Po­da­ci Upra­ve za in­spek­cij­ske po­slo­ve po­ka­zu­ju da je u po­sled­njih pet go­di­na na rad­nim mje­sti­ma po­gi­nu­lo 29 rad­ni­ka. Pred­stav­ni­ci sin­di­ka­ta upo­zo­ra­va­ju da im ni­je po­zna­to da je ije­dan po­slo­da­vac ika­da za­vr­šio u za­tvo­ru jer je nje­gov za­po­sle­ni po­gi­nuo na rad­nom mje­stu. Sin­di­kal­ci ka­žu da se če­sto na­kon ne­sre­će u jav­no­sti ob­ja­vi da je rad­nik stra­dao zbog ne­pa­žnje i ne­maa­ra, zbog če­ga iz­o­sta­ju stro­že sank­ci­je.
Od 2010. do sa­da za­bi­lje­že­no je pre­ko 200 te­ških po­vre­da na ra­du. Iz Upra­ve za in­spek­cij­ske po­slo­ve ni­je­su pre­ci­zno od­go­vo­ri­li ko­li­ko po­slo­da­va­ca je ka­žnje­no i na ko­ji na­čin zbog ne­a­de­kvat­ne za­šti­te na ra­du, smr­ti i po­vre­de za­po­sle­nog na rad­nom mje­stu.
– U slu­ča­je­vi­ma smrt­nih i te­ških po­vre­da na ra­du, in­spek­to­ri do­ku­men­ta­ci­ju pre­da­ju nad­le­žnim or­ga­ni­ma ra­di da­ljeg po­stup­ka – ob­ja­šnja­va­ju u Upra­vi.
Me­đu rad­nim mje­sti­ma ko­ja su po­seb­no ri­zič­na in­spek­to­ri iz­dva­ja­ju elek­tro, gra­đe­vin­sku, kao i ko­mu­nal­nu dje­lat­nost, drv­nu in­du­stri­ju i bro­do­gra­di­li­šta.
– De­ša­va­lo se da rad­ni­ci stra­da­ju zbog vi­so­kog na­po­na, ob­ru­ša­va­nja ze­mlje, kao i od uda­ra­ca tru­pa­ca u drv­noj in­du­stri­ji. Je­dan od uzro­ka ne­sre­će je i pad sa vi­si­ne – na­vo­de u in­spek­ci­ji.
Pred­stav­ni­ca Uni­je slo­bod­nih sin­di­ka­ta San­dra Ob­ra­do­vić is­ti­če da se ne sje­ća da je u po­sled­njih pet go­di­na ču­la da je ne­ki po­slo­da­vac za­vr­šio u za­tvo­ru za­to što za­po­sle­ni­ma ni­je obez­bi­je­dio za­šti­tu na ra­du. Ona ka­že da su lju­di gi­nu­li na rad­nom mje­stu, ali da je nji­hov po­slo­da­vac pla­tio pre­kr­šaj­nu nov­ča­nu ka­znu, ali ne i da je za­vr­šio u za­tvoru.
– Ti po­stup­ci se naj­če­šće za­vr­ša­va­ju uz kon­sta­ta­ci­ju da su za sve kri­vi oni ko­ji su star­da­li. Obič­no je uzrok ne­sre­će nji­ho­va ne­pa­žnja. Na­rav­no, to ne mo­že bi­ti je­di­na pri­hva­tlji­va isti­na jer ka­da se zna da lju­di ne­ma­ju za­šti­tu, ne mo­že baš sve da bu­de zbog ne­pa­žnje, ne­što je i u neo­be­zbi­je­đe­no­sti – na­gla­si­la je Ob­ra­do­vi­će­va.
Ona ka­že da po­slo­dav­ci mo­ra­ju po­što­va­ti za­ko­ne i obez­bje­đi­va­ti kom­plet­nu za­šti­tu na ra­du.
– Ima­mo do­bar za­kon, ali nje­go­va pri­mje­na je pro­blem. Ka­da bi­smo se vi­še pri­dr­ža­va­li onog što je na­pi­sa­no i po­što­va­li pra­vi­la, ka­ko po­slo­dav­ci ta­ko i za­po­sle­ni, ma­nje bi­smo tra­ge­di­ja ima­li – oci­je­ni­la je Ob­ra­do­vi­će­va.
Pre­ma ocje­ni Mi­lo­ra­da Ter­zi­ća iz gru­pe gran­skih sin­di­ka­ta Sa­ve­za sin­di­ka­ta (SSCG), rad­ni­ci u Cr­noj Go­ri se pla­še da za­tra­že od po­slo­dav­ca ade­kva­tne uslo­ve za rad jer se bo­je ot­ka­za.
– Za­po­sle­ni se bo­je da će osta­ti bez po­sla ako se poč­nu bu­ni­ti i tra­ži­ti ne­što vi­še od onog što im je da­to. To je naš ve­li­ki pro­blem. Is­po­sta­vlja se da je naj­jef­ti­ni­ji ži­vot rad­ni­ka, čim ne­ma­mo do­volj­no nov­ca za za­šti­tu na ra­du. Ne mo­gu da pri­hva­tim da je ljud­ski ži­vot najj­ef­ti­ni­ji – on se mo­ra šti­ti­ti i in­spek­ci­je tre­ba da bu­du ri­go­ro­zne pre­ma po­slo­dav­ci­ma ko­ji ne šti­te svo­je za­po­sle­ne – re­kao je za „Dan” Ter­zić.
Is­ti­če da ima slu­ča­je­va da su za po­vre­de i tra­ge­di­je od­go­vor­ni i sa­mi rad­ni­ci.
– Ipak, to ne zna­či da bi oni iza­zva­li opa­snost da su ima­li obez­bi­je­đe­ne sve uslo­ve za rad, u skla­du sa stan­dar­di­ma i za­ko­nom. Ima­mo od­lič­ne za­ko­ne, uskla­đe­ne sa kon­ven­ci­jom Me­đu­na­rod­ne or­ga­ni­za­ci­je ra­da i za­ko­no­dav­stvom EU. Tre­ba sa­mo da sve to spro­ve­de­mo u prak­si – za­klju­ču­je Ter­zić.
U Udru­že­nju za­šti­te na ra­du po­ja­šnja­va­ju da na osno­vu sta­ti­stič­kih po­da­ta­ka o te­žim i smrt­nim po­vre­da­ma na ra­du za­klju­ču­ju da je bez­bjed­nost rad­ni­ka naj­vi­še ugro­že­na u obla­sti gra­đe­vi­nar­stva, me­tal­skog i dr­vo­pre­ra­đi­vač­kog kom­plek­sa, obo­je­noj in­du­stri­ji, ra­du u ka­me­no­lo­mi­ma, rud­ni­ci­ma, elek­tro­pri­vre­di, te na­mjen­skoj in­du­stri­ji. Ipak, ka­ko ka­žu, su­šti­na je da ri­zik mo­že bi­ti pri­su­tan na sva­kom rad­nom mje­stu na ko­me ni­je­su pri­mje­nje­ne pro­pi­sa­ne mje­re za­šti­te i zdra­vlja na ra­du.
– Za­šti­ta na ra­du je mul­ti­di­sci­pli­nar­na na­u­ka i nju ne či­ni sa­mo teh­nič­ka za­šti­ta, već i prav­ni, so­ci­jal­ni, eko­nom­ski, er­go­nom­ski i kul­tur­ni aspekt. Tre­nut­no sta­nje za­šti­te i zdra­vlja na ra­du u Cr­noj Go­ri mo­že se una­pri­je­di­ti sa­mo od­go­vor­nim od­no­som dr­ža­ve pre­ma za­šti­ti i zdra­vlju na ra­du kroz in­sti­tu­ci­je si­ste­ma, po­slo­da­va­ca i za­po­sle­nih – sa­op­šte­no nam je ra­ni­je iz tog udru­že­nja.
M.S.


