PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


I u Be­o­gra­du je, ka­da se pri­vik­nuo na no­vu sre­di­nu i obez­bi­je­dio osnov­ne uslo­ve ži­vo­ta i ra­da, bio ta­ko­đe naj­bo­lji uče­nik. Isti­na, u po­čet­ku, ka­da je bio uče­nik pe­tog raz­re­da, još ni­je u pu­noj mje­ri is­po­lja­vao sve svo­je spo­sob­no­sti, pa ni­je u pot­pu­no­sti ostva­ri­vao do­stig­nu­ća i uspje­he sa­o­bra­zno nje­go­voj in­te­li­gen­ci­ji i upor­no­sti. Po­red osta­log, mla­di uče­nik u V raz­re­du još ni­je po­ka­zi­vao svoj uobi­ča­je­ni en­tu­zi­ja­zam. Me­đu­tim, ka­da je pro­šlo vri­je­me pri­la­go­đa­va­nja, Cvi­jić je po­čeo u pot­pu­no­sti da is­po­lja­va sve svo­je kva­li­te­te što ga je po­no­vo sta­vi­lo (uz­ni­je­lo) u sam vrh uspje­šno­sti u no­voj sred­njo­škol­skoj sre­di­ni. Ta­kvom nje­go­vom sta­tu­su, od­no­sno po­bolj­ša­va­nju nje­go­vog op­šteg đač­kog uspje­ha, do­pri­ni­je­la je i či­nje­ni­ca da se upra­vo ta­da u ško­li po­ja­vio Đu­ro Ko­za­rac ko­ji je pre­šao iz Šap­ca u Be­o­grad. Bio je to čo­vjek i pro­fe­sor ko­ga je Jo­van do­bro po­zna­vao i po­što­vao, jer je taj pe­da­gog znao da or­ga­ni­zu­je na­sta­vu i da ure­di op­šte sta­nje u gim­na­zi­ji ka­ko je to do­li­ko­va­lo toj naj­zna­čaj­ni­joj sred­njo­škol­skoj usta­no­vi u Sr­bi­ji.
Ov­dje tre­ba po­seb­no na­gla­si­ti da Cvi­jić ni­ka­da, ni to­kom svo­jih naj­in­ten­ziv­ni­jih na­uč­nih is­tra­ži­va­nja i pi­sa­nja ve­li­kih stu­di­ja i mo­no­gra­fi­ja, ni­je za­po­sta­va­ljao či­ta­nje dje­la iz tzv. li­je­pe knji­žev­no­sti (be­le­tri­sti­ke). Uvi­jek je pri se­bi imao po­ne­ku li­je­pu i za­ni­mlji­vu knji­gu ko­ju je pom­no i zna­lač­ki či­tao i svag­da uži­vao u ono­me što je sa­zna­vao iz ta­kvog pri­stu­pa pi­sa­nim ra­do­vi­ma. Ne­pre­kid­no je osje­ćao zna­čaj i vri­jed­nost knji­ga iz li­je­pe knji­žev­no­sti za raz­vi­ja­nje i for­mi­ra­nje svog sop­stve­nog na­či­na raz­mi­šlja­nja, uob­li­ča­va­nja po­gle­da na svi­jet i na­ro­či­to za iz­grad­nju, usa­vr­ša­va­nje i učvr­šći­va­nje li­je­pog i ja­snog sti­la pi­sme­nog iz­ra­ža­va­nja. Vi­še pu­ta je, na pri­mjer, sa po­seb­nom pa­žnjom i čak odu­še­vlje­njem pro­či­tao ge­ni­jal­ni Nje­go­šev Gor­ski vi­je­nac ko­ji je na nje­ga osta­vio tra­jan i ve­o­ma sna­žan uti­sak i iz­vr­šio ve­li­ki du­hov­ni uti­caj ,,Či­tao sam to­li­ko pu­ta Gor­ski vi­je­nac da sam sve nje­go­ve fi­lo­zof­ske sen­ten­ci­je znao na­pa­met. To je pje­snič­ka ve­li­či­na”, na­pi­sao je Cvi­jić u svo­jim sje­ća­nji­ma.
Cvi­jić je že­lio na­kon za­vr­šet­ka gim­na­zi­je da na­sta­vi stu­di­je me­di­ci­ne. Tu oblast je još ra­ni­je oda­brao na sa­vjet i in­si­sti­ra­nje svo­ga do­bro­tvo­ra advo­ka­ta i po­sla­ni­ka Ve­li­za­ra Kun­do­vi­ća, ko­ji mu je obez­bi­je­dio sti­pen­di­ju ko­ju je još kao gim­na­zi­ja­lac do­bi­jao upra­vo ima­ju­ći u vi­du nje­go­vo da­lje škol­sko i ži­vot­no opre­dje­lje­nje. Mla­dog Cvi­ji­ća je, za­pra­vo, mno­go vi­še in­te­re­so­va­la bi­o­lo­gi­ja, kao na­u­ka ko­ja se na­la­zi­la u osno­vi stu­di­ra­nja i pro­u­ča­va­nje me­di­ci­ne. Me­đu­tim, lo­znič­ka op­šti­na mu je upra­vo ta­da, pred po­če­tak stu­di­ja, uki­nu­la ra­ni­je do­di­je­lje­nu sti­pen­di­ju od 50 di­na­ra, ko­ja mu je pred­sta­vlja­la, to­kom ra­ni­jih go­di­na, glav­nu pot­po­ru da mo­že uči­ti ško­lu van svo­ga rod­nog gra­da. Op­šti­na se pri­tom prav­da­la ,,ne­do­stat­kom sred­sta­va u bu­dže­tu”. Ukup­na ma­te­ri­jal­na si­tu­a­ci­ja po­ro­di­ce je bi­la vr­lo skrom­na, ta­ko da je bi­lo ve­o­ma te­ško ško­lo­va­ti ta­len­to­va­nog i mar­lji­vog uče­ni­ka.
