Her­man Ajn­štajn je pri­je ne­go što se do­se­lio u Ulm sa bra­ćom ži­vio u Ha­nau na je­ze­ru Fe­der. Pa­u­li­nom se ože­nio 1876. go­di­ne (Ajn­štaj­no­va maj­ka je, ina­če, ro­đe­na u Kan­šta­tu, a po­ti­če iz sta­re tr­go­vač­ke po­ro­di­ce). Ka­sni­je je, na­kon že­nid­be, pre­šao na in­du­strij­sku pro­iz­vod­nju, a kao po­čet­ni ka­pi­tal mu je po­slu­ži­la ušte­đe­vi­na ko­ju je po­sje­do­vao, kao i mi­raz nje­go­ve su­pru­ge. Opre­di­je­lio se za pro­iz­vod­nju elek­trič­nog ma­te­ri­ja­la jer je to bi­la no­va oblast teh­ni­ke ko­ja je obe­ća­va­la do­bru za­ra­du. Za­jed­no sa Her­ma­nom, po­slo­ve oko ma­le fa­bri­ke je vo­dio i nje­gov brat Ja­kob, in­že­njer po stru­ci, po­slo­van i ve­o­ma kre­a­ti­van čo­vjek.
Za­ni­mlji­vo je na­po­me­nu­ti da se Al­ber­tov otac, pri­je ne­go što se ože­nio, ba­vio jed­no vri­je­me i tr­go­vi­nom per­jem. Imao je osje­ćaj za po­slov­ne tran­sak­ci­je, po­seb­no za po­sao oko no­vih pro­iz­vo­da, ta­ko da je prak­tič­no uvi­jek po­zi­tiv­no po­slo­vao. Ka­da se ko­nač­no opre­di­je­lio za pro­iz­vod­nju elek­trič­nih ma­te­ri­ja­la, sam je pre­u­zeo ko­mer­ci­jal­ni dio po­sla, a bra­tu pre­pu­stio teh­nič­ku or­ga­ni­za­ci­ju pro­iz­vod­nje. Fir­ma je u po­čet­ku do­bro ra­di­la, ste­kla so­li­dan ugled u po­slov­nom svi­je­tu, ali je ka­sni­je, zbog jed­nog ne­u­spje­šnog po­du­hva­ta, do­šla u te­žak po­lo­žaj pa su za­to po­slo­dav­ci pre­se­li­li svo­ju dje­lat­nost u mno­go ve­ći Min­hen.
Ajn­štaj­no­vi pre­ci ni­je­su, ina­če, bi­li po­seb­no ob­da­re­ni za ne­ku kon­kret­nu oblast na­u­ke, umjet­no­sti ili ne­ke dru­ge dje­lat­no­sti. Mo­žda za ta­kvo ne­što ni­je ni bi­lo po­god­nih uslo­va, tim pri­je što su se svi oni opre­dje­lji­va­li za po­sao ve­zan za obez­bje­đi­va­nje pri­ho­da, od­no­sno za lu­kra­tiv­ne dje­lat­no­sti.
Rod­ni Ajn­štaj­nov grad Ulm ni­je, me­đu­tim, mo­gao mno­go da uti­če na for­mi­ra­nje bu­du­ćeg ge­ni­jal­nog na­uč­ni­ka. Po­ro­di­ca Ajn­štajn se već 21. ju­na 1880. go­di­ne pre­se­li­la u su­sjed­ni Min­hen, grad ko­ji je ta­da bio mno­go ve­ći od Al­ber­to­vog rod­nog mje­sta i imao oko 550 hi­lja­da sta­nov­ni­ka. Tu je bi­la i ve­li­ka je­vrej­ska na­se­o­bi­na, ko­ja je bro­ja­la pre­ko 6.100 čla­no­va. O svom rod­nom Ul­mu ve­li­ki na­uč­nik je za­pi­sao: „Od rod­nog gra­da osta­je ne­što u ži­vo­tu je­din­stve­no kao i od uti­ca­ja ro­đe­ne maj­ke. I rod­nom gra­du du­gu­je­mo dio na­šeg bi­ća”.
Za­ni­mlji­vo je na­po­me­nu­ti da je Al­bert od naj­ra­ni­je mla­do­sti imao od­re­đe­ne te­ško­će sa iz­go­vo­rom. Ni­je znao pra­vil­no i ar­ti­ku­li­sa­no da iz­go­va­ra po­je­di­ne ri­je­či, po­seb­no one slo­že­ne pri­ro­de. Ina­če, do­sta ka­sno je i pro­go­vo­rio. Sa dvi­je i po go­di­ne još uvi­jek ni­je znao da iz­go­va­ra mno­ge ri­je­či, ina­če jed­no­stav­ne i la­ko pri­stu­pač­ne dje­ci tog uz­ra­sta. I ka­sni­je, kao uče­nik osnov­ne ško­le, Al­bert je imao od­re­đe­ne te­ško­će upra­vo sa tim go­vor­nim ne­do­sta­ci­ma. Na­ro­či­to se to is­po­lja­va­lo ka­da je tre­ba­lo sa­sta­vi­ti cje­lo­vi­tu re­če­ni­cu. Za­to je jed­nom, do­ne­kle u ša­li, re­kao: „Pa i ka­sni­je ni­je­sam po­stao go­vor­nik!”, Ali je za­to po­stao le­gen­da na na­uč­nom po­lju.
