PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ



Go­vor dr Bran­ka Ko­sti­ća voj­ni­ci­ma i star­je­ši­na­ma Voj­ske Ju­go­sla­vi­je na Obi­li­ća Po­lja­ni, na Ce­ti­nju, po­vo­dom pro­sla­ve Da­na Voj­ske Ju­go­sla­vi­je, 16. jun 2000. go­di­ne:
„Go­spo­do voj­ni­ci, pod­o­fi­ci­ri i ofi­ci­ri, sre­ćan Vam pra­znik, Dan Voj­ske Ju­go­sla­vi­je!
Ovo je pr­vi jav­ni skup, pr­va pro­sla­va i pr­vo obi­ljež­je u zad­njih osam go­di­na gdje sam s po­no­som pri­hva­tio da do­đem da vas po­zdra­vim i da vam če-sti­tam pra­znik. Imao sam do­sta dru­gih po­zi­va u pro­te­klih osam go­di­na, ali su svi oni ima­li po­li­tič­ki ka­rak­ter. Ovaj po­ziv ni­je­sam ta­ko shva­tio. Ovaj po­ziv sam shva­tio kao osje­ćaj mo­ral­nog du­ga i oba­ve­ze pre­ma va­ma, a pre­ko vas i pre­ma svim pri­pad­ni­ci­ma Voj­ske Ju­go­sla­vi­je. I to iz vi­še raz­lo­ga.
Pr­vi raz­log je što sam gord i po­no­san na to, što sam ma­kar skrom­no i u ma­loj mje­ri i vje­ro­vat­no mno­go ma­nje ne­go što su to mno­gi oče­ki­va­li, ra­dom u jed­nom te­škom pe­ri­o­du, ka­da su nam raz­bi­ja­li dr­ža­vu, ipak uspio da se do kra­ja ne ostva­ri na­mje­ra ko­ja je od po­čet­ka bi­la sra­ču­na­ta na to da se obez­gla­vi i raz­bi­je predsjedništ­vo SFRJ, da JNA osta­ne bez ci­vil­ne ko­lek­tiv­ne Vr­hov­ne ko­man­de i da to ubr­za kom­ple­tan ras­pad JNA. A ono što da­nas pred­sta­vlja Voj­ska Ju­go­sla­vi­je kroz svoj star­je­šin­ski i voj­nič­ki sa­stav, upra­vo po­ti­če iz JNA.
Dru­gi raz­log je po­seb­no va­žan. Gord sam i po­no­san što se Voj­ska Ju­go­sla­vi­je, nje­ni voj­ni­ci i star­je­ši­ne u jed­noj, na­iz­gled, bez­iz­gled­noj bi­ci, na­šla u si­tu­a­ci­ji da, ne raz­mi­šlja­ju­ći o to­me što će bi­ti sju­tra, sta­ne na bra­nik svo­je otadžbine i pr­ko­sno, vje­što i hra­bro se su­prot­sta­vi naj­moć­ni­jem agre­so­ru ko­ji je ove pro­sto­re na­pa­dao u nji­ho­voj isto­ri­ji. Zbog to­ga sam po­no­san i gord i na Vas i na sve va­še dru­go­ve ko­ji da­nas ni­je­su tu.
Ne ma­nje va­žan raz­log što sam pri­hva­tio da do­đem ov­dje je­ste što se ova sve­ča­nost od­vi­ja ov­dje na Obi­li­ća Po­lja­ni. Ja sam Ce­ti­nja­nin, iako mi to ne­ki ne pri­zna­ju. Kao i mno­gi dru­gi Cr­no­gor­ci, Ce­ti­nje i Obi­li­ća Po­lja­nu, uz naš gor­di Lov­ćen, do­ži­vlja­vam kao tri naj­ve­ća sim­bo­la ne­po­ko­ra i slo­bo­dar­ske bor­be cr­no­gor­skog na­ro­da u či­ta­voj nje­go­voj du­goj i slav­noj isto­ri­ji. Jer, Obi­li­ća Po­lja­na je bi­la mje­sto sa ko­je­ga se kre­ta­lo uvi­jek ka­da je tre­ba­lo bra­ni­ti ze­mlju od na­sr­ta­ja sa stra­ne i od­bra­ni­ti svo­ju otadž­bi­nu.
Na sre­ću, ovo­ga pu­ta se ni­je­smo oku­pi­li da kre­će­mo u boj, već da pro­sla­vi­mo Dan Voj­ske Ju­go­sla­vi­je. Du­bo­ko sam uvje­ren da ni­ko od vas, ni po­je­di­nač­no, ni za­jed­no, ni u pri­mi­sli ne­ma da uči­ni bi­lo ko­ji ko­rak ko­ji bi do­veo do su­ko­ba na ovom pro­sto­ru. Bio bi to po­kor i is­kop za Cr­nu Go­ru. Isto ta­ko, du­bo­ko vje­ru­jem da ni dru­gi or­ga­ni ko­ji se bri­nu za bez­bjed­nost, ni vla­sti u Cr­noj Go­ri ne­će ta­kav ko­rak na­pra­vi­ti. Vje­ru­jem da bi na sva­kog po­je­din­ca ili gru­pu, ko­ji bi za­po­če­li su­kob u Cr­noj Go­ri, ne­u­mit­no pa­la kle­tva Sve­tog Pe­tra Ce­tinj­skog. Jer, ako bi se to de­si­lo, on­da ne bi bi­lo vi­še Cr­no­go­ra­ca i Cr­ne Go­re. Od to­ga mo­ra­mo da se sa­ču­va­mo. Vje­ru­jem da i vi ta­ko mi­sli­te. Ni­je­dan po­je­di­nac i po­li­tič­ka par­ti­ja, bez ob­zi­ra da li su na vla­sti ili u opo­zi­ci­ji ne za­slu­žu­ju, ni­ti smi­ju bi­ti raz­log da do­đe do sva­đe i su­ko­ba iz­me­đu Voj­ske i po­li­ci­je. Svi mo­ra­mo bi­ti du­bo­ko svje­sni da je mno­go ku­ća u Cr­noj Go­ri iz ko­jih su ro­đe­na bra­ća, je­dan u Voj­sci, a dru­gi u po­li­ci­ji. Ni­je­su oni to ura­di­li iz obi­je­sti, ne­go ih je na to na­tje­ra­la go­la nu­žda, da sa­sta­ve kraj s kra­jem i da ima­ju od če­ga pre­hra­ni­ti po­ro­di­cu.
