ne pro­sti­tu­ci­je i tr­go­vi­ne bi­je­lim ro­bljem u se­lu Ve­le­šta kod Stru­ge i ši­rom Bal­ka­na.
U ba­ro­vi­ma ko­je je po­sled­njih 20 go­di­na po­di­gao u sva­kom gra­du Ma­ke­do­ni­je, ga­zda Le­ku, ka­ko ga zna­ju u bal­kan­skom pod­ze­mlju, dr­žao je že­ne kao ro­bi­nje. On je lič­no imao tri zva­nič­ne su­pru­ge i bez­broj lju­bav­ni­ca. U Ame­ri­ci je za njim zbog tr­go­vi­ne bi­je­lim ro­bljem i or­ga­ni­zo­va­nja pro­sti­tu­ci­je bi­la ras­pi­sna po­tjer­ni­ca sa na­gra­dom od de­set hi­lja­da do­la­ra.
Boj­ku je bio vla­snik ve­li­kog bro­ja noć­nih ba­ro­va. U nji­ma su dje­voj­ke iz Mol­da­vi­je, Ru­mu­ni­je i Ukra­ji­ne ži­vje­le u naj­go­rim ljud­skim uslo­vi­ma, a ko­je je on, ka­da mu se pro­htje, mo­gao da pro­da za hi­lja­du i po do pet hi­lja­da evra. Bio je je­dna od glav­nih ka­ri­ka u pro­daj­nom lan­cu že­na na pod­ruč­ju Bal­ka­na. Po po­tjer­ni­ci po­li­ci­ja ga je pr­vi put uhap­si­la 2003. is­pred ka­fea „Ka­pe­tan Huk” u Ul­ci­nju, dok je če­kao ve­zu da po­bjeg­ne u Bra­zil.
Sve se od­i­gra­lo kao u uz­bu­dlji­vom ak­ci­o­nom fil­mu i Boj­ku se na­šao u Stru­škom za­tvo­ru, ali je po­sli­je ne­ko­li­ko da­na uspio da po­bjeg­ne iz za­tvo­ra. Imao je ja­ke ve­ze u po­li­ci­ji, sud­stvu, in­spek­ci­ja­ma i prak­tič­no bio ne­do­dir­ljiv.
Če­sto je do­la­zio u Cr­nu Go­ru gdje je or­ga­ni­zo­vao sli­čan bi­znis. Gra­ni­cu je pre­la­zio sa la­žnim iden­ti­te­tom i fal­si­fi­ko­va­nim pa­so­šem. Vi­še od dvi­je de­ce­ni­je ima do­si­je u ma­ke­don­skoj po­li­ci­ji i in­ter­po­lu jer se ba­vio ra­znim ne­do­zvo­lje­nim rad­nja­ma – ko­rup­ci­jom, udru­ži­va­njem pro­tiv dr­ža­ve, a naj­vi­še je pak tr­go­vao – že­na­ma. Imao je ve­li­ki br­oj lju­bav­ni­ca, a osta­le „ro­bi­nje” je pro­da­vao po ci­je­ni od 1.500 do 5000 evra. Ka­ri­je­ru je po­čeo u Švaj­car­skoj kao gra­đe­vin­ski rad­nik, a po po­vrat­ku je gra­dio ba­ro­ve – u sko­ro sva­kom ve­ćem gra­du Ma­ke­do­ni­je imao je po je­dan. Go­vo­rio je za no­vi­ne bez us­te­za­nja, na­go­vje­šta­va­ju­ći da „će usko­ro bi­ti mo­žda uhap­šen”, ali da ne­ma če­ga da se pla­ši jer se u nje­go­vim ba­ro­vi­ma ne ra­di na cr­no, „sve že­ne ima­ju ured­na do­ku­men­ta i rad­ne do­zvo­le i ni­ko ih ni na šta ne pri­mo­ra­va”. Po­li­ci­ja je re­dov­no ot­kri­va­la u nje­go­vim ba­ro­vi­ma u Sko­plju, Ohri­du, Stru­gi, Te­to­vu, Go­sti­va­ru, Bi­to­lju i po se­li­ma dva­de­se­tak že­na iz is­toč­ne Evro­pe bez do­ku­me­na­ta. Bo­ra­vio je u za­tvo­ru „slo­bod­nog ti­pa” i la­ko je iz nje­ga po­bje­gao. Skri­vao se jed­no vri­je­me u rod­nom se­lu u ko­me su Al­ban­ci ve­ćin­sko sta­nov­ni­štvo, a on­da je „kre­nuo u svi­jet”. Ina­če, iz­dr­žao je mi­ni­mal­nu, še­sto­mje­seč­nu ka­znu, a po­sli­je bjek­stva iz Ma­ke­do­ni­je za njim je ras­pi­sa­na me­đu­na­rod­na po­tjer­ni­ca. 
Po­li­ci­ja je ima­la pro­cje­nu da je Boj­ku pla­ni­rao da pre­ko Cr­ne Go­re po­bjeg­ne u Bra­zil.
A.Pi­sa­rev