Pre­veo i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ


Pi­tam ga gdje mu je dnev­nik od 1900. go­di­ne, a on od­mah od­go­ra da je kod nje­ga. Ali kad sam ga za­mo­li­la da mi ga po­ka­že, pri­znao mi je da mu je kod Čert­ko­va. Opet sam ga pri­pi­ta­la: „Da­kle, tvoj dnev­nik je kod Čert­ko­va? A ako bu­de ka­kve pre­me­ta­či­ne, ho­će li pro­pa­sti?
Dnev­nik mi je po­tre­ban za mo­je „Za­pi­se“. – „Ne­će pro­pa­sti, on je pred­u­zeo sve mje­re – od­go­va­ra mi Lav Ni­ko­la­je­vič – osta­vljen je u ne­ka­kvom se­fu u ban­ci“. –„Gdje? U ka­kvoj ban­ci?“ –„Za­što ti to mo­raš da znaš?“ –„Jer sam ti ja naj­bli­ža, ja sam tvo­ja že­na“. –„Čert­kov mi je naj­bli­ži, i ja ne znam gdje je dnev­nik. Pa, ni­je li ta­ko?“
Go­vo­ri li isti­nu Lav Ni­ko­la­je­vič? Ko bi to znao, za me­ne je lu­kav, sve ra­di skri­ve­no i u taj­no­sti. On se odav­no ta­ko po­na­ša i to­me ne­ma kra­ja do smr­ti, jer je uhva­tio u mre­žu ne­sreć­nog star­ca đa­vo­lji Čert­kov.
Ja sam, či­ni mi se, raz­mi­sli­la šta da ra­dim. Ovih da­na, pred nje­gov od­la­zak kod Čert­ko­va, Lav Ni­ko­la­je­vič se lju­tio na naš na­čin ži­vlje­nja. I kad sam ga pi­ta­la: „Pa, šta da ra­di­mo ?“ On je ne­kon­tro­li­sa­no vik­nuo: „ Oti­ći ću ne­kud, di­ći ću ru­ke od sve­ga. Na­pu­sti­ću Ja­snu Po­lja­nu da ne gle­dam vi­še ove pro­sja­ke, Čer­ke­ze, slu­ge za sto­lom, sve ove ko­ji mo­le, go­ste jer sve to na me­ne dje­lu­je uža­sno“.
Pi­ta­la sam ga: „Ku­da mo­že­mo da ode­mo mi ova­ko sta­ri? Gdje bi že­lio: u Pa­riz, na Jal­tu, u Odo­jev... I ,na­rav­no, ja ću po­ći sa to­bom“.
Slu­ša­la sam ga slu­ša­la i na­slu­ša­la se te mr­zo­volj­ne pri­če, uze­la 30 ru­ba­lja i iza­šla iz ku­će. Ima­la sam na­mje­ru da odem u Odo­jev i da se ta­mo na­sta­nim.
Bi­la je stra­šna vru­ći­na. Do­tr­ča­la sam do ce­ste i, za­di­ha­na od umo­ra i uz­bu­đe­nja, le­gla u ka­nal na tra­vu po­red nji­ve sa ra­ži. Ču­jem pro­la­zi ko­či­jaš sa ko­či­jom. Sje­la sam po­red nje­ga i pot­pu­no is­cr­plje­na se vra­ti­la ku­ći. Lav Ni­ko­la­je­vič je osje­ćao arit­mi­ju sr­ca. Šta da ra­dim? Ku­da da idem? Ka­ko ovo da ri­je­šim? Ovo je bio pr­vi put da po­ku­šam da ga na­pu­stim.
Do­šla sam ku­ći. Opet te­ški po­slo­vi. Muž ću­ti kao za­li­ven, a tu su ko­rek­to­ri, sli­ka­ri so­ba, eko­nom sa ima­nja, go­sti, ci­je­lo do­ma­ćin­stvo... Sva­kom tre­ba da­ti od­go­vor i svi­ma udo­vo­lji­ti. Gla­va me stra­šno bo­li, osje­ćam kao da mi se na­di­ma i ne­što mi ste­že sr­ce.
