Pre­veo i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ


Dra­ma­ti­čan do­ga­đaj u ži­vo­tu Tol­sto­je­vih bio je ve­zan za smrt naj­mla­đeg dje­te­ta i lju­bim­ca po­ro­di­ce – si­na Va­nje.
Od svih si­no­va Lav Tol­stoj je vi­dio sa­mo u nje­mu svog pra­vog na­sled­ni­ka. So­fi­ja An­dre­jev­na je bez­gra­nič­no vo­lje­la tog neo­bič­no ta­len­to­va­nog dje­ča­ka. Nje­go­vim ne­stan­kom je pre­ki­nu­ta ve­o­ma va­žna nit me­đu su­pru­žni­ci­ma. I jed­no i dru­go su mno­go te­ško pre­ži­vlja­va­li bo­lan gu­bi­tak, ali,za So­fi­ju An­dre­jev­nu je to bi­lo sko­ro ne­pod­no­šlji­vo i još tra­gič­ni­je.
Baš ta­da se u njoj ja­vlja že­lja pre­ma no­voj stra­sti, pre­ma mu­zi­ci. So­fi­ja Ni­ko­la­jev­na po­ku­ša­va da za­bo­ra­vi na tra­ge­di­ju slu­ša­ju­ći mu­zi­ku, ona če­sto po­sje­ća kon­cer­te i pro­vje­ra­va svo­ju is­kre­nu pri­vr­že­nost pre­ma mu­zi­ci S. I. Ta­ne­je­va.
Iz­me­đu te svo­je na­klo­nje­no­sti pre­ma mu­zi­cu, ko­ju ona na­zi­va „umjet­nič­kom tu­gom“, i po­ro­dič­nih oba­ve­za, ona bi­ra ovo dru­go, ne pre­sta­ju­ći da vo­li Tol­sto­ja i osta­ju­ći mu vjer­na že­na.
De­ce­ni­ja­ma ko­mu­ni­ci­ra­ju­ći sa Tol­sto­jem i pre­pi­su­ju­ći nje­go­ve ra­do­ve, nje­na ve­li­ka na­či­ta­nost i ba­vlje­nje fi­lo­zo­vi­jom su usmje­ri­li in­te­lek­tu­al­no uz­di­za­nje So­fi­je An­dre­jev­ne. Te­ške za nju osam­de­se­te i de­ve­de­se­te go­di­ne su mno­go uti­ca­le na njen unu­tra­šnji ži­vot. Još 1886. go­di­ne u dnev­ni­ku So­fi­je An­dre­jev­ne se po­ja­vlju­je te­ma smr­ti i pri­želj­ki­va­nje smr­ti.
Tih go­di­na So­fi­ja An­dre­jev­na se ra­zi­la­zi u po­gle­di­ma na ži­vot sa Tol­sto­jem. Ona je te­ško pod­no­si­la ne­pi­ja­telj­ski od­nos nje­nog mu­ža i nje­go­vih pri­ja­te­lja pre­ma Pra­vo­slav­noj cr­kvi, nju su vri­je­đa­li nje­go­vi re­li­gi­o­zni član­ci, jer su oni, ka­ko je ona pi­sa­la, ru­ši­li u nje­noj du­ši „ne­što što stva­ra bes­po­tre­ban ne­mir“. Ali, na ta­kvo po­na­ša­nje La­va Tol­sto­ja pre­ma Cr­kvi, ona je sma­tra­la neo­p­hod­nim da tre­ba od­re­a­go­va­ti i, iz­ra­ža­va­ju­ći ne­sla­ga­nje, 26. fe­bru­a­ra 1901. go­di­ne na­pi­sa­la je pi­smo za­štit­ni­ku cr­kve­nih ka­no­na Sve­tog si­no­da K. P. Po­be­do­no­sce­vu i mi­tro­po­li­tu An­to­ni­ju.
Lav Tol­stoj i So­fi­ja An­dre­jev­na ima­li su raz­li­či­te sta­vo­ve pre­ma pro­ble­mi­ma u ži­vo­tu na­ro­da i pi­ta­nji­ma ko­ja su se od­no­si­la na vla­sni­ke po­sje­da, što je i do­ve­lo do ve­li­kih ne­sla­ga­nju u nji­ho­vom brač­nom ži­vo­tu. U „taj­nom“ dnev­ni­ku iz 1908.go­di­ne Tol­stoj je za­pi­sao: „Ov­dje u Ja­snoj Po­lja­ni je ži­vot mno­go te­žak i go­rak. Gdje god da iza­đem, svu­ku­da je bi­je­da i sra­mo­ta...“
So­fi­ja An­dre­jev­na se, ka­ko pi­še S.L. Tol­stoj, ni­je sla­ga­la sa „ne­ga­tiv­nim oče­vim od­no­som pre­ma vla­sni­štvu, već je, na­pro­tiv, i da­lje po­dr­ža­va­la mi­šlje­nje, što su ona i nje­na dje­ca bo­ga­ti­ji, to je sva­ka­ko bo­lje“.
