PI­ŠE: No­vo Vu­jo­še­vić


Kao vr­sni me­to­do­log, Er­de­lja­no­vić pri­mje­ću­je: „Da čo­vjek du­plje pro­dre u du­šu na­rod­nu, po­treb­no je, raz­u­me se, i ži­ve­ti du­že u na­ro­du. Ali ima na­rod sva­ko­ga kra­ja i po­ne­kih svo­jih oso­bi­na, ko­je su ta­ko ja­ko iz­ra­že­ne, da po­sma­tra­ču, i po­sle kra­ćeg bo­rav­ka, u na­rod­noj sre­di­ni pad­nu u oči“. Evo ne­kih od ka­rak­te­ri­stič­nih oso­bi­na Ku­ča ko­je je Er­de­lja­no­vić is­ta­kao.
Ra­do­zna­lost i bi­stri­na ko­je se su­sri­je­ću kod Ku­ča. „Neo­bič­na bi­stri­na, shva­tlji­vost i ja­ko in­te­re­so­va­nje za sve, a na­ro­či­to za jav­ne po­slo­ve na­rod­nog ži­vo­ta, za­jed­nič­ki su Ku­či­ma sa svim osta­lim Sr­bi­ma pla­nin­ci­ma“.
Te­žnja za ško­lo­va­njem je iz­ra­zi­ta oso­bi­na Ku­ča. „Imao sam pri­li­ke da se uve­rim ne­bro­ja­no pu­ta, ka­ko je sil­na če­žnja ovog na­ro­da za ško­lo­va­njem i za um­nim usa­vr­ša­va­njem. Sva­ki otac je že­leo da mu se, bar ko­je od mno­go de­ce, ško­lu­je ili bar da bu­de pi­sme­no, jer se i pi­sme­nost ce­ni. U no­vi­je vre­me mno­gi i ša­lju si­no­ve na na­u­ke, ma­da im sred­stva za to ne do­sti­žu. Ovaj si­ro­ma­šni na­rod, što se ve­ko­vi­ma zlo­pa­tio i kr­va­vio me­đu svo­jim stra­šnim kr­še­vi­ma, ipak je, da­kle, oču­vao ži­cu, ko­ju su ja­mač­no nje­go­va­li pre­ci pre ne­ko­li­ko ve­ko­va: te­žnju za usa­vr­ša­va­njem i po­što­va­nje kul­tur­nog ra­da. Voj­vo­da Mar­ko je je­dan od naj­bo­ljih pri­me­ra to­ga ra­da“.
Vla­da­nje nad so­bom je u Ku­ča ve­o­ma iz­ra­žen. „Ovi lju­di, ko­ji ne­pre­kid­no no­se sa so­bom pu­ne re­vol­ve­re, a če­sto i pu­ške, ko­ji zbog svo­je ose­tlji­vo­sti mo­gu i že­sto­ko da se po­sva­đa­ju (pre­da mnom se de­si­lo dva slu­ča­ja), ipak ne­će po­teg­nu­ti oruž­je je­dan na dru­gog“.
Po­slu­šnost pre­ma vla­sti­ma i po­što­va­nje star­je­ši­na je jed­na od od­li­ka Ku­ča. No, ta oso­bi­na ne do­la­zi od stra­ha i od ne­kih rop­skih po­bu­da. To zna­či da se Ku­či pre­ma vla­sti­ma i sta­re­ši­na­ma po­na­ša­ju sa­svim slo­bod­no i do­sto­jan­stve­no.
Mo­ral­na či­sto­ta ka­rak­te­ri­še kuč­ke ple­me­ni­ke. U mo­ral­nu či­sto­tu Ku­či ubra­ja­ju, pri­je sve­ga, ne­vi­nost dje­voj­ke i stro­go ka­žnja­va­nje že­na ko­je even­tu­al­no pre­va­re svo­je mu­že­ve. Otu­da i obi­čaj ka­me­no­va­nja že­na ko­je su pre­va­ri­le svo­je mu­že­ve. No, to su bi­li ri­jet­ki slu­ča­je­vi. „Ka­me­no­va­nje se de­ša­va­lo pre 200 go­di­na“, ka­že Er­de­lja­no­vić.
Ozbilj­nost i uz­dr­žlji­vost u iz­ra­ža­va­nju svo­jih osje­ća­nja, svog ras­po­lo­že­nja, ka­rak­te­ri­sti­ka je Ku­ča. Že­ne su me­lan­ho­lič­ni­jeg ras­po­lo­že­nja od mu­ška­ra­ca. To je sa­svim ra­zu­mlji­vo ako se ima u vi­du da osim “do­ma­ćeg bre­me­na“, one su još kao osje­tlji­vi­ja po­lo­vi­na na­ro­da, i du­šom mno­go vi­še pro­pa­ti­la ne­go mu­škar­ci.
Po­bo­žnost je, ka­ko ka­že Er­de­lja­no­vić, kra­si­la Ku­če. Sve po­sto­ve na­rod do­sta tač­no dr­ži i sve­ce, pa i one ma­nje. „Kod ovog na­ro­da, ko­ji je to­li­ko ve­ko­va ži­vio u be­di, bez cr­ka­va, pa vr­lo če­sto i bez sve­šte­ni­ka, za­i­sta je čud­no, ka­ko se mo­glo odr­ža­ti po­što­va­nje Bo­ga, Hri­sta, sve­ta­ca, cr­kve i sve­šte­ni­ka“.
Či­ni se da je Er­de­lja­no­vić pre­tje­rao vi­so­ko vred­nu­ju­ći ovo oso­bi­nu Ku­ča. Kao po­tvr­da ove kon­sta­ta­ci­je mo­že se uze­ti sko­ro vr­to­gla­vi pad po­bo­žno­sti u vri­je­me ko­mu­ni­stič­ke vla­sti. Na­gli pad po­bo­žno­sti se mo­že tre­ti­ra­ti kao „si­lo­va­nje“ nad onim žto se zo­ve re­li­gij­ska svi­jest.
(Na­sta­vi­će se)


