PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Či­ta­va Cr­na Go­ra sa obi­mom od 600 ki­lo­me­ta­ra i po­vr­ši­nom od sko­ro 10 hi­lja­da kva­drat­nih me­ta­ra, što ot­pri­li­ke od­go­va­ra ve­li­či­ni Ko­ru­ške ili Bu­ko­vi­ne, mo­gla je već pri­je 200 go­di­na da bu­de pro­gla­še­na je­din­stve­nim par­kom di­vlja­či, jer na sve stra­ne vr­vi od ko­ri­sne i gra­blji­ve di­vlja­či. U ova dva vi­je­ka do­šlo je do ve­li­kog uni­šta­va­nja di­vlja­či (sre­ćom, ne u ci­je­loj ze­mlji, ne­go sa­mo u po­je­di­nim nje­nim dje­lo­vi­ma), i to po­seb­no u go­di­na­ma mi­ra, ka­da Tur­ci ni­je­su bi­li me­te Cr­no­gor­ci­ma, ne­go su se mo­ra­li za­do­vo­lji­ti ubi­ja­njem di­vlja­či po svo­jim stje­no­vi­tim pla­ni­na­ma. Na­i­me, po sva­ku ci­je­nu mo­ra­lo se ubi­ja­ti, jer sva­ki Cr­no­go­rac je od dje­tinj­stva rat­nik, ko­ji ne že­li da dr­ži svo­je oruž­je oka­če­no o či­vi­luk da ta­mo rđa. Ja­sna či­nje­ni­ca da je lov, kao što je pi­sao sta­ri Kse­no­fan, do­bra prak­sa za rat, va­ži i za ma­li ju­nač­ki cr­no­gor­ski na­rod: stal­noj po­tra­zi za di­vlja­či u ovim br­di­ma i pla­ni­na­ma že­li se za­dr­ža­ti do­bra for­ma u ga­đa­nju i oštri­ni oka i uva, ka­ko bi se sa­ču­va­la sna­ga i ela­stič­nost ču­la i ti­je­la ka­da opet do­đe vri­je­me da bo­gi­nju lo­va, Di­ja­nu, za­mi­je­ni bo­gi­nja ra­ta, Be­lo­na. Kao što je već ra­ni­je re­če­no, po­sle­di­ce ovog op­šteg do­ka­zi­va­nja Cr­no­go­ra­ca u lo­vu do­ve­le su sa­mo u po­je­di­nim dje­lo­vi­ma ze­mlje do zna­čaj­ni­jeg sma­nje­nja di­vlja­či, dok u dru­gim pred­je­li­ma vla­da pra­vo bo­gat­stvo, i to iz­van­red­nih vr­sta – za­hva­lju­ju­ći bes­pu­ći­ma i ne­pri­stu­pač­no­sti mno­gih pra­šu­ma i stje­no­vi­tih la­vi­ri­na­ta ze­mlje. Te obla­sti su pra­va el­do­ra­da za lov­ce, jer su im ta­mo još uvi­jek za­ga­ran­to­va­ni tra­ga­nja i lo­vač­ke za­sje­de. Od de­set na­hi­ja, ko­je či­ne kra­lje­vi­nu, ne­ke su ve­o­ma si­ro­ma­šne di­vlja­či, ne­ke se sma­tra­ju sred­nje bo­ga­tim ka­da je di­vljač u pi­ta­nju, a na­su­prot nji­ma su one ve­o­ma bo­ga­te di­vlja­či, zbog če­ga će u da­ljem tek­stu sva­koj od njih de­set bi­ti po­sve­ćen po­se­ban opis.
Ka­tun­ska na­hi­ja sa Ce­ti­njem kao sre­di­štem mo­že se sma­tra­ti naj­si­ro­ma­šni­jom di­vlja­či. Na Lov­će­nu i na nje­go­va dva glav­na vr­ha, Šti­rov­ni­ku (1759 m) i Je­zer­skom vr­hu (1657 m), ja­re­bi­ce ka­me­njar­ke i ze­če­vi, ko­jih je ne­ka­da bi­lo mno­go, po­sta­li su pra­va ri­jet­kost. Ista je si­tu­a­ci­ja i na br­di­ma Sta­vor, Pu­sti Li­sac, Čev­ski i Ga­rač. Ali za­to tu li­si­ce u svo­jim pe­ći­na­ma, so­ko­lo­vi i di­vlji go­lu­bo­vi u svo­jim hri­di­na­ma, a na Lov­ćen­skom je­ze­ru, ko­je se pro­sti­re u ko­tli­ni is­pod pla­ni­ne (Je­zer­ski vrh) bo­ra­ve di­vlje pat­ke, kao i na ri­je­ka­ma Za­slap­ska i Gra­hov­ska.
U Ri­ječ­koj na­hi­ji, či­ji je cen­tar li­je­pa va­ro­ši­ca Ri­je­ka, za pla­ni­ne Ce­klin­štak, Ko­sta­din, Bo­bi­ja, Do­brđ­tak, Vi­ran i De­ba­ljak va­ži ono isto što je re­če­no za br­da Ka­tun­ske na­hi­je. Ne­do­sta­tak kr­zne­ne di­vlja­či na­dok­na­đu­je ve­li­ki broj vo­de­nih i mo­čvar­nih pti­ca ko­je se na­la­ze u ovoj na­hi­ji na Ri­je­ci Cr­no­je­vi­ća, Ma­loj Mo­ra­či i Ka­ra­tu­ni, kao i na Ska­dar­skom je­ze­ru. U Ri­ječ­koj na­hi­ji, ne­po­sred­no po­red va­ro­ši­ce Ri­je­ke, na­la­zi se kra­ljev­ski dvo­rac Lje­sko­vac sa ogra­đe­nim lo­vi­štem sa sr­na­ma i fa­za­ni­ma, gdje je pri­li­kom kra­ljev­skih po­sje­ta odr­ža­van dvor­ski lov.
