Pod­go­ri­čan­ka Bo­sa Vu­ko­vić ro­đe­na je pri­je 88 go­di­na u Bre­ži­na­ma u Lje­šan­skoj na­hi­ji kod Pod­go­ri­ce, a iako je pro­ži­vje­la te­žak ži­vot jer je pri­pa­da­la ge­ne­ra­ci­ji na ko­ju je pao te­ret ob­no­ve dr­ža­ve na­kon ra­ta, ona da­nas ne ža­li zbog ne­do­stat­ka luk­su­za u mla­do­sti, jer je od bo­gat­stva bi­lo vred­ni­je dru­gar­stvo. Vu­ko­vi­će­va je u raz­go­vo­ru za „Dan” po­di­je­li­la dio svog bo­ga­tog ži­vot­nog is­ku­stva.
Dru­gi svjet­ski rat je za­te­kao na Ce­ti­nju gdje je za­po­če­la ško­lo­va­nje na uči­telj­skoj ško­li, ali su zbog do­la­ska oku­pa­to­ra pla­no­vi pro­mi­je­nje­ni. Rat­ne pri­če ko­je je slu­ša­la od sta­ri­jih ko­ji su uče­stvo­va­li u bal­kan­skim ra­to­vi­ma i Pr­vom svjet­skom ra­tu ubr­zo su po­sta­le nje­na stvar­nost.
– Sje­ćam se da smo pri­je ra­ta ima­li or­ga­ni­zo­va­nu ile­gal­nu pro­sla­vu 8. mar­ta, jer je ko­mu­ni­stič­koj omla­di­ni bio za­bra­njen rad. Po­sle to­ga su bi­la uhap­še­na tri dru­ga, me­đu ko­ji­ma je bio i Ve­se­lin Đu­ra­no­vić ko­ji je ka­sni­je bio pred­sjed­nik Pred­sjed­ni­štva SFRJ. Ka­da je ob­ja­vlje­no da smo u ra­tu, u apri­lu 1941. go­di­ne, ima­la sam 14 go­di­na. Sje­ćam se pri­pre­ma i pri­ča o ustan­ku 13. ju­la, o pla­no­vi­ma za po­hod na Plje­vlja gdje su bi­li sta­ci­o­ni­ra­ni Ita­li­ja­ni. Ka­ko se ras­plam­sa­vao usta­nak i pri­pre­ma­la bit­ka za Plje­vlja, Ita­li­ja­ni su po­če­li da bu­du re­pre­siv­ni. Pr­vi put sam Ita­li­ja­ne vi­dje­la u av­gu­stu 1941. go­di­ne ka­da su mi uhap­si­li oca i ne­ko­li­ko ro­đa­ka. Po­što su Ita­li­ja­ni vr­ši­li re­pre­si­ju sve se ve­ći br­oj lju­di ja­vljao za od­la­zak u Plje­vlja. Vla­dao je ve­li­ki en­tu­zi­ja­zam, omla­di­na je mi­sli­la da će Plje­vlja pa­sti la­ko, s ob­zi­rom na sna­gu i ener­gi­ju usta­ni­ka – pri­sje­ća se Vu­ko­vi­će­va.
Sta­ri su, ka­ko ka­že, ipak po­zi­va­li na opre­znost jer su zna­li ka­kvav je rat i da ni­je la­ko za­u­ze­ti grad.
– En­tu­zi­ja­zam ipak ni­je po­bi­je­dio. Po­bi­je­di­li su Ita­li­ja­ni i na­kon to­ga je po­čeo rat­ni pa­kao. Glad, stri­je­lja­nja, hap­še­nja...Stri­je­lja­no je mno­go lju­di. Ima­la sam 14 go­di­na ka­da su u se­lo do­šla dva ro­đa­ka ko­ja su bi­la u na­šoj ku­ći. U jed­nom tre­nut­ku pri­mi­je­ti­la sam da se pri­bli­ža­va­ju na­o­ru­ža­ni Ita­li­ja­ni i vik­nu­la sam: „Bje­ži­mo!”. Ka­ko sam po­bje­gla ne sje­ćam se, znam da sam is­ko­či­la kroz pro­zor. Strah me je vo­dio. Ne sje­ćam se ka­ko sam po­bje­gla i sa­kri­la se kod ro­đa­ka. Na­ža­lost, dva ro­đa­ka sa ko­ji­ma sam bi­la stri­je­lja­na su. Mo­žda me­ne ne bi stri­je­lja­li jer sam bi­la di­je­te, ali ja sam bje­ža­la i to me ta­da spa­si­lo – ka­že Bo­sa.
