P
od­go­ri­čan­ka Sla­đa­na Mi­lo­še­vić već šest i po go­di­na ra­di kao tak­si­sta i jed­na je od pr­vih že­na u Pod­go­ri­ci ko­ja je po­če­la da se ba­vi tim po­slom. Di­na­mič­nost po­sla, lju­bav pre­ma vo­žnji i upo­zna­va­nje raz­li­či­tih lju­di i mje­sta po­kre­ću je i da­ju joj no­vi po­let sva­ki put ka­da tre­ba da se upu­sti u ne­ku no­vu avan­tu­ru po pu­te­vi­ma Cr­ne Go­re, a ve­o­ma če­sto i re­gi­o­na i Evro­pe. Naj­pri­je je ra­di­la u jed­nom tak­si udru­že­nju u kom su do­mi­nant­no ra­di­le že­ne. Na­kon go­di­nu da­na, po­če­la je da ra­di u udru­že­nju „PG tak­si“, gdje je osta­la do da­nas.
Ka­ko ka­že u raz­go­vo­ru za „Dan“, svoj po­sao bi mo­gla da opi­še kao spoj li­je­pog i ko­ri­snog, a na is­ku­stvu ko­je je ste­kla to­kom 15 go­di­na za vo­la­nom po­za­vi­dje­li bi joj i mno­gi vo­za­či mu­škog po­la.
Ona is­ti­če da se da­nas lju­di znat­no ma­nje iz­ne­na­de ka­da vi­de da že­na vo­zi tak­si vo­zi­lo, ali se i sa­da de­si da mu­šte­ri­je po­sum­nja­ju u nje­ne vo­zač­ke spo­sob­no­sti. Ipak, ka­da sjed­nu u njen auto­mo­bil, Sla­đa­na im ve­o­ma br­zo oda­gna sva­ku sum­nju. Sa­mo jed­nom joj se de­si­lo da mu­šte­ri­ja od­bi­je vo­žnju jer je vo­zač tak­si­ja že­na.
–Iz dis­pe­čer­skog cen­tra su me upu­ti­li na jed­nu adre­su, ko­ju je pr­vo­bit­no tre­ba­lo da po­kri­je ko­le­ga, ali je gre­škom uzeo dru­gu mu­šte­ri­ju. Ka­ko sam ja bi­la naj­bli­ža, upu­ti­li su me na tu adre­su. Ka­da sam sti­gla, u auto­mo­bil je pro­vi­ri­la jed­na sta­ri­ja že­na, ko­ja je po­če­la hi­ste­rič­no da vi­če: „Za­što su mi že­nu po­sla­li? Ne­ću ti da me vo­ziš! Re­kla sam da ne­ću že­nu“. Po­tom se okre­nu­la i oti­šla. Pret­po­sta­vljam da je ta že­na ima­la ne­ko lo­še is­ku­stvo od­ra­ni­je, pa je zbog to­ga ta­ko re­a­go­va­la – pri­sje­ća se Sla­đa­na kroz smi­jeh.
Sa dru­ge, po­je­di­ne mu­šte­ri­je če­sto tra­že da ih vo­zi upra­vo ona.
–Ne­ka­da mi se de­ša­va­lo da mu­šte­ri­je, ka­da ih pi­tam gdje će­mo, ka­žu: Kad ti vo­ziš ni­je bit­no, sa­mo vo­zi – do­da­je Sla­đa­na.
De­ša­va se i da je dru­gi vo­za­či za­spu uvre­da­ma, ali ona na to uvi­jek od­go­va­ra osmi­je­hom. Ona pri­zna­je da je bez­o­bra­zan vo­zač.
–Ka­da vi­de že­nu za vo­la­nom, a još da vo­zi tak­si, mu­škar­ci gle­da­ju te is­pod ka­pe i kao da go­vo­re „sad si mi se ti na­šla tu da vo­ziš“ – na­vo­di Sla­đa­na.
Ona ne kri­je da ne­ka­da pra­vi i pre­kr­ša­je, kao i svi vo­za­či, jer je, ka­ko is­ti­če, ve­o­ma te­ško bi­ti vo­zač tak­si vo­zi­la na cr­no­gor­skim pu­te­vi­ma i uli­ca­ma.
–Naj­ve­ći je pro­blem što ne­ma­mo žu­tu za­u­stav­nu li­ni­ju, pa da se pre­ci­zno zna gdje se tak­si, auto­bus ili do­sta­vlja­či mo­gu za­u­sta­vi­ti. Ova­ko smo pri­mo­ra­ni da sta­je­mo on­dje gdje nas mu­šte­ri­ja po­zo­ve, zbog če­ga ne­ka­da do­bi­je­mo pre­kr­šaj­ne na­lo­ge – ka­že Sla­đa­na.
