PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Pre­ko jed­nog pri­ja­te­lja svo­je po­ro­di­ce Ajn­štajn je sa­znao za mo­guć­nost ne­po­sred­nog upi­sa na stu­di­je po­li­teh­ni­ke u Ci­ri­hu, u Švaj­car­skoj, i bez za­vr­še­ne sred­nje ško­le. Tre­ba­lo je, ipak, pret­hod­no po­lo­ži­ti pri­jem­ni is­pit. On se pom­no pri­pre­mao, a že­lja da ot­poč­ne stu­di­je, bez po­vrat­ka u sred­nju ško­lu u Min­he­nu, bi­la je sna­žna i pod­sti­ca­la mla­dog Al­ber­ta da se što bo­lje pri­pre­mi i sa­vla­da pred­vi­đe­no gra­di­vo. Is­ko­ri­stio je uti­caj­nog pri­ja­te­lja i, ka­ko je već imao pre­ko 16 go­di­na, a to je bio je­dan od uslo­va za mo­guć­nost po­la­ga­nja pri­jem­nog is­pi­ta na ci­ri­škoj Po­li­teh­ni­ci, ot­pu­to­vao je u Švaj­car­sku da bi na­sta­vio že­lje­ne stu­di­je.
Po­la­ga­nju pri­jem­nog is­pi­ta u Ci­ri­hu Ajn­štajn je pri­stu­pio 8. ok­to­bra 1894. go­di­ne. Po­ka­zao je nat­pro­sječ­no zna­nje iz ma­te­ma­ti­ke, fi­zi­ke i dru­gih pri­rod­nih na­u­ka, ali ni­je za­do­vo­ljio iz op­šteg obra­zo­va­nja, po­seb­no iz po­zna­va­nja ži­vih stra­nih je­zi­ka. Di­rek­tor Po­li­teh­ni­ku­ma u Ci­ri­hu Al­bert Her­cog, pro­fe­sor ma­šin­stva, za­pa­zio je ta­len­to­va­nog kan­di­da­ta i na­sto­jao da mu po­mog­ne ko­ri­snim sa­vje­ti­ma. Upu­tio je Al­ber­ta da naj­pri­je ma­tu­ri­ra u jed­noj švaj­car­skoj kan­ton­skoj sred­njoj ško­li, a za­tim da na­sta­vi re­dov­ne stu­di­je. Ta ško­la se na­la­zi­la u gra­du Arau.
Ka­da je uspje­šno za­vr­šio sred­nju kan­ton­sku ško­lu u Arau, sep­tem­bra mje­se­ca, već u ok­to­bru se upi­su­je na stu­di­je. Od 1896. go­di­ne je re­dov­no po­ha­đao na­sta­vu na Sa­ve­znom po­li­teh­ni­ku­mu u Ci­ri­hu. To je bi­la po­zna­ta i pri­zna­ta obra­zov­na usta­no­va, ne sa­mo u Švaj­car­skoj, a ima­la je i ne­ko­li­ko po­seb­nih odje­lje­nja. Ajn­štajn je upi­sao VI odje­lje­nje, na­mi­je­nje­no za sti­ca­nje zva­nja pro­fe­so­ra ma­te­ma­ti­ke i fi­zi­ke. Ta­da je „Po­li”, ka­ko su ovu vi­so­ko­škol­sku usta­no­vu na­zi­va­li stu­den­ti, imao ukup­no 841 stu­den­ta, pri če­mu je na ma­te­ma­tič­ko-fi­zič­kom od­sje­ku bi­lo sve­ga 23 po­la­zni­ka. Ina­če, u Ajn­štaj­no­voj ge­ne­ra­ci­ji je po­če­lo da stu­di­ra 11 stu­de­na­ta, od ko­jih je sve­ga pe­to­ro njih uspje­šno za­vr­ši­lo ško­lo­va­nje i di­plo­mi­ra­lo po­sli­je po­lo­že­nih svih pred­vi­đe­nih is­pi­ta.
Iz pe­ri­o­da stu­di­ja ima niz ve­o­ma za­ni­mlji­vih po­je­di­no­sti ko­je ba­ca­ju vi­še svi­je­tla na ži­vot Ajn­štaj­na i nje­go­vo opre­dje­lje­nje za du­blje i sve­stra­ni­je upo­zna­va­nje ključ­nih na­uč­nih i fi­lo­zof­skih pro­ble­ma. U po­čet­ku je pro­vo­dio mno­go vre­me­na i sa svo­jom ko­le­gi­ni­com, a ka­sni­je i su­pru­gom Mi­le­vom Ma­rić. Ona je, ina­če, od­i­gra­la ve­o­ma zna­čaj­nu ulo­gu u du­hov­nom i na­uč­nom sa­zri­je­va­nju ovog ve­li­ka­na na­u­ke, a mno­ge po­je­di­no­sti iz tog pe­ri­o­da su još uvi­jek pred­met po­mnog i sve­stra­nog pro­u­ča­va­nja.
