PI­ŠE: No­vo Vu­jo­še­vić


J. Er­de­lja­no­vić je pri­mi­je­tio da je u vri­je­me nje­go­vog is­tra­ži­va­nja po­ro­di­ca u Bra­to­no­ži­ći­ma obi­lo­va­la dje­com, od­no­sno bro­jem čla­no­va do­ma­ćin­stva. On je za­pi­sao zna­tan broj po­ro­di­ca na­vo­de­ći nji­hov broj če­lja­di (dje­ce): „U klo­po­tu je Mi­ja­i­lo Ra­do­va­nov Ša­ro­vić ro­dio 13 dje­ce (5 muš.); Ili­ja Vu­če­tić 7 (5 muš.); Ra­šo Po­pov Gru­jić 9 (6 muš.); Ne­šo Đu­rov 7 (3 muš.); Pop Mi­lo­va­nov Gru­jić sed­mo­ro mu­ške dje­ce; No­vo Gru­jić 7 (3 muš.); Mi­loš Sta­ni­šin Ša­ko­vić 6 (5 muš.); Kr­sto Mi­lu­nov Ilić 6 (4 muš.); Mi­ja­i­lo Lja­ki­ćev Gru­jić 6 (4 muš.); Ra­do­van Đu­rov Pe­tro­vić 6 (3 muš.); Ko­jo (Spa­so­je) Ste­fa­nov Gru­jić 7 (5 muš.); Mi­ljan Pa­u­nov Vu­če­lić 5 mu­ška­ra­ca; Ri­sto Po­pov Gru­jić 7 (4 muš.)
U Se­o­šti­ci je Sa­vo Pe­ro­va­nov ro­dio de­se­to­ro mu­ške djece; Vu­ka­šin Đu­rov 7 (4 muš.); Pu­ni­ša Stan­kov 9 (2 muš); No­vo Đu­rov 8 (3 muš.); Bog­dan Ili­jin 10 (4 muš.); Ra­do­nja Ili­jin 7 (4 muš.); Mi­jaj­lo Ra­do­jev sed­mo­ro mu­ške dje­ce; Mi­loš Ra­do­njih 7 (5 muš.); Mi­lun Spa­so­je 11 (7 muš.); Vu­ka­din Dra­gi­ćev 8 (5muš.); Jo­šo Pa­u­nov 7 (6 muš.); Stan­ko Sa­vov 4 (2 muš.); Ra­do­je Lja­kov 6 (4 muš.)“. (Isto, str.515)
Iz pre­zen­ti­ra­nih po­da­ta­ka se vi­di da pro­se­čan broj dje­ce (če­lja­di) iz­no­si 6,78, što pred­sta­vlja ne­vje­ro­vat­nu plod­nost, ne­vje­ro­vat­ni broj dje­ce u po­ro­di­ci. Ako se ovi po­da­ci upo­re­de sa sta­njem iz po­pi­sa 2003. go­di­ne, do­la­zi se do fra­pant­nih po­da­ta­ka. Ta­ko, na pri­mjer, u Se­o­šti­ci, od­no­sno u svim nje­nim po­ro­di­ca­ma iz­no­si 95, a u 2003. go­di­ni se na­la­zi sve­ga 6 sta­nov­ni­ka. Slič­na je si­tu­a­ci­ja i u Klo­po­tu. Ako se ima u vi­du si­ro­ma­šnost po­me­nu­tih se­la i po­snost nji­ho­vog ze­mlji­šta, on­da se za­i­sta mo­že go­vo­ri­ti o ne­če­mu što pre­va­zi­la­zi sve gra­ni­ce vje­ro­vat­no­će.
Za­i­sta je ne­vje­ro­vat­no sa ko­jom je upor­no­šću i is­traj­no­šću po­ro­di­ca za­dr­ža­va­la vi­so­ki na­ta­li­tet. Vi­so­ki na­ta­li­tet je od­i­grao epo­hal­nu ulo­gu kad su svi ob­li­ci dru­štve­nog or­ga­ni­zo­va­nja mo­gli op­sta­ja­ti sa­mo za­hva­lju­ju­ći ra­đa­nju no­vih „pu­ša­ka“. Naj­ve­ći dio za­slu­ga pri­pa­da maj­ka­ma. One su te ko­je su uz te­ško­će ko­je se gra­ni­če sa po­sled­njim ato­mi­ma ljud­ske izr­žlji­vo­sti, uspi­je­va­le da odr­ža­va­ju bu­ljuk dje­ce u po­ro­dič­nim gni­je­zdi­ma. One za­slu­žu­ju vje­či­to iz­dr­ža­va­nje u svi­je­sti svih ge­ne­ra­ci­ja ple­me­ni­ka. Sa si­gur­no­šću se mo­že re­ći, a to pro­iz­i­la­zi i iz is­tra­ži­va­nja Jo­va­na Er­de­lja­no­vi­ća da je maj­ka (že­na) je­dan od no­se­ćih stu­bo­va u odr­ža­va­nju ple­me­na, brat­stva i po­ro­di­ce.