Rat­na 1942. go­di­na Bo­su aso­ci­ra na glad, hap­še­nja i stri­je­lja­nja.
– Već 1943. par­ti­za­ni su bi­li bo­lje or­ga­ni­zo­va­ni. Do­go­di­la se i bit­ka na Su­tje­sci, ve­li­ke po­gi­bi­je, ali na­rod se bo­rio za oslo­bo­đe­nje – is­ti­če Vu­ko­vi­će­va.
Bo­sa je sa 16 go­di­na po­sta­la ko­me­sar rad­nič­ke bri­ga­de ko­ja je bi­la za­du­že­na za ob­no­vu Pod­go­ri­ce na­kon oslo­bo­đe­nja 1944, a ka­že da je grad bio raz­ru­šen. Ona se pri­sje­ća da su Pod­go­ri­ča­ni u Sta­roj va­ro­ši, u ko­joj je bi­lo ne­po­ru­še­nih ku­ća, li­je­po do­če­ka­li udar­ni­ke.
– Mno­gi ni­je­su spa­va­li na kre­ve­tu ne­go na pa­to­su. Do­sta lju­di je bi­lo u gim­na­zi­ji, jer zgra­da ni­je bi­la sru­še­na. Ipak, to ni­kom ni­je sme­ta­lo. Ni­je­smo bi­li si­ti, ali smo ra­di­li uz pje­smu. Tak­mi­či­li smo se ko će bo­lje i vi­še da ura­di. Mno­gi ka­žu da smo mi žr­tvo­va­na ge­ne­ra­ci­ja, ali ni­je­smo se osje­ća­li ta­ko. Bo­ri­li smo se da ne­što stvo­ri­mo iz pe­pe­la. Ka­da upo­re­dim tu ge­ne­ra­ci­ju sa da­na­šnjom omla­di­nom, uvi­đam da smo mi bi­li ja­ko uva­že­ni, na­ma se vje­ro­va­lo i vlast je u nas ima­la po­vje­re­nje. Zna­lo se da će­mo mi na­sli­je­di­ti dr­ža­vu i ta­ko smo tre­ti­ra­ni – na­gla­si­la je Bo­sa.
Vu­ko­vi­će­va sma­tra da u da­na­šnjem vre­me­nu ima mno­go ma­nje so­li­dar­no­sti ne­go ne­ka­da.
– Sa­da si vri­je­dan ko­li­ko si bo­gat, a ra­ni­je si bio vri­je­dan ono­li­ko ko­li­ko si bio spre­man da po­mog­neš – is­ti­če Bo­sa.
Vu­ko­vi­će­va je bi­la uklju­če­na u rad An­ti­fa­ši­stič­kog fron­ta že­na (AFŽ) Ju­go­sla­vi­je, a ra­di­la je i u li­stu „Na­ša že­na”. Ona is­ti­če za­slu­ge ko­je su ima­le že­ne to­kom ra­ta, jer su one bi­le te ko­je su po­ma­ga­le bor­ci­ma, a če­sto i uče­stvo­va­le u bit­ka­ma.
– Mi smo ta­da ra­di­le ak­tiv­no. Kon­kret­no, AFŽ se uklju­či­vao u iz­grad­nju vr­ti­ća, fa­bri­ka, bol­ni­ca...Ni­ka­da se ni­je iz­dva­ja­la jed­na lič­nost, sve je ra­đe­no za­jed­nič­kim sna­ga­ma, svi smo ra­di­li kao za se­be, a ustva­ri sve je ra­đe­no za sve nas. Ni­ka­kve nov­ča­ne na­kna­de ni­je­smo do­bi­ja­li za rad, ali smo ipak bi­li za­do­volj­ni – uvje­ra­va Bo­sa.M.S.

