Uko­li­ko na kra­ju da­na pi­ta­te dva­de­set­če­tvo­ro­go­di­šnjeg Ste­fa­na Jo­ki­ća da li je umo­ran, on će vam uz osmi­jeh re­ći da ni­je, ali da mu je te­ško zbog muč­nih sce­na ko­ji­ma je pri­su­stvo­vao tog da­na. Jo­kić sva­ko­dnev­no no­si ru­čak za de­se­ti­ne gra­đa­na Pod­go­ri­ce ko­ji ži­ve na ivi­ci eg­zi­sten­ci­je i ko­ji ne mo­gu se­bi obez­bi­je­di­ti obrok do­sto­jan čo­vje­ka, već ži­ve od po­mo­ći na­rod­ne ku­hi­nje pri Sa­bor­nom hra­mu Hri­sto­vog Vas­kr­se­nja u Pod­go­ri­ci.
Mla­đa­nog Ste­fa­na za­te­kli smo u pe­tak oko pod­ne ka­ko u auto­mo­bil uno­si pa­ke­te hra­ne, a ka­da smo ga upi­ta­li da li je te­ško, ve­se­lo je od­go­vo­rio da ni­je. Te­ži dio tek sli­je­di, a to je su­sret sa po­ro­di­ca­ma...
– Te­ško mi pa­da­ju su­sre­ti sa ko­ri­sni­ci­ma na­rod­ne ku­hi­nje, po­go­to­vu sa glad­nom dje­com. Moj su­sret sa nji­ma isto­vre­me­no je i tu­žan i ra­do­stan. Tu­žan za­to što znam u ko­li­ko te­škim uslo­vi­ma ži­ve, a ra­do­stan za­to što znam da smo im po­mo­gli i da tog da­na ne­će bi­ti glad­ni – ka­že Jo­kić u raz­go­vo­ru za „Dan”.
Na pi­ta­nje šta mu naj­te­že pa­da u po­slu, Jo­kić bez raz­mi­šlja­nja od­go­va­ra da su to su­sre­ti sa dje­com.
– Moj rad se za­sni­va na do­sta­vlja­nju hra­ne do lju­di ko­ji ni­je­su u mo­guć­no­sti da do­đu po nju. To su pr­ven­stve­no lju­di sa hen­di­ke­pom, sta­ri, kao i ro­di­te­lji sa ma­lom dje­com. Ipak, naj­te­že mi je ka­da se su­sret­nem sa dje­com ko­ja ži­ve na ru­bu eg­zi­sten­ci­je i u ta­kvim si­tu­a­ci­ja­ma ne mo­gu osta­ti rav­no­du­šan. Vi­dje­ti glad­nu dje­cu je naj­te­že. Oni tač­no zna­ju kad mi ot­pri­li­ke do­la­zi­mo. Dir­lji­vo je ka­da vi­de naš bi­je­li auto­mo­bil i tr­če pre­ma me­ni... Te­ško je sve to opi­sa­ti – pri­ča naš sa­go­vor­nik.
Po­što je i sam otac ka­že da ot­kad ra­di u na­rod­noj ku­hi­nji pri hra­mu svi­jet gle­da dru­gim oči­ma.
– Ka­da kod ku­će po­gle­dam svog si­na sje­tim se one dje­ce ko­ju sam tog da­na po­sje­tio, či­ji su ro­di­te­lji ko­ri­sni­ci na­rod­ne ku­hi­nje. Po­mi­slim ka­ko oni ne bi ima­li ru­čak da ni­je­sam do­šao do njih... Li­jep je osje­ćaj ka­da zna­te da ste po­mo­gli, ali isto­vre­me­no i te­žak ka­da ste svje­dok si­tu­a­ci­je u ko­joj se na­la­ze – ka­že Ste­fan.
Na­gla­ša­va da je ža­lo­sno da je ne­ko gla­dan u da­na­šnje vri­je­me, dok po­je­di­ni ne zna­ju da ci­je­ne ono što ima­ju.
– Po­gle­daj­te sa­mo oko sred­njih ško­la ko­li­ko je hlje­ba ba­če­no. Ku­pe sen­dvič, po­je­du ga do po­la i ba­ce. Ne po­štu­ju ko­ru hlje­ba ko­ju ima­ju. Oni vje­ro­vat­no ne zna­ju da ima lju­di ko­ji se­bi ne mo­gu da pri­u­šte ni kri­šku su­vog hlje­ba. Mo­ra­mo ci­je­ni­ti hra­nu i ko­li­ko god nam se či­ni­lo da nam ne­što fa­li, uvi­jek ima onih ko­ji bi bi­li pre­sreć­ni da ima­ju po­la ko­li­ko mi ima­mo – sma­tra Jo­kić.
Ste­fan is­ti­če da mu ni­je te­ško da ra­di i ka­da su pra­zni­ci, jer mu je za­do­volj­stvo da po­ma­že.
– Mno­gim po­ro­di­ca­ma obrok za­vi­si od to­ga da li ću ja do­ći ili ne. Če­sto se de­ša­va da me po­zo­vu da svra­tim kod njih u ku­ću. Ne­ri­jet­ko ka­da ima­ju ho­će da po­ša­lju ne­ku sit­ni­cu na­ma ko­ji ra­di­mo u hra­mu u znak za­hval­no­sti ko­ju im pru­ža­mo. Po­nu­de me ja­bu­kom, ne­kim ko­la­čem ili bi­lo ko­jom sit­ni­com ko­ju su se­bi mo­gli da pri­u­šte. Ima­ju ja­ko ma­lo, ali i to ma­lo ho­će da po­di­je­le sa ne­kim – is­ti­če Jo­kić.M.S.

Dnev­no 200 obro­ka

U na­rod­noj ku­hi­nji pri hra­mu dnev­no se pri­pre­mi oko 200 obro­ka. Tre­nut­no se ovih da­na u vri­je­me Ve­li­kog po­sta spre­ma po­sna hra­na, a u mr­snim da­ni­ma mr­sna. Ko­ri­sni­ci­ma je na ras­po­la­ga­nju sve ono što se spre­ma kod ku­će – pa­sulj, bo­ra­ni­ja, ku­pus, gra­šak, ri­ba...
Tro­ško­ve za na­bav­ku hra­ne sno­se do­na­to­ri iz ze­mlje i ino­stran­stva, kao i Mi­tro­po­li­ja. Sva­ka po­moć ku­hi­nji je do­bro­do­šla jer im je sa­mo za hljeb go­di­šnje po­treb­no oko 20.000 eura.