PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Zet­ska na­hi­ja, či­ji je cen­tar glav­ni grad Cr­ne Go­re, Pod­go­ri­ca, smje­šte­na na ušću Rib­ni­ce u Mo­ra­ču, skri­va u svom ju­žnom di­je­lu – ko­ji se pro­te­že do Ska­dar­skog je­ze­ra, a ob­u­hva­ta i Gor­nje je­ze­ro, Ri­ka­vač­ko je­ze­ro i Bo­gu­mir­sko je­ze­ro – mo­čvar­nu i vo­de­nu di­vljač, dok pla­ni­ne Zet­ske na­hi­je, Cr­na pla­ni­na, Ma­glić, Hum Ora­hov­ski, Ži­jo­vo, Kur­laj i Kom va­že za mje­sta bo­ga­ta vu­ko­vi­ma. U Lje­ško­po­lju, ve­li­koj plod­noj rav­ni­ci, ko­ja se pro­sti­re u za­pad­nom di­je­lu Pod­go­ri­ce, duž oba­le ri­je­ke Mo­ra­če, ko­ja je ve­o­ma bo­ga­ta ri­bom, po­sto­je bo­ga­ta na­la­zi­šta ze­če­va, di­vljih ku­ni­ća, ja­re­bi­ca i pre­pe­li­ca. Ov­dje su u lov do­la­zi­li i kra­ljev­ski prin­če­vi ka­da je dvor bo­ra­vio u kra­ljev­skom dvor­cu Kru­še­vac kod Pod­go­ri­ce.
Brd­ska na­hi­ja, či­ji je cen­tar pot­pu­no no­vi grad, Da­ni­lov­grad, na de­snoj oba­li Ze­te, sa svo­jim bla­gim uz­vi­še­nji­ma, omi­lje­no je mje­sto te­tre­bo­va. U hra­sto­voj šu­mi kod se­la Du­bra­ve ne­da­le­ko od ma­na­sti­ra Ostrog ži­vi ova vr­sta u ve­li­kom bro­ju. Ta­ko­đe, mo­že se na­ći u pla­nin­skim lan­ci­ma Si­lje­vi­ca i Ve­li­ka Pre­kor­ni­ca ju­žno od Ostro­ga i Lu­po­gla­va, a za­pad­no od Čur­či­ća. Iz­me­đu ri­je­ke Ze­te i Gra­ča­ni­ce kod sta­rog kra­ljev­skog dvor­ca Or­ja Lu­ka na­la­zi se eg­zo­tič­na di­vljač, kor­nja­če, gdje ni pri­mjer­ci od po­la me­tra ni­je­su ri­jet­kost.
Sa­da do­la­zi­mo do na­hi­je ko­ja pri­vla­či po­seb­nu pa­žnju svih lo­va­ca, jer se u njoj mo­že sre­sti pra­i­sto­rij­ska di­vljač: me­dvjed. To je Va­so­je­vić­ka na­hi­ja na kraj­njem is­to­ku Cr­ne Go­re ko­ju okru­žu­ju ogrom­ne pla­ni­ne al­ban­skih Al­pi, kroz či­je gra­nič­ne uva­le pro­ti­če Lim. Iz pla­ni­na Tu­ri­ja (1850 m) i Po­ga­na gla­va (1700 m), ko­je se pro­sti­ru van dr­žav­ne gra­ni­ce na tur­skoj te­ri­to­ri­ji, pre­đe go­di­šnje od 20 do 30 me­dvje­da u cr­no­gor­ske pla­nin­ske vi­jen­ce, na pri­mjer u Žo­lje­vi­cu, ko­ja je vi­so­ka 1380 m, ili u Je­ri­nju gla­vu, ko­ja je vi­so­ka 1548 m, ili u Balj­sku gla­vu, vi­so­ku 1550 m, kroz ko­ju pro­la­zi gra­ni­ca. Sve ove pla­ni­ne na­la­ze se ne­ko­li­ko sa­ti uda­lje­ne od An­dri­je­vi­ce, ko­ja je smje­šte­na na ušću Zlor­je­či­ce u Lim a ko­ja pred­sta­vlja glav­ni grad ove na­hi­je. Ovo mje­sto bi zbog to­ga bi­lo ve­o­ma po­god­no za bo­ra­vak lo­va­ca na me­dvje­de. (...)