Pre­ko Cr­ve­nog kr­sta
obla­či­la dje­cu

Bo­sa Vu­ko­vić se pri­sje­ća da je pri­je na­pu­nje­nih 18 go­di­na po­če­la da ra­di kao uči­te­lji­ca, a pr­vi po­sao je do­bi­la u Plje­vlji­ma. Na­vo­di da je po­sle ra­ta ima­la žar­ku že­lju da za­vr­ši ško­lo­va­nje za uči­te­lji­cu i da joj se ta že­lja ostva­ri­la.
– Na­kon ra­ta nas pre­ko 30 upu­će­no je u Her­ceg No­vi gdje smo za­vr­ši­li za­po­če­to ško­lo­va­nje. Sve smo za­vr­ši­li u do­sta krat­kom ro­ku, a na­ša ma­tu­ra je bi­la ja­ko sve­ča­na gdje je gost bio i mi­ni­star pro­svje­te. Ta­da smo svi pot­pi­sa­li iz­ja­vu da pri­sta­je­mo da nas po­ša­lju ta­mo gdje smo naj­po­treb­ni­ji. Iako sam ima­la spre­man po­sao u Pod­go­ri­ci gdje sam ži­vje­la, ni­je­sam htje­la da po­ga­zim da­tu ri­ječ već sam po­šla u Plje­vlja gdje sam bi­la po­tre­ba­na u se­o­skoj ško­li u Go­to­vu­šu. Ta­mo su me do­če­ka­li li­je­po, ali je vla­da­la ve­li­ka ne­ma­šti­na. Do­la­zi­la su mi na ča­so­ve bo­sa dje­ca, ili u tan­kim pu­lo­ve­ri­ma, a zna­lo je da bu­de i te ka­ko hlad­no. Ta­da sam se uklju­či­la u Cr­ve­ni krst pre­ko ko­jeg sam do­bi­ja­la odje­ću i obu­ću za tu dje­cu, i po­sle sam dok sam mo­gla bi­la uklju­če­na u tu hu­ma­ni­tar­nu or­ga­ni­za­ci­ju – is­ta­kal je Vu­ko­vi­će­va.

Uči­te­lji­ca spa­va­la na klu­pi

Bo­sa do­da­je da je sa 18 go­di­na u Plje­vlja sti­gla na­kon dva da­na pu­ta, te da je pr­vu noć pre­spa­va­la na klu­pi.
– Ka­da sam sti­gla po­če­la je da pa­da noć. Na­šla sam ško­lu i tu pre­spa­va­la. Ta­da se de­si­la i za­ni­mlji­va si­tu­a­ci­ja. Po­sto­ja­li su od­met­ni­ci po šu­ma­ma oko Plje­va­lja, a bli­zu ško­le je bi­la za­dru­ga. Oni su tu noć ka­da sam sti­gla opljač­ka­li za­dru­gu, ali ja ih ni­je­sam ču­la. Se­lja­ni­ma je bi­lo kri­vo što im je uči­te­lji­ca spa­va­la na klu­pi i što je ni­ko ni­je do­če­kao ka­ko tre­ba, i ni­su ma­ri­li što je za­dru­ga­ o­pljač­ka­na. Na­pra­vi­li su mi ka­sni­je jed­nu so­bu kod za­dru­ge gdje sam ja ži­vje­la, a uvi­jek je ne­ko stra­ža­rio is­pred zgra­de u slu­ča­ju da se po­ja­ve ban­di­ti. Ne­kad su se ša­li­li go­vo­re­ći da li stra­žar ču­va za­dru­gu ili uči­te­lji­cu – pri­sje­ća se Bo­sa, ko­ja je po­red pro­svjet­nog ra­da ak­tiv­no po­ma­ga­la rad dr­žav­nih or­ga­na na pla­nu opi­sme­nja­va­nja i uvo­đe­nja no­vog dr­ža­nog si­ste­ma.