I evo baš ve­če­ras sam od­lu­či­la, dok sam še­ta­la po­red dr­vo­re­da u ba­šti, da bez sva­đe i pre­pir­ke iz­naj­mim se­bi smje­štaj u ne­koj se­o­skoj brv­na­ri i tu se na­sta­nim. Na­pu­sti­ću sve po­slo­ve i ovo mr­cva­re­nje, ži­vje­ću kao si­ro­ma­šna sta­ri­ca u ku­ći­ci gdje ima dje­ce i njih ću vo­lje­ti. Tre­ba po­ku­ša­ti.
Pi­ta­la sam La­va Ni­ko­la­je­vi­ča, gdje bi vo­lio da ži­vi, a on mi je re­kao: „Na ju­gu, u Kri­mu ili na Kav­ka­zu...“ Ja mu ka­žem; „Do­bro, ide­mo, sa­mo što pri­je... Na to mi je od­go­vo­rio:“Pri­je sve­ga, za sve tre­ba do­bro­ta“.
Na­rav­no, on ne­ma na­mje­ru ni­gdje da ode, dok je god tu Čert­kov, čak ni u Ni­kolj­sko kod Sa­še, ka­ko je obe­ćao, ne­će po­ći. Do­bro­ta! A za ovih 20 zad­njih go­di­na imao je kad da po­ka­že svo­ju do­bro­tu, ko­ju ja odav­no ne osje­ćam i on­da kad sam ga mo­li­la da do­đe, on je za­jed­no sa Čert­ko­vim sa­sta­vio te­le­gram i na­pi­sao u nje­mu da mu je la­god­ni­je da ne do­la­zi. Pi­ta­la sam ga : „Ko je sa­sta­vljao te­le­gram?“ Lav Ni­ko­la­je­vič je od­mah od­go­vo­rio: „Či­ni mi se ja i Bul­ga­kov, uosta­lom, ni­je ni bit­no“.
Pi­ta­la sam Bul­ga­ko­va i on mi je re­kao da čak o to­me ne zna ni­šta i da ni­je uzi­mao ni­ka­kvog uče­šća u pi­sa­nju te­le­gra­ma. Pre­po­zna­la sam stil Čert­ko­va, ko­je­ga je Lav Ni­ko­la­je­vič htio da za­šti­ti i na mo­je ve­li­ko za­pre­pa­šće­nje, ovog pu­ta je, jed­no­stav­no, sla­gao.
Noć sam pro­ve­la sa­ma u so­bi i svo vri­je­me pi­sa­la. Sva­nu­lo je, pti­ce su po­če­le da pje­va­ju, a ka­na­rin­ci se uz­vr­po­lji­še u ka­ve­zi­ma.
Valj­da ne­ću umri­je­ti od ovog mu­če­nja, ko­je pre­ži­vlja­vam.
Da­nas me je Lav Ni­ko­la­je­vič op­tu­žio da sam kri­va za sve sva­đe sa njim. I kad je u pi­ta­nju ze­mlja, i kad je u pi­ta­nju re­li­gi­ja, u stva­ri za sve. Zbog če­ga? Pri­je sve­ga, to ni­je tač­no.
Pi­ta­nje ze­mlje po Džor­džu Hen­ri­ju ja, jed­no­stav­no, ne ra­zu­mi­jem. Da­ti ze­mlju ne­kom dru­gom po­red mo­je dje­ce sma­tram ve­li­kom ne­prav­dom. Pi­ta­nje re­li­gi­je se ne mo­že shva­ta­ti raz­li­či­to. Obo­je vje­ru­je­mo u Bo­ga, u do­bro­čin­stvo, u po­kor­nost vo­lji Bož­joj. Obo­je mr­zi­mo rat i smrt­nu ka­znu. Obo­je vo­li­mo da ži­vi­mo na se­lu. Obo­je mr­zi­mo ras­koš. Je­di­no ja ne vo­lim Čert­ko­va, a vo­lim La­va Ni­ko­la­je­vi­ča, a on ne vo­li me­ne, već svo­ga ido­la.
(Na­sta­vi­će se)