Njoj ni­je ja­sno za­što je Se­kre­ta­ri­jat za sa­o­bra­ćaj do­zvo­lio da tak­si ra­di kao pre­voz od vra­ta do vra­ta, a da ne mo­gu da sta­nu is­pred ne­či­jeg ula­za.
Ona je za­do­volj­na sta­tu­som u kom­pa­ni­ji za ko­ju sa­da ra­di, gdje su joj obez­bje­đe­ni svi uslo­vi udob­no­sti i si­gur­no­sti, zbog ko­jih joj po­sao pred­sta­vlja za­do­volj­stvo.
Sla­đa­na is­ti­če da su ko­le­ge vo­za­či ob­zir­ni pre­ma ko­le­gi­ni­ca­ma i da se džen­tlmen­ski po­na­ša­ju pre­ma nji­ma. Ona je zbog po­sla ve­o­ma če­sto van Cr­ne Go­re. Po­sao joj omo­gu­ćio da upo­zna Hr­vat­sku, Sr­bi­ju, Bo­snu i Her­ce­go­vi­nu, Al­ba­ni­ju, Ma­ke­do­ni­ju, a pro­šlog lje­ta je sti­gla i do Grč­ke.
Sla­đa­na is­ti­če da ni­je ima­la ne­pri­jat­nih si­tu­a­ci­ja sa kli­jen­ti­ma, uz na­po­me­nu da mno­go to­ga za­vi­si od od­no­sa vo­za­ča pre­ma mu­šte­ri­ji.
Na­rod je, ka­ko pri­mje­ću­je, „aler­gi­čan na tak­si­ste“, a njoj se ne do­pa­da ge­ne­ra­li­za­ci­ja da su svi tak­si vo­za­či lo­ši.
–Ne ka­žem da ne­ma sva­ka­kvih tak­si­sta, ali ni­je­su svi isti. Tak­si­sti je bi­tan sva­ki se­kund da bi sti­gao na vri­je­me na za­ka­za­nu vo­žnju, da ne bi bio ka­žnjen, ali na­rod to ne shva­ta – ka­že Sla­đa­na.
Ona na­vo­di da tak­si­sti ne­ri­jet­ko to­kom vo­žnje pre­u­zi­ma­ju ulo­gu psi­hi­ja­tra i sa­vjet­ni­ka.
–Če­sto se de­ša­va da mu­šte­ri­ja poč­ne da pri­ča o svo­jim pro­ble­mi­ma, a ne­ri­jet­ko pi­ta i za sa­vjet. Imaš osje­ćaj kao da su do­šli na psi­ho­te­ra­pi­ju – pri­ča Sla­đa­na.
De­ša­va­lo se i da kao vo­zač tak­si­ja uče­stvu­je u pra­će­nju mo­ma­ka od stra­ne sum­nji­ča­vih dje­vo­ja­ka.
–De­ša­va­lo mi se da mi dje­voj­ka ka­že da je vo­zim is­pred zgra­de gdje ži­vi mo­mak ko­ji je in­te­re­su­je, da vi­di ima li mu auta is­pred zgra­de. Ako ga ne­ma, on­da od­la­zi­mo is­pred svih ka­fi­ća i mje­sta gdje bi on mo­gao bi­ti– kroz smi­jeh pri­ča Sla­đa­na.
U svom tak­si­ju vo­zi­la je i jav­ne lič­no­sti i po­li­ti­ča­re, sa ko­ji­ma je, ka­ko ka­že, do sa­da ima­la sa­mo li­je­pa is­ku­stva.
–Mno­go bo­lje dje­lu­ju u tim si­tu­a­ci­ja­ma ne­go u svo­jim jav­nim na­stu­pi­ma – na­vo­di Sla­đa­na.A.T.

Pr­va že­na ko­ja je ra­di­la do­sta­vu

Sla­đa­na je bi­la i pr­va že­na ko­ja je ra­di­la do­sta­vu za jed­nu pi­ce­ru­ju.
–Ka­da sam po­zva­la da se in­te­re­su­jem za taj po­sao, u pr­vi mah su i po­slo­dav­ci mi­sli­li da se ša­lim. Re­kli su mi da do­đem, ne mi­sle­ći da ću se za­i­sta po­ja­vi­ti. Ja sam na­rav­no do­šla i oni su me za­po­sli­li – sje­ća se Sla­đa­na.
Ona is­ti­če da joj ni­je­dan po­sao ni­je te­žak jer joj naj­te­že pa­da ne­rad.
–U ovom po­slu sam se naj­vi­še pro­na­šla i to je ono što vo­lim da ra­dim – ka­že Sla­đa­na.