Od ve­li­kog in­te­re­sa za evrop­sku lo­vač­ku zo­o­lo­gi­ju su tvrd­nje cr­no­gor­skih lo­va­ca da, ne sa­mo u pla­ni­ni Si­nja­vi­ni ne­go i u dru­gim pla­nin­skim vi­jen­ci­ma Mo­rač­ke na­hi­je i nji­ho­vim pro­du­že­ci­ma u gra­nič­nim na­hi­ja­ma, osim di­vo­ko­za, ži­vi još jed­na vr­sta di­vljih ko­za, i to u ve­li­kom bro­ju, o ko­joj mi je pri­lič­no po­u­zda­ne po­dat­ke dao i go­spo­din Ver­lup, ta­ko da ne bi tre­ba­lo sum­nja­ti u nji­ho­vo po­sto­ja­nje ta­mo. Ali, bez ob­zi­ra na sve, ve­o­ma je te­ško tač­no od­re­di­ti nji­ho­vu vr­stu. Nji­ho­vo po­sto­ja­nje za Ver­lu­pa pot­pu­no je iz­vje­sno, po­što on u svo­joj knji­zi na fran­cu­skom je­zi­ku Le Royaume de Mon­te­ne­gro (Pa­ris, 1911, Ber­ger-Le­vra­ult) na stra­ni 7 u fa­u­ni na­bra­ja „cha­mo­is et che­vres sa­u­va­ges” (di­vo­ko­ze i di­vlje ko­ze), a go­spo­din Rajn­vajn, sa­da­šnji vla­snik ho­te­la „Kod Kra­lje­vi­ća Mar­ka” na Ce­ti­nju, ko­ji je ra­ni­je kao dvor­ja­nin če­sto pra­tio Nje­go­vo Vi­so­čan­stvo kra­lja Ni­ko­lu u lov, opi­sao mi je neo­bič­ne di­vlje ko­ze Mo­rač­ke na­hi­je, ko­je su ve­o­ma slič­ne alp­skim ko­zo­ro­zi­ma. Ali po­što, ka­ko je po­zna­to, ko­zo­ro­ga ne­ma ni­gdje na či­ta­vom Bal­kan­skom po­lu­o­str­vu, on­da je vr­lo vje­ro­vat­no da se ra­di o per­sij­skoj ko­zi. Ka­da sam 15. fe­bru­a­ra 1910. pi­sao o ovoj ve­o­ma in­te­re­sant­noj ple­me­ni­toj di­vlja­či u ča­so­pi­su Wa­id­man­nshe­il, bio sam još uvi­jek mi­šlje­nja da ova vr­sta po­sto­ji is­klju­či­vo na Kri­tu, gdje sam ih i sam lo­vio, i na ostr­vi­ma Jo­u­ra (sje­ver­no od Eube­je) i Ere­mo­me­lo­su (ne­da­le­ko od Me­lo­sa), i ni­je­sam mo­gao pri­hva­ti­ti mi­šlje­nja ko­ja su do­la­zi­la sa dru­ge stra­ne, da se ta vr­sta mo­že na­ći i u al­ban­skim pla­ni­na­ma, jer sam iz sop­stve­ne prak­se imao is­ku­stva da su tur­ski lov­ci pod poj­mom „di­vlje ko­ze” (Ge­jick) pod­ra­zu­mi­je­va­li na­še di­vo­ko­ze. Ali da­nas, na­kon sa­zna­nja da u Cr­noj Go­ri po­sto­ji vr­sta di­vljih ko­za ko­ja se raz­li­ku­je od di­vo­ko­za, pri­hva­tio sam da u al­ban­skim šu­ma­ma za­i­sta po­sto­je per­sij­ske ko­ze, ko­je su oda­tle vre­me­nom pre­šle u pla­ni­ne Cr­ne Go­re. Ro­go­vi, ko­je mi je opi­sao go­spo­din Rajn­vajn, uka­zu­ju sa ve­li­kom vje­ro­vat­no­ćom na to da je mi­stič­na di­vlja ko­za sjve­ro­i­stoč­ne Cr­ne Go­re per­sij­ska ko­za (Ca­pra aega­grus), ko­ja se mo­že sma­tra­ti pre­la­znom vr­stom od na­ših do­ma­ćih ko­za do ko­zo­ro­ga. Po­gre­šno bi bi­lo za­klju­či­ti da se ra­di o po­di­vlja­lim ko­za­ma po­put onih ko­je već sto­lje­ći­ma ži­ve na dal­ma­tin­skom ostr­vu Šče­dro, a mo­žda i na dal­ma­tin­skom ostr­vu su­šak, za­tim na ostr­vi­ma Isla de Bo­ske i Ta­go­ma­go ko­ja pri­pa­da­ju gru­pi Pi­tu­ju­skih ostr­va i na ita­li­jan­skom ostr­vu Azi­na­ra na sje­ve­ro­za­pa­du ostr­va Sar­di­ni­ja. Ova ostr­va sam po­sje­tio u je­sen pro­šle go­di­ne, sa ci­ljem da is­tra­žim i lo­vim te po­di­vlja­le ko­ze. Ro­go­vi po­di­vlja­lih ko­za bit­no se raz­li­ku­ju od ro­go­va per­sij­ske ko­ze i, ka­ko je po­zna­to, ni­je­su po­vi­je­ni na­pri­jed ili na­zad, ne­go us­tra­nu. I upra­vo su svi cr­no­gor­ski lov­ci na isti na­čin opi­si­va­li neo­bič­ne di­vlje ko­ze Mo­rač­ke na­hi­je sa ro­go­vi­ma po­vi­je­nim na­zad kao kod ko­zo­ro­ga. Da bi se u pot­pu­no­sti raz­ja­sni­lo ovo pi­ta­nje di­vljih ko­za, bi­lo bi neo­p­hod­no da se u ovu svr­hu u Cr­nu Go­ru upu­ti opre­mlje­na na­uč­na eks­pe­di­ci­ja, a pi­sac ovih re­do­va na ovom mje­stu da­je sa­mo pod­sti­caj da se to uči­ni u in­te­re­su lo­vač­ke zo­o­lo­gi­je.
(NA­STA­VI­ĆE SE)