PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Cvi­jić se upi­sao na Pri­rod­no-ma­te­ma­tič­ki od­s­jek Ve­li­ke ško­le u Be­o­gra­du, uz sve­srd­no Ka­ri­će­vo za­la­ga­nje, 1884. go­di­ne. Po­sli­je to­ga pro­fe­sor je od­mah mla­do­me Jo­va­nu sta­vio na ras­po­la­ga­nje dio svo­jih na­uč­nih knji­ga ka­ko bi već na po­čet­ku imao po­treb­nu struč­nu li­te­ra­tu­ru. I na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu se, kao i u pret­hod­nom ško­lo­va­nju, Cvi­jić po­ka­zao kao bri­ljan­tan stu­dent. Ni­je se oga­ni­ča­vao sa­mo na re­dov­no pra­će­nje na­sta­ve i pra­vlje­nje od­go­va­ra­ju­ćih bi­lje­ža­ka na ča­so­vi­ma, već je či­tao li­te­ra­tu­ra na svjet­skim je­zi­ci­ma. Sve je to ra­dio te­melj­no, si­ste­mat­ski i upor­no. Ni­je bio od onih stu­de­na­ta ko­ji su sa­mo spre­ma­li gra­di­vo ka­ko bi što lak­še i sa ma­nje tru­da po­lo­ži­li is­pi­te. Či­ta­vo vri­je­me je to­kom stu­di­ja strikt­no iz­bje­ga­vao bi­lo ka­kav kam­panj­ski ili im­pro­vi­zo­va­ni rad, već je ci­je­lo vri­je­me bio uz­o­ran i mar­lji­vi stu­dent ko­ji je mno­go ši­re i te­melj­ni­je iz­u­ča­vao oblast ko­ju je iza­brao za ži­vot­no opre­dje­lje­nje. Pri to­me je, za­pra­vo, svoj dje­lo­krug in­te­re­so­va­nja umno­go­me pro­ši­rio i pro­du­bio u od­no­su na plan i pro­gram ko­ji se iz­vo­dio na ta­daš­šnjoj Ve­li­koj ško­li.
Još kao stu­dent Cvi­jić je 1886. go­di­ne po­čeo da pred­u­zi­ma plan­ski usmje­re­na te­ren­ska is­pi­ti­va­nja, ka­ko bi ne­po­sred­no, na li­cu mje­sta, upo­znao po­je­di­no­sti va­žne za na­še pod­ne­blje. Pret­hod­no je, u ju­lu 1885. go­di­ne, kre­nuo sa škol­skim dru­gom Du­ša­nom Sto­ji­će­vi­ćem u obi­la­zak niz ka­rak­te­ri­stič­nih mje­sta, po­čev­ši od Ce­ra, Bo­ra­nje i Ra­da­nja, pa do Do­nje i Gor­nje Tre­šnje­vi­ce, a ba­vio se pro­u­ča­va­njem i ne­kih dru­gih su­sjed­nih lo­ka­li­te­ta. Po­seb­no je de­talj­no i zna­lač­ki pro­u­ča­vao So­kol­ske pla­ni­ne. Ina­če, Cvi­jić je kao mla­dić od sve­ga 22 go­di­ne, kao stu­dent tre­će go­di­ne Ve­li­ke ško­le, ob­ja­vio svoj pr­vi na­uč­ni rad pod na­slo­vom Pri­log ge­o­graf­skoj ter­mi­no­lo­gi­ji na­šoj; ovo dje­lo je ob­ja­vio u ča­so­pi­su Pro­svet­ni gla­snik 1887–1888 (upra­vo ka­da je za­vr­šio tre­ću go­di­nu na Ve­li­koj ško­li). U član­ku je po­ka­zao ne sa­mo svoj iz­van­red­ni ta­le­nat, ne­go i ve­o­ma do­bro po­zna­va­nje pro­ble­ma­ti­ke ko­ju ob­ra­đu­je. Taj nje­gov rad je br­zo skre­nuo pa­žnju struč­ne i na­uč­ne jav­no­sti, a ko­li­ko je vri­je­dan taj spis naj­bo­lje po­ka­zu­je či­nje­ni­ca da se on i da­nas ci­ti­ra kao re­le­van­tan iz­vor u po­je­di­nim pi­ta­nji­ma. Ovo je uto­li­ko zna­čaj­ni­je ka­da se zna da je to pr­vi na­uč­ni rad jed­nog stu­den­ta!