Od­no­si sa mu­žem i mje­sto ko­je je ima­la u nje­go­vom ži­vo­tu, ka­ko je to bi­lo u še­zde­se­tim go­di­na­ma, stal­no su bi­li pred­met nje­nog raz­mi­šlja­nja.
Kra­jem 1902. go­di­ne ona je za­pi­sa­la u dnev­ni­ku: „I kad je bi­lo u pi­ta­nju i mo­je raz­mi­šlja­nje i in­te­lekt uop­šte, i kad je u pi­ta­nju imo­vin­sko sta­nje – o sve­mu je od­lu­či­vao moj muž“. Pr­ve go­di­ne dva­de­se­tog vi­je­ka do­ni­je­le su do­sta tu­ge i ne­vo­lja nji­ho­voj po­ro­di­ci. Tih go­di­na je Lav Ni­ko­la­je­vič bio stal­no bo­le­stan, za­de­si­la ih je smrt kćer­ke Ma­ri­je, kod Ta­tja­ne su se ra­đa­la mr­tva dje­ca, si­no­vi su ima­li pro­ble­ma u bra­ku...
Za vri­je­me bo­le­sti mu­ža, ka­da mu je ži­vot do­la­zio na ivi­cu smr­ti, ras­po­lo­že­nje So­fi­je An­dre­jev­ne se mi­je­nja­lo i sta­nje mi­ra i sre­će je smje­nji­vao očaj, pla­še­ći se da mu se zdra­vlje opet ne po­gor­ša. U me­đu­sob­nim od­no­si­ma bi­lo je i raz­dra­žlji­vo­sti i ne­iz­mjer­ne sre­će. U ja­nu­a­ru 1902. go­di­ne ona je za­pi­sa­la: „Moj Lav umi­re... I shva­ti­la sam da ni ja ne mo­gu da ži­vim bez nje­ga. Če­tr­de­set go­di­na ja ži­vim sa njim. Za osta­le on je po­zna­ta lič­nost, a za me­ne je ci­je­li moj ži­vot, na­ši ži­vo­ti su neo­dvo­ji­vi. Ko­li­ko se sku­pi­lo kriv­nje i ka­ja­nja... Sve je za­vr­še­no, ni­šta se ne mo­že vra­ti­ti. Po­mo­zi dra­gi Bo­že! Ko­li­ko sam mu lju­ba­vi i nje­žno­sti pru­ži­la, ali ko­li­ko se i lju­tio na me­ne zbog no­jih sla­bo­sti. Opro­sti mi Bo­že! Opro­sti mi moj dra­gi i vo­lje­ni mu­žu!“
1910. go­di­na je bi­la tra­gič­na u ži­vo­tu So­fi­je An­dre­jev­ne. U av­gu­stu je za­pi­sa­la: „Že­lim da za­žmu­rim na sve nje­go­ve sla­bo­sti i le­đa mu okre­nem, kad već ne mo­gu da na­đem zra­čak svje­tlo­sti u na­šem brač­nom mra­ku“. Ona do­bro osje­ća svo­ju osa­mlje­nost i pri­zi­va smrt: „Bo­že, uzmi mi du­šu!“
U tim naj­te­žim ljet­njim i je­se­njim mje­se­ci­ma oni su se, kao i ra­ni­je, vo­lje­li, ali je za obo­je da­lji za­jed­nič­ki ži­vot bio po­gu­ban za njih. 14. ju­la 1910. go­di­ne Tol­stoj je na­pi­sao že­ni o to­me, zbog če­ga je do­šlo do ova­kve po­ro­dič­ne dra­me: „Glav­ni i kob­ni uzrok je bio taj što smo sa­svim su­prot­no shva­ta­li smi­sao ži­vo­ta i ima­li raz­li­či­te ci­lje­ve, a ni ja, ni ti, ni­je­smo bi­li pod­jed­na­ko kri­vi za to“.
(Na­sta­vi­će se)