I u Crm­nič­koj na­hi­ji, či­ji je cen­tar Vir­pa­zar, na Ska­dar­skom je­ze­ru i na ri­je­ci Vir­šti­ci (ko­ja na­sta­je spa­ja­njem ri­je­ke Crm­nič­ke i Ora­ov­šti­ce) ve­o­ma je ma­lo pla­nin­ske di­vlja­či (li­si­ca, ze­če­va, di­vljih ku­ni­ća i ku­na). Pla­ni­ne Ostrik, So­zi­na, Tro­ji­ca i Ra­so­va­tać naj­vi­še su na­se­lje­ne tom di­vlja­či, dok je ogrom­ni Su­tor­man pot­pu­no osi­ro­ma­šen ot­ka­ko je pre­ko nje­ga iz­gra­đe­na pru­ga. U dje­lo­vi­ma Crm­nič­ke na­hi­je, ko­ji se na­la­ze na Ska­dar­skom je­ze­ru, ima vo­de­ne di­vlja­či, ali ne u toj mje­ri kao što je to slu­čaj sa Ri­ječ­kom na­hi­jom.
Pri­mor­ska na­hi­ja, (u vri­je­me auto­ro­ve po­sje­te Cr­noj Go­ri ad­mi­ni­stra­tiv­no te­ri­to­ri­jal­ne je­di­ni­ce ni­je­su bi­le na­hi­je. Taj na­ziv je, kao tra­di­ci­ju, sa­ču­va­lo sa­mo pet na­hi­ja Sta­re Cr­ne Go­re – prim. pre­vo­di­o­ca) cr­no­gor­ska oba­la duž Ja­dran­skog mo­ra pred­sta­vlja raj za lov­ce u Kra­lje­vi­ni i nu­di im ve­li­ke kon­tra­ste. U ši­praž­ju ob­ra­slom hra­sto­vi­ma i jo­va­ma u pred­je­li­ma Štoj ili Što­ja (iz­me­đu Ul­ci­nja i Šen­ko­la) na Bo­ja­ni. Po­sto­ji sa­mo Štoj, a za du­blet autor je vje­ro­vat­no uzeo ge­ni­tiv ove ime­i­ce, ta­ko i da­lje gdje se spo­mi­nje ovaj du­blet –prim.prev.) mo­gu se sre­sti mno­go­broj­ne šlju­ke. Na dva mo­čvar­na je­ze­ra, Ša­skom bla­tu i Zo­gaj­skom bla­tu, na­la­zi se mno­go­broj­na vo­de­na di­vljač, a u pla­ni­na­ma ru­mij­skog vi­jen­ca, ko­ji je vi­sok 1594 me­tra, ži­ve vu­ko­vi. S al­ban­ske oba­le i iz obal­ske pla­ni­ne Ma­li Ren­cit i pa­ra­lel­nog uz­vi­še­nja Ma­li Bar­ba­lu­šić ve­o­ma če­sto pre­la­ze ša­ka­li u pre­dje­le Štoj i Što­ja. U Lje­šu, sta­rom al­ban­skom gra­du, ko­ji su sta­ri Gr­ci na­zi­va­li Li­sos i gdje je sa­hra­njen slav­ni al­ban­ski oslo­bo­di­lac Sken­der-ber (Đerđ Ka­stri­ot), go­di­šnje se, na pi­ja­ci, pro­da mno­go ko­ža od ša­ka­la. Ju­žno od Ul­ci­nja iz mo­ra str­ši gre­ben Gu­ri Gje­ra­nis, je­di­ni cr­no­gor­ski gre­ben u Ja­dra­nu, na ko­me bo­ra­ve mno­gi ga­le­bo­vi. U sje­ve­ro­za­pad­nom di­je­lu Pri­mor­ske na­hi­je, tač­no na austrij­skoj gra­ni­ci, na­la­zi se kra­ljev­ski dvo­rac To­po­li­ca sa ogra­đe­nim lo­vi­štem.
Lje­šan­ska na­hi­ja, u ko­joj se na­la­zi po­zna­ti vi­nar­ski kraj Be­ri gdje se ga­ji naj­bo­lji du­van u ze­mlji, pla­ni­na Pre­sje­ka, na ko­joj se na­la­ze osta­ci So­kol-gra­da, To­či­la i Ga­vlov­ca (kod Šti­ta­ra) i još ne­ka br­da bo­ga­ta su vu­ko­vi­ma ko­ji po svoj pli­jen od­la­ze pre­ma is­to­ku do ri­je­ke Sit­ni­ce, gdje no­ću upa­da­ju u šta­le sa ko­za­ma u na­se­lji­ma od Be­ri do Far­ma­ka. U oko­li­ni Be­ri ze­če­vi su sko­ro is­tri­je­blje­ni zbog uz­ga­ja­nja vi­no­gra­da, ta­ko da je ri­jet­kost da se u ovim kra­je­vi­ma po­ja­vi ne­ki zec.
(NA­STA­VI­ĆE SE)