Od 11 stu­de­na­ta upi­sa­nih na od­sjek za ma­te­ma­ti­ku i fi­zi­ku na Po­li­teh­ni­ku­mu u Ci­ri­hu 1896. go­di­ne Ajn­štajn je bio naj­mla­đi, a Mi­le­va Ma­rić naj­sta­ri­ji po­la­znik. Već od pr­vih pre­da­va­nja i vje­žba­nja stu­den­ti su se, ra­zu­mlji­vo, br­zo upo­zna­li, po­ve­za­li, sa­ra­đi­va­li i za­jed­no sa­vla­đi­va­li gra­di­vo. Raz­mje­nji­va­li su bi­lje­ške, knji­ge i dru­ge pu­bli­ka­ci­je. Če­sto su vo­di­li i ve­o­ma sa­dr­žaj­ne raz­go­vo­re, di­sku­to­va­li o ra­znim pi­ta­nji­ma. Ajn­štajn se ve­o­ma br­zo spri­ja­te­ljio sa Mi­le­vom, ali su u po­čet­ku nji­ho­vi od­no­si bi­li is­klju­či­vo ko­le­gi­jal­ne pri­ro­de. U pr­vom se­me­stru, ka­ko to svje­do­či Ajn­štaj­no­va se­stra Ma­ja, Ajn­štajn se pot­pu­no bio po­sve­tio uče­nju ta­ko da ni­je imao vre­me­na za bi­lo ka­kvu dru­gu ak­tiv­nost.
Sve do kra­ja tre­će go­di­ne stu­di­ja Ajn­štajn je Mi­le­vu oslo­vlja­vao sa vi, iako su oni, u me­đu­vre­me­nu, po­sta­li ve­o­ma bli­ski ne sa­mo kao ko­le­ge sa iste stu­dij­ske gru­pe ne­go i kao mla­di lju­di. Za­jed­no su uči­li, pra­ti­li na­sta­vu, po­na­vlja­li i utvr­đi­va­li gra­di­vo. Raz­go­va­ra­li su o mno­gim ak­tu­el­nim stva­ri­ma, po­seb­no su za­jed­no rje­ša­va­li te­že ma­te­ma­tič­ke i fi­zič­ke za­dat­ke. U tom pe­ri­o­du je, ina­če, Mi­le­va Ma­rić bi­la iz­u­zet­no vri­jed­na i pri­lje­žna stu­dent­ki­nja ko­ja je pred­nja­či­la na mno­gim po­lji­ma u od­no­su na svo­je ko­le­ge i ko­le­gi­ni­ce.
Tre­ba po­seb­no is­ta­ći da je upra­vo ta­da, kra­jem 19. vi­je­ka, bi­lo omo­gu­će­no da ko­nač­no i žen­ska po­pu­la­ci­ja mo­že po­ha­đa­ti po­je­di­ne uni­ver­zi­te­te i vi­so­ke ško­le. Ta­ko je, na pri­mjer, Ci­ri­ški uni­ver­zi­tet još 1867. go­di­ne otvo­rio svo­ja vra­ta na stu­di­ja­ma po­la­zni­ci­ma žen­skog po­la, i to je za­pra­vo bi­la pr­va vi­so­ko­škol­ska usta­no­va na nje­mač­kom je­zi­ku ko­ja se od­lu­či­la na ta­ko ra­di­ka­lan ko­rak. U Ci­ri­hu je bi­lo mno­go dje­vo­ja­ka iz Ju­žne Ugar­ske, od­no­sno Voj­vo­di­ne, me­đu ko­ji­ma je bi­la i Mi­le­va Ma­rić. Ona je ro­đe­na 7/19. de­cem­bra 1875. go­di­ne u Ti­te­lu i bi­la, da­kle, sko­ro če­ti­ri go­di­ne sta­ri­ja od svo­ga ko­le­ge Al­be­r­ta.
Mi­le­va Ma­rić, od mi­lo­šte zva­na i Mi­ca, bi­la je tre­će di­je­te oca Mi­lo­ša Ma­ri­ća (1846-1922), ni­žeg ofi­ci­ra Šaj­kač­kog ba­ta­ljo­na, a ka­sni­je sud­skog či­nov­ni­ka, i maj­ke Ma­ri­je Ru­žić (1847-1935), ko­ja je po­ti­ca­la iz oko­li­ne Pod­go­ri­ce. Ma­ri­ja i Mi­loš su se vjen­ča­li 1867. go­di­ne, a pr­vo dvo­je dje­ce su im umr­la ne­po­sred­no po­sli­je ro­đe­nja. Mi­le­va je ima­la uro­đe­nu luk­sa­ci­ju (iš­ča­še­nje) ku­ka što je pred­sta­vlja­lo ve­li­ki hen­di­kep, po­seb­no za žen­sku dje­cu to­ga vre­me­na. Nje­na hro­most na li­je­voj no­zi go­di­na­ma se po­gor­ša­va­la, a ka­sni­je su do­šle i mno­ge do­dat­ne kom­pli­ka­ci­je. Po­je­di­ni auto­ri sma­tra­ju da je Mi­le­vi­na uro­đe­na hro­most bi­la po­sle­di­ca tu­ber­ku­lo­ze ko­sti­ju što, ipak, ne od­go­va­ra stvar­no­sti, ka­ko su to ka­sni­je usta­no­vi­li po­u­zda­ni is­tra­ži­va­či po­ro­dič­ne pro­šlo­sti i nje­ne bi­o­gra­fi­je.

(NA­STA­VI­ĆE SE)