Cvi­jić je bio pa­si­o­ni­ran, str­pljiv, lju­bo­pi­tljiv i is­tra­jan u svo­joj na­mje­ri da se pot­pu­no po­sve­ti te­ren­skim pro­u­ča­va­nji­ma. „Du­ša­ne, ja i no­ću dok sa­njam sa­ku­pljam ka­me­nje!“, re­kao je mla­dić Jo­van pri­ja­te­lju sa stu­di­ja Du­ša­nu Sto­ji­će­vi­ću ne­ko­li­ko mje­se­ci po­sli­je nji­ho­ve pr­ve na­uč­ne eks­pe­di­ci­je.  Za­vr­šiv­ši dru­gu go­di­nu stu­di­ja ge­o­gra­fi­je na Pri­rod­no-ma­te­ma­tič­kom od­si­je­ku Ve­li­ke ško­le u Be­o­gra­du, u lje­to 1886. go­di­ne, dva dva­de­se­to­go­di­šnja­ka su se za­pu­ti­la u oko­li­nu Lo­zni­ce, rod­nog Jo­va­no­vog mje­sta, sa ide­jom da is­pi­ta­ju ka­rak­te­ri­sti­ke i struk­tu­ru tla ovog kra­ja. Nji­ho­vo mla­da­lač­ko pra­vi­lo je bi­lo da omi­lje­nu na­uč­nu oblast – ge­o­gra­fi­ju – tre­ba ,,stu­di­ra­ti no­ga­ma a ne u ka­bi­ne­tu!”  Za sa­mo ne­ko­li­ko sa­ti kr­sta­re­nja te­re­nom mla­di­ći su sa­ku­pi­li vi­še ki­lo­gra­ma ka­me­nja i od­lo­ma­ka sti­je­na, ko­ji­ma su na­pu­ni­li i po­pri­lič­no op­te­re­ti­li svo­je ran­ce. Pr­ve ve­če­ri su se iz­ne­na­da i ne­na­ja­vlje­no po­ja­vi­li u se­o­skom do­ma­ćin­stvu Cvi­ji­će­vog uja­ka Pe­re Avra­mo­vi­ća, ko­ji ih je sr­dač­no pri­mio i ugo­stio. Da ne bi i da­lje no­si­li po­ve­ći te­ret sa­ku­plje­nog ma­te­ri­ja­la, Jo­va­nov ro­đak im je sju­tra­dan po­su­dio ko­nja da im no­si to­var na toj nji­ho­voj neo­bič­noj na­uč­noj eks­pe­di­ci­ji.
Na Cvi­ji­ća je ogro­man, mo­že se re­ći čak presudan uti­caj iz­vr­šio nje­gov zna­me­ni­ti pret­hod­nik, slav­ni srp­ski bo­ta­ni­čar, pro­fe­sor Ve­li­ke ško­le, ina­če lje­kar po stru­ci, Jo­sif Pan­čić (Ugri­ni kod Bri­bi­ra, 17. april 1814 – Be­o­grad, 8. mart 1888). Ovaj ve­li­kan na­u­ke je naj­po­zna­ti­ji po no­voj vr­sti če­ti­na­ra ko­ja je po nje­mu na­zva­na Pan­či­će­va omo­ri­ka. Ta­ko­đe, po nje­mu je na­zvan i naj­vi­ši vrh Ko­pa­o­ni­ka (Pan­či­ćev vrh) na ko­me se sa­da na­la­zi ma­u­zo­lej sa Pan­či­će­vim po­smrt­nim osta­ci­ma. Po­seb­no tre­ba na­gla­si­ti da je Pan­čić bio pr­vi pred­sjed­nik Srp­ske kra­ljev­ske aka­de­mi­je, da bi i Cvi­jić po­sljed­nju de­ka­du ži­vo­ta pro­veo na toj zna­čaj­noj na­uč­noj i dru­štve­noj funk­ci­ji.
Još u to­ku stu­di­ja se mla­di Cvi­jić di­vio svo­me uzo­ru i pret­hod­ni­ku. Cvi­jić je di­plo­mi­rao kao naj­bo­lji stu­dent u svo­joj ge­ne­ra­ci­ji 1888. go­di­ne, i od­mah na­kon stu­di­ja ot­po­či­nje sa agil­nim i ve­o­ma sa­dr­žaj­nim is­tra­ži­va­nji­ma po ra­znim ge­o­graf­skim pred­je­li­ma, naj­pri­je u Sr­bi­ji, a za­tim po dru­gim obla­sti­ma Bal­kan­skog po­lu­o­str­va, pr­ven­stve­no u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni, Cr­noj Go­ri, Dal­ma­ci­ji, Ma­ke­do­ni­ji, Ko­so­vu, Bu­gar­skoj, Grč­koj itd. Pu­to­vao je i u Ma­lu Azi­ju, naj­pri­je kao stu­dent, a ka­sni­je i kao struč­njak i na­uč­nik. Is­pi­ti­vao je i ve­li­ki pla­nin­ski ma­siv Al­pe, kao i ne­ke dru­ge obla­sti po ju­žnoj Evro­pi. U po­čet­ku su nje­go­va te­ren­ska is­tra­ži­va­nja bi­la ve­za­na za užu i ši­ru oblast nje­go­ve otadž­bi­ne, ali je br­zo uvi­dio da je to sa­mo dio jed­ne mno­go ve­će i kom­plek­sni­je cje­li­ne ne sa­mo Bal­kan­skog po­lu­o­str­va, ne­go i evrop­ske re­gi­je. Na­kon di­plo­mi­ra­nja, Cvi­jić je ra­dio jed­nu škol­sku go­di­nu kao pre­da­vač u Dru­goj be­o­grad­skoj gim­na­zi­ji.
To­kom škol­ske 1888/89. go­di­ne i ra­da u gim­na­zi­ji, Cvi­jić je po­čeo da se pri­pre­ma za put u ino­stran­stvo, na da­lje struč­no i na­uč­no usa­vr­ša­va­nje. Ta­ko je u je­sen 1889. go­di­ne ot­pu­to­vao u Beč, gdje je ra­ni­je, kao svr­še­ni gim­na­zi­ja­lac že­lio i pla­ni­rao da stu­di­ra me­di­ci­nu. (NA­STA­VI­ĆE SE)