Vje­ru­jem u Vas, jer u Va­ma vi­dim na­sled­ni­ke na­ših slav­nih pre­da­ka sa Vuč­jeg Do­la i Fun­di­ne, Bre­gal­ni­ce i Ska­dra, Ne­re­tve i Su­tje­ske i svih na­ših bi­ta­ka gdje se vo­di­la bor­ba za slo­bo­du, pro­tiv oku­pa­to­ra, da bu­de­mo svo­ji na svo­me; i broj­nih ge­ne­ra­ci­ja u ko­ji­ma sam i ja imao dio uče­šća, ko­je su, na­kon tog kr­va­vog Dru­gog svjet­skog ra­ta, uče­stvo­va­le u ob­no­vi i iz­grad­nji obje­ka­ta ko­je je oku­pa­tor po­ru­šio, na isti na­čin kao što Voj­ska Ju­go­sla­vi­je da­nas da­je ogro­man do­pri­nos ob­no­vi ono­ga što su nam, svo­jim var­var­skim na­pa­dom na na­šu ze­mlju, uči­ni­li moć­ni­ci ko­ji mi­sle da nji­ho­va mo­že go­re­ti do zo­re. Nji­ho­va, bu­di­te uvje­re­ni, go­re­će mno­go kra­će ne­go što to i sa­nja­ju. Ne­će im tu svi­je­ću uga­si­ti Ki­na, Ru­si­ja, In­di­ja... Tu svi­je­ću će im uga­si­ti nji­ho­vo jav­no mnje­nje, jer će ta jav­nost ze­ma­lja iz ko­jih su bom­be do­la­zi­le po­sta­ti svje­sna to­ga da ako bi se sa ta­kvom po­li­ti­kom na­sta­vi­lo, to bi bi­lo stra­šni­je i var­var­ski­je od ono­ga što smo do­ži­vje­li od Hi­tle­ra 1941. go­di­ne.
Pod­sje­ti­ću vas na je­dan pri­mjer iz na­še pro­šlo­sti. Ka­da je sil­ni Mah­mut-pa­ša na­pao Cr­nu Go­ru, pr­vo je iz­gu­bio bit­ku na Mar­ti­ni­ći­ma i bio ra­njen u toj bit­ci. Ne­ko­li­ko mje­se­ci ka­sni­je, ka­da je za­li­je­čio ra­ne, sa­ku­pio je dvo­stru­ko ja­ču voj­sku i upu­tio se pre­ma Ce­ti­nju. I ovo­ga pu­ta su­prot­sta­vio mu se Sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski sa svo­jim Cr­no­gor­ci­ma. Sil­na je bi­la Mah­mu­to­va voj­ska. Sve­ti Pe­tar ta­da ni­je vje­ro­vao u po­bje­du. Ka­da je pri­če­šći­vao svo­je voj­ni­ke pred se­o­skom cr­kvom u Kru­si­ma, po­zvao je Cr­no­gor­ce da se hra­bro bo­re za slo­bo­du i otadž­bi­nu, po­ru­ču­ju­ći im da je Bog sa nji­ma, a vje­ro­vat­no je u se­bi mi­slio da im ni Bog ne mo­že po­mo­ći. Ali u toj, na­iz­gled bez­iz­gled­noj bi­ci, sil­ni Mah­mut-pa­ša osta­de bez gla­ve, ko­ju do­ni­je­še na Ce­ti­nje.
Po­zdra­vlja­ju­ći Vas još jed­nom, mo­lim da ni­ko, sa bi­lo ko­je stra­ne, ne zlo­u­po­tri­je­bi moj do­la­zak ov­dje i ovo što sam Vam re­kao, u bi­lo ko­je po­li­tič­ke svr­he. Po­vu­kao sm se iz po­li­ti­ke pri­je osam go­di­na. Ra­dim na Uni­ver­zi­te­tu i ov­dje sam Vam go­vo­rio kao pro­fe­sor Uni­ver­zi­te­ta Cr­ne Go­re, ali isto ta­ko i kao pa­tri­o­ta i ro­do­ljub, ro­đe­ni Rva­ša­nin, Ri­je­ča­nin i Ce­ti­nja­nin. To tro­je mi je pri­je sve­ga, pa on­da, ovo dru­go, gdje sam bo­ra­vio i ra­dio, Pod­go­ri­ca, Be­o­grad i sve dru­go.
Ži­vje­li i sreć­no!’”
(NA­STA­VI­ĆE SE)