Ajn­štaj­no­vo dje­tinj­stvo je pro­te­klo u jed­noj sklad­noj i mir­noj gra­đan­skoj po­ro­di­ci. Sta­ri he­brej­ski obi­ča­ji su bi­li dav­no za­bo­ra­vlje­ni, ali su se za­to po­seb­no ci­je­ni­le knji­žev­na ri­ječ i mu­zi­ka. To su bi­li sa­stav­ni dje­lo­vi po­ro­dič­nog ži­vo­ta i mi­ljea u ko­jem je i sam Al­bert pro­veo pr­ve go­di­ne ži­vo­ta. Nje­go­va po­ro­di­ca je če­sto or­ga­ni­zo­va­la krat­ke iz­le­te, po­seb­no za vri­je­me vi­ken­da, da bi u okol­nim krč­ma­ma ima­la po­ro­dič­ni ru­čak. Tih li­je­pih tre­nu­ta­ka se ka­sni­je ve­li­ki na­uč­nik sje­ćao sa no­stal­gi­jom, po­seb­no bo­ga­tih obro­ka na­pra­vlje­nih uglav­nom od uku­sne ko­ba­si­ce. Ta­da bi se mo­gla po­sma­tra­ti i ve­o­ma li­je­pa van­grad­ska pa­no­ra­ma, što je po­seb­no uti­ca­lo na ši­re­nje vi­di­ka ma­lo­ga Al­ber­ta.
Ka­da bi nje­go­va maj­ka svi­ra­la na kla­vi­ru, obič­no bi se sva po­ro­di­ca oku­pi­la, uklju­ču­ju­ći i Al­be­r­to­vog stri­ca Ja­ko­ba, pa bi ta­ko uži­va­li u sklad­no iz­vo­đe­nim kom­po­zi­ci­ja­ma. Po­seb­no su bi­le na pro­gra­mu Mo­car­to­ve so­na­te. I ka­da bi do­šli go­sti, pri­ja­te­lji, rod­bi­na ili po­slov­ni sa­rad­ni­ci Her­ma­na i Ja­ko­ba, Pa­u­li­na bi svi­ra­la li­je­po, la­ko i ne­na­me­tlji­vo, pa bi ta­kvi tre­nu­ci bi­li mno­go sr­dač­ni­ji i pri­sni­ji od uobi­ča­je­nih raz­go­vo­ra ko­ji se vo­de u slič­nim pri­li­ka­ma. To je uti­ca­lo i na ma­lo­ga Al­ber­ta, pa je znao da slič­no po­stu­pa ka­da bi se na­šao u ve­ćem dru­štvu. Obič­no bi ta­da uz vi­o­li­nu znao da na­pra­vi mno­go opu­šte­ni­ju at­mos­fe­ru ne­go da raz­go­vo­rom uve­se­lja­va ove­će dru­štvo.
Po­ro­dič­na bi­bli­o­te­ka je bi­la bo­ga­ta i ra­zno­vr­sna. Mno­gi po­zna­ti knji­žev­ni­ci, po­seb­no nje­mač­ki kla­si­ci, bi­li su sa­stav­ni dio te knji­žni­ce. Sto­ga je Al­bert imao pri­li­ku, na­ro­či­to na maj­či­no in­si­sti­ra­nje i pod­sti­ca­nje, da či­ta po­je­di­na dje­la. Ta­da je upo­znao Haj­nea, Ge­tea i dru­ge ve­li­ka­ne pi­sa­ne ri­je­či i vi­še ih ta­da ci­je­nio i ra­zu­mi­je­vao ne­go što je to bio slu­čaj na škol­skim ča­so­vi­ma po­sve­će­nim toj te­mi.
Po­seb­no tre­ba iz­dvo­ji­ti uti­caj ko­ji je na ma­log Al­ber­ta iz­vr­šio nje­gov stric Ja­kob. To je bio ve­o­ma obra­zo­van čo­vjek, in­ven­ti­van i zna­ti­že­ljan, teh­nič­ki i struč­no iz­van­red­no spo­so­ban in­že­njer. On je odr­ža­vao či­tav teh­nič­ki dio nji­ho­ve ma­le fa­bri­ke, če­sto i sam ino­vi­ra­ju­ći rad po­je­di­nih ma­ši­na i ure­đa­ja. I ma­log Al­ber­ta bi vo­dio u pred­u­ze­će ka­ko bi se na li­cu mje­sta upo­znao sa ra­dom teh­nič­kih po­stro­je­nja.(NA­STA­VI­ĆE SE)

PRI­RE­DIO:
MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