Ka­zne do 15.000 eura

Za­kon o za­šti­ti na ra­du pro­pi­su­je sa­mo nov­ča­ne ka­zne za slu­ča­je­ve kr­še­nja tog ak­ta, a one se kre­ću od 500 do 15.000 eura. In­spek­to­ri za­šti­te na ra­du ka­žnja­va­ju po­slo­dav­ce u skla­du sa tim za­ko­nom, dok po­li­ci­ja i tu­ži­la­štvo na­kon uvi­đa­ja utvr­đu­ju osnov za even­tu­al­nu kri­vič­nu od­go­vor­nost.
Za­kon o za­šti­ti na ra­du pro­pi­su­je ka­zne do 15.000 eura uko­li­ko po­slo­da­vac ne obez­bi­je­di ade­kvat­ne uslo­ve ra­da, ne iz­ra­di plan mje­ra za­šti­te, ne do­ne­se akt o pro­cje­ni ri­zi­ka za sva rad­na mje­sta, ne obez­bi­je­di da sva­ko li­ce ko­je se po bi­lo kom osno­vu na­la­zi u rad­noj pro­sto­ri­ji, kru­gu po­slo­dav­ca ili gra­di­li­štu bu­de upo­zo­re­no na opa­sna mje­sta ili na štet­no­sti po zdra­vlje ko­je se ja­vlja­ju u teh­no­lo­škom pro­ce­su, na mje­re bez­bjed­no­sti ko­je mo­ra da pri­mi­je­ni i ne usmje­ri ga na bez­bjed­ne zo­ne za kre­ta­nje. Ka­zne su pla­ni­ra­ne i u slu­ča­je­vi­ma neo­be­zbje­đi­va­nja zdrav­stve­nih pre­gle­da za za­po­sle­ne.


Ži­vot je naj­sku­plji

Član Od­bo­ra za zdrav­stvo, rad i so­ci­jal­no sta­ra­nje, po­sla­nik An­dri­ja Po­po­vić sma­tra da ima po­ma­ka u za­šti­ti za­po­sle­nih, ali da je po­treb­no još do­sta ra­da.
– Mo­žda će zvu­ča­ti čud­no, ali do­bra stra­na to­ga što nam je in­du­stri­ja u ko­lap­su je­ste to što ima­mo ma­nje slu­ča­je­va stra­da­nja i po­vre­da na ra­du. Ni­je do­bro što ne­ma in­du­stri­je, ali ovo što ima­mo je ri­zič­no. Bez ob­zi­ra na ma­li broj po­stro­je­nja, pre­vi­še lju­di stra­da u nji­ma. Zna­či da ti lju­di ni­je­su šti­će­ni na pra­vi na­čin. Ako je za­šti­ta na ra­du sku­pa, to ni­je oprav­da­nje za to što je ne­ma, jer ži­vot je naj­sku­plji – iz­ja­vio je za „Dan” Po­po­vić.