U vri­je­me Cvi­ji­će­ve mla­do­sti, ali i to­kom na­red­nih de­ce­ni­ja, me­di­ci­na je bi­la po­seb­no po­pu­lar­no za­ni­ma­nje jer je po­tre­ba za ško­lo­va­nim i struč­nim lje­ka­ri­ma bi­la vi­še ne­go na­su­šna po­tre­ba ta­da­šnje Sr­bi­je. Osim to­ga, lje­kar­ska pro­fe­si­ja je po­seb­no ci­je­nje­na zbog svo­je hu­ma­no­sti i sve iz­ra­že­ni­jih dru­štve­nih po­tre­ba oču­va­nja zdra­vlja i li­je­če­nje bo­le­snih sta­nov­ni­ka, a u ra­tu zbri­nja­va­nja ra­nje­nih bo­ra­ca i po­stra­da­log sta­nov­ni­štva. Stu­di­je me­di­ci­ne bi­le su u na­šoj sre­di­ni ve­li­ka, ali za mno­ge mla­de lju­de u ta­da­šnje vri­je­me, na­ža­lost, ve­o­ma te­ško ostva­ri­va že­lja jer je pr­vi me­di­cin­ski fa­kul­tet u Be­o­gra­du otvo­ren tek 1920, da­kle po­sli­je Pr­vog svjet­skog ra­ta, upra­vo i uz po­moć i za­la­ga­nje sa­mog Cvi­ji­ća. Na­i­me, u to vri­je­me Cvi­jić je bio rek­tor Be­o­grad­skog uni­ver­zi­te­ta ka­da su otvo­re­ni još ne­ki fa­kul­te­ti. U Cvi­ji­će­vo vri­je­me se me­di­ci­na mo­gla stu­di­ra­ti sa­mo u ino­stran­stvu zbog če­ga su bi­la po­treb­na ve­li­ka sred­stva ko­ja on ni­je mo­gao obez­bi­je­di­ti iz po­ro­dič­nih iz­vo­ra. Nje­go­va že­lja da na­sta­vi stu­di­je me­di­ci­ne se pre­tvo­ri­la u gor­ko raz­o­ča­re­nje. „Moj plan je bio da se, uče­ći me­di­ci­nu, ba­vim i bi­o­lo­gi­jom.” Isto­vre­me­no sa­zna­je­mo da su se usled ra­znih uzro­ka slič­na raz­o­ča­ra­nja de­ša­va­la i nje­go­vim dru­go­vi­ma i, ka­ko Cvi­jić na­gla­ša­va, ri­jet­ko je ko ostao usmje­ren ka že­lje­noj stru­ci za ko­ju se u gim­na­zi­ji odu­še­vlja­vao i pri­pre­mao.
I po­red te­ško­ća sa ko­ji­ma se su­o­čio, Cvi­jić je is­po­lja­vao psi­hič­ku sta­bil­nost, upor­nost i ne­po­ko­le­blji­vost u na­mje­ri da na­sta­vi stu­di­je i is­pu­ni maj­či­no oče­ki­va­nje. Ta­da je mla­di Cvi­jić pro­la­zio kroz jed­no od naj­te­žih is­ku­sta­va u svom ži­vo­tu. Ipak, i no­vo­na­sta­lu pre­pre­ku je pre­va­zi­šao na je­dan neo­bi­čan na­čin, kao što to obič­no bi­va u slič­nim si­tu­a­ci­ja­ma. Rje­še­nje se ja­vi­lo sa neo­če­ki­va­ne stra­ne, u stva­ri, od nje­go­vog ra­ni­jeg pro­fe­so­ra ge­o­gra­fi­je. U dru­goj po­lo­vi­ni av­gu­sta 1884. go­di­ne, upra­vo po­sli­je ma­tu­ri­ra­nja sa od­lič­nim uspje­hom, kao naj­bo­lji uče­nik svo­je ge­ne­ra­ci­je, Cvi­jić je po­sli­je ljet­njeg od­mo­ra iz Lo­zni­ce do­šao u Be­o­grad. Tom pri­li­kom je, sa­svim slu­čaj­no, srio svo­ga pro­fe­so­ra Vla­di­mi­ra Ka­ri­ća i sa­op­štio mu svo­ju no­vo­na­sta­lu si­tu­a­ci­ju i kao ra­ni­ji uče­nik mu se iskre­no po­ža­lio na ve­li­ku ne­vo­lju ko­ja ga je sna­šla. Ka­da ga je Ka­rić čuo, on ni­je is­po­ljio sa­o­sje­ća­nje sa svo­jim ne­ka­da­šnjim od­lič­nim uče­ni­kom. Na­pro­tiv, sa za­no­som je po­čeo da go­vo­ri o na­uč­noj vri­jed­no­sti i zna­ča­ju no­ve na­uč­ne ge­o­gra­fi­je ko­ja se upra­vo ta­da po­če­la da stva­ra i raz­vi­ja. Od­mah je svo­me ne­ka­da­šnjem uče­ni­ku pred­lo­žio da upi­še tu li­je­pu i per­spek­tiv­nu na­u­ku na Pri­rod­no-ma­te­ma­tič­kom od­sje­ku Ve­li­ke ško­le u Be­o­gra­du.
(NA­STA­VI­ĆE SE)