Dr Jo­van Er­de­lja­no­vić čvr­sto ri­je­šen da ostva­ri svo­ji is­tra­ži­vač­ki plan, na­sta­vio je sa is­tra­ži­va­njem ple­me­na Pi­pe­ra i to 1906.go­di­ne. To je, u stva­ri, okon­ča­nje is­tra­ži­va­nja brd­skih ple­me­na, od­no­sno svo­je­vr­sne tri­lo­gi­je „Ku­či, Bra­to­no­ži­ći, Pi­pe­ri“. Ku­či­ma je po­sve­tio naj­ve­ću pa­žnju, a u ova dva dru­ga ple­me­na je na­sta­vio sa is­tra­ži­va­njem nji­ho­ve spe­ci­fič­no­sti, oso­be­no­sti. Er­de­lja­no­vić je sma­trao da će nje­go­va is­tra­ži­va­nja bi­ti pod­sti­caj dru­gim is­tra­ži­va­nji­ma ko­ja tre­ti­ra­ju ple­me­na u Cr­noj Go­ri. Nje­go­va su se oče­ki­va­nja za­i­sta obes­ti­ni­la.
„Pi­pe­ri su jed­no od srp­skih ple­me­na u cr­no­gor­skim br­di­ma. Nji­ho­vu oblast či­ne dio ono­ga tro­u­gla, što je na me­đu ri­je­ke Mo­ra­če i Ze­te do nji­ho­vog sa­sta­va. Naj­ve­ćim se di­je­lom pro­te­žu uz ri­je­ku Mo­ra­ču, ta­ko da su Pi­pe­ri­ma, sa is­toč­ne stra­ne, od­mah pre­ko Mo­ra­če, su­sjed­na br­đan­ska ple­me­na Ku­či i Bra­to­no­ži­ći. Na sje­ve­ru su, pak, naj­glav­ni­ji pi­per­ski su­sje­di Rov­ca, na za­pa­du Bje­lo­pa­vli­ći i Nik­šić­ka Žu­pa, a na ju­gu oblast gra­da Spu­ža“. (Isto, str. 244) U ovim ge­o­graf­skim okvi­ri­ma od­vi­jao se ple­men­ski ži­vot Pi­pe­ra.
Pi­pe­ri su, ve­li Er­de­lja­no­vić, 1906.go­di­ne ima­li 984 po­ro­di­ce ili „ku­će“. Po­la­ze­ći od re­al­ne pret­po­stav­ke da je pro­sječ­na ve­li­či­na po­ro­di­ce 6 čla­no­va, on­da pro­iz­i­la­zi da su Pi­pe­ri ta­da ima­li 5900 sta­nov­ni­ka. Ako se taj broj upo­re­di sa sta­njem iz 2003.go­di­ne, tj. kad je bi­lo 1129 sta­nov­ni­ka, on­da se mo­že kon­sta­to­va­ti da se broj sta­nov­ni­ka sma­njio za 4780. To je ina­če ten­den­ci­ja ko­ja bi­lje­že se­o­ska na­se­lja u Cr­noj Go­ri iz­u­zi­ma­ju­ći ona pri­grad­ska. To zna­či da je de­mo­graf­ska ero­zi­ja sna­žno za­hva­ti­la pi­per­ska se­la.
U pro­šlo­sti je eko­nom­ska osno­va ple­me­na bi­la sto­čar­stvo, ze­mljo­rad­nja, pče­lar­stvo. Za eko­nom­sku osno­vu ple­me­na Pi­pe­ra je bi­la od zna­ča­ja se­o­ska ko­mu­ni­ca, a po­seb­no „pla­ni­na“ kao ple­men­ska svo­ji­na. Ov­dje se po­seb­no po­ten­ci­ra Lu­ka­vi­ca i nje­ni ka­tu­ni.
Ono što či­ni Pi­pe­re po­seb­nim ple­me­nom je­ste nji­ho­va ple­men­ska vlast. Od dav­ni­na je ple­me ima­lo svog za­jed­nič­kog po­gla­va­ra-voj­vo­du. Voj­vo­da je po pra­vi­lu bi­la ugled­na i zna­čaj­na lič­nost u ple­me­nu. Voj­vo­de su naj­pri­je bi­ra­li sa­mo Pi­pe­ri, a sa­mo po­ne­kad Tur­ci. No, kad su se bo­ri­li pro­tiv Tu­ra­ka, ple­me se ho­mo­ge­ni­zo­va­lo i sa­me voj­vo­de su bi­ra­le svo­ga na­sljed­ni­ka. Naj­če­šće su bi­ra­ne voj­vo­de iz dva naj­i­stak­nu­ti­ja brat­stva: Bo­žo­vi­ća iz Sti­je­ne i iz Đur­ko­vi­ća, a na­ro­či­to nji­ho­vog ro­da Pi­le­ti­ća. Kad su Pi­pe­ri pri­šli Cr­noj Go­ri, voj­vo­de im je po­sta­vljao vla­di­ka, od­no­sno knez cr­no­gor­ski. Kao vi­ši stu­panj od obič­nog voj­vod­stva, ov­dje se sma­tra­lo ser­dar­stvo. Tu su ti­tu­lu da­va­le vla­di­ke i knez Ni­ko­la. Knez Ni­ko­la je po­sta­vio Jo­la Pi­le­ti­ća za ser­da­ra, od­no­sno za voj­vo­du. „Jo­le Pi­le­tić je bio du­go voj­vo­da ali je usled ne­su­gla­si­ca sa ce­tinj­skom vla­dom (sa kra­ljem Ni­ko­lom) pre­šao u Sr­bi­ju“. (Isto, str.281) Jo­le Pi­le­tić je bio je­dan od naj­u­gled­ni­jih gla­va­ra u Cr­noj Go­ri.(Na­sta­vi­će se)