Ple­me Bra­to­no­ži­ći

Dr Jo­van Er­de­lja­no­vić je 1904. go­di­ne, u sep­tem­bru mje­se­cu, po­sje­tio Bra­to­no­ži­će da bi ih et­no­lo­ški pro­u­ča­vao. Nje­go­vo pro­u­ča­va­nje ovo­ga ple­me­na je bi­lo olak­ša­no ti­me što je pret­hod­no is­tra­žio Ku­če. Ovo tim pri­je ako se ima u vi­du da se u mno­go­me Bra­to­no­ži­ći i ne raz­li­ku­ju od svo­jih su­sje­da Ku­ča.
Bra­to­no­ži­ći su smje­šte­ni na sje­ve­ru i sje­ve­ro­i­sto­ku Ku­ča. To zna­či da su se gra­ni­či­li sa Ku­či­ma, od­no­sno sa Ma­lom ri­je­kom. Sa sje­ve­ra su se gra­ni­či­li sa Va­so­je­vi­ći­ma, a sa za­pad­ne stra­ne Bra­to­no­ži­ći su ogra­ni­če­ni ri­je­kom Mo­ra­čom. Da­kle, Bra­to­no­ži­ći su u pre­te­žno­sti ima­li pri­rod­nu gra­ni­cu. Va­lja raz­li­ko­va­ti do­nje Bra­to­no­ži­će, ili Bra­to­no­ži­će u užem smi­slu od Gor­njih Bra­to­no­ži­ća ili Br­sku­ta. Pri­so­ja br­skut­ska je na­se­lje­na Bra­to­no­ži­ći­ma, a Oso­ja ve­ći­nom Ku­či­ma.
Pre­ma Er­de­lja­no­vi­će­vim po­da­ci­ma, Bra­to­no­ži­ći su 1904. go­di­ne ima­li ukup­no ne­što vi­še od 400 do­mo­va ili „di­mo­va“. Pro­sječ­na ve­li­či­na po­ro­di­ce je iz­no­si­la oko se­dam du­ša. Pre­ma to­me, u Bra­to­no­ži­ći­ma je ta­da bi­lo oko 2800 du­ša (sta­nov­ni­ka).
Er­de­lja­no­vić sma­tra da se ple­men­sko ure­đe­nje Bra­to­no­ži­ća ni­je od­li­ko­va­lo ne­kom čvr­stom or­ga­ni­za­ci­jom „Oni su sve­ga je­dan­put ima­li voj­vo­du ko­ji je upra­vljao ci­je­lim ple­me­nom-Pe­ja Sta­no­je­va Ba­lje­vi­ća sa Pe­le­va Bri­je­ga.
Ali po­sle Pe­jo­ve smr­ti, u Bra­to­no­ži­ći­ma je na­sta­lo sta­nje isto ona­kvo, ka­kvo je bi­lo i pre nje­ga. Za­jed­nič­kog ple­men­skog sta­re­ši­ne ni­je bi­lo, ali ipak se ple­me odža­lo kao ce­li­na. Na to je pr­ven­stve­no uti­ca­la od­bra­na od spo­lja­šnjih ne­pri­ja­te­lja. Sa­ma oblast je zgod­na ge­o­graf­ska ce­li­na da je već so­bom upu­ći­va­la svo­je sta­nov­ni­ke jed­ne na dru­ge i či­ni­la od njih iz­dvo­je­nu, za­seb­nu, te­šnju gru­pu u od­no­su na oko­li­nu, okol­na ple­me­na. I sa­mo ime Bra­to­no­ži­ći ih je oku­plja­lo u jed­nu ce­li­nu“.
Brat­stva kao krv­no srod­nič­ke gru­pe, ima­la su svo­je gla­va­re, ko­ji ni­je­su po­seb­no bi­ra­ni već su bi­li is­tak­nu­te lič­no­sti u brat­stvu. U slu­ča­ju ne­su­gla­si­ca iz­me­đu brat­sta­va sa­sta­vlja­li su iz­bor­ni sud ko­ji je ar­bi­tri­rao.
Kao in­te­gra­tiv­ni fak­tor Bra­to­no­ži­ća je bi­la ple­men­ska skup­šti­na ko­ja je do­no­si­la jed­no­gla­sne od­lu­ke i ti­me obez­bje­đi­va­la nji­ho­vo po­što­va­nje, spro­vo­đe­nje.
U okvi­ru brat­stva smje­šte­na je po­ro­di­ca kao osnov­na je­di­ni­ca i ple­men­ske i brat­stve­nič­ke struk­tu­re. Po­ro­di­ca se bez­bjed­no osje­ća­la u brat­stve­nič­kom gni­je­zdu. No, ka­ko je bez­bjed­nost za­vi­si­la od ja­či­na brat­stva, od­no­sno od nje­ne brat­stve­nič­ko-srod­nič­ke struk­tu­re, to se u ne­ja­kom brat­stvu po­ro­di­ca ni­je mo­glo sa­svim bez­bjed­no osje­ća­ti.