Pre­veo i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ


Da­na 28. ju­na smo po­šli u Ni­kolj­sko kod si­na Ser­jo­že na nje­gov ro­đen­dan: ja, Lav Ni­ko­la­je­vič, Sa­ša, Du­šan Pe­tro­vič i N.N.Ge. Svi smo usta­li ra­no i ja sam re­kla, ako se Lav Ni­ko­la­je­vič osje­ća lo­še, on­da ne mo­ra ići, a ja ću sa­ma oti­ći sa N.N.Ge. Re­kao mi je da će o ovom da raz­mi­sli, a ra­ni­je mi je obe­ćao da će­mo oba­ve­zno ići za­jed­no. Vje­ro­vat­no ga je bi­lo stid i on je kre­nuo sa na­ma.
Ja sam se osje­ća­la još bo­le­snom i pro­šle ve­če­ri raz­mi­šlja­la da ne idem, sje­la sam po­red njih i pra­ti­la ka­ko igra­ju šah Lav Ni­ko­la­je­vič i Gol­den­vej­zer.
Ta­da je ušao Bul­ga­kov i re­kao da je sti­gao biv­ši prog­na­nik Čert­kov sa maj­kom u Te­lja­tin­ke. Ja sam sko­či­la kao da me je zmi­ja uje­la, krv mi je uda­ri­la u gla­vu i sr­ce i od­lu­či­la da ne­iz­o­stav­no po­đem kod Ser­jo­že. Od­mah sam se spre­mi­la, ali, ni­je­sam mo­gla za­spa­ti ci­je­lu noć. Uju­tro mi je Lav Ni­ko­la­je­vič re­kao da on ode po­la­ko pje­ške, a ja da ga stig­nem sa ko­či­jom. Ali, u me­đu­vre­me­nu je sti­gao Čert­kov i Lav Ni­ko­la­je­vič se zbu­nio i umje­sto da ide pre­ma Za­se­ki, on se upu­tio pre­ma Ja­sen­ki. Pri­mi­je­tiv­ši da je po­gri­je­šio, trg­nuo se i br­zo po­šao pre­ma šta­li na br­du i otu­da sa konj­skom za­pre­gom sti­gao me za­jed­no sa Čert­ko­vom, ali je ma­lo ka­sni­je si­šao sa za­pre­ge i pre­šao kod me­ne u fi­ja­ker i na­sta­vio pu­to­va­nje za­jed­no sa mnom.
Na sta­ni­ci Ba­sti­je­vo ni­je bi­lo konj­ske za­pre­ge, gdje je bi­lo do­go­vo­re­no da nas če­ka. Sa­ša i Ge su si­šli do Čer­ni i sa „troj­kom” oti­šli u Ni­kolj­sko i ta­mo su sa­zna­li da ni­je sti­zao ni­ka­kav te­le­gram od nas. Te­le­gram su za­dr­ža­li i jed­no­stav­no ni­je­su ga ni po­sla­li iz Ba­sti­je­va. Ja se odav­no ni­je­sam ta­ko do­sa­đi­va­la kao ta tri sa­ta če­ka­nja na pr­lja­voj, ti­je­snoj i mrač­noj sta­ni­ci.
Lav Ni­ko­la­je­vič je opet oti­šao u po­gre­šnom smje­ru i opet smo ga tra­ži­li i na­šli u ko­či­ji, ko­ja je do­šla iz Ni­kolj­skog. Do­bro je što sam po­mi­je­la sa so­bom sku­va­nu ov­se­nu ka­šu i ka­fu sa mli­je­kom i na­hra­ni­la La­va Ni­ko­la­je­vi­ča. Ja ni­kad ne mi­slim na se­be i ni­šta ni­je­sam je­la, sa­mo sam po­pi­la šo­lju lo­šeg ča­ja i za či­tav dan po­je­la sa­mo jed­no ja­je.
U Ni­kolj­skom su bi­li: kćer­ka Ta­nja, po­ro­di­ca Or­lo­vi, Ga­ja­ri­nov, Ta­nja Bers i me­ni po­seb­no dra­ga Var­ja Na­gor­no­va. Oni su or­ga­ni­zo­va­li div­ne iz­le­te, ali je me­ni bi­lo sve na­por­no i te­ško. Raz­go­vo­ri sa Ta­njom su me sa­mo još vi­še ner­vi­ra­li, jer me je ona to­li­ko osu­đi­va­la i bi­la ne­pri­jat­na u svo­jim za­htje­vi­ma, da sam se zbog to­ga sa­mo sje­ki­ra­la. Ali za­to se Var­ja pri­ja­telj­ski, pa­met­no i lju­ba­zno od­no­si­la pre­ma mo­jim lo­šim pre­ži­vlja­va­nji­ma.
Po­sled­nja šet­nja me je mno­go za­mo­ri­la, ali sam se vra­ti­la za­do­volj­na. Dva da­na se ni­je­sam odva­ja­la od mo­ga La­va, išli smo do sta­ni­ce i on me je stal­no dr­žao ipod ru­ke, jer je on ta­ko htio, a kad smo se si­noć vra­ća­li sa sta­ni­ce Za­se­ka, on se iskre­no sje­ki­rao što mi je bi­lo hlad­no. Ja sam bi­la sa­mo u ha­lji­ni, a on je oti­šao do ko­či­je da po­tra­ži ka­kvu to­plu odje­ću. Ge je do­nio i za­o­gr­nuo me svo­jim ogr­ta­čem.
Na Za­se­ki voz se za­u­sta­vio na mo­stu, a iz­me­đu ogra­de mo­sta i va­go­na je bi­lo ta­ko usko, da smo se je­dva pro­vla­či­li. Ako bi voz kre­nuo, va­go­ni bi nas po­vu­kli za so­bom.
Još od ju­če uju­tro sam bi­la za­bri­nu­ta za zdra­vlje La­va Ni­ko­la­je­vi­ča. Stal­no je bio po­span, ni­je imao ape­ti­ta i bio je ner­vo­zan. Puls mu je bio pre­ko 80. Pre­ko ci­je­log da­na je le­žao i ta­ko le­že­ći pri­mao Sut­ko­va, Gol­den­vej­ze­ra i Čert­ko­va. Ču­la sam raz­go­vor La­va Ni­ko­la­je­vi­ča sa Sut­ko­vom i on mu je, iz­me­đu osta­log, re­kao: „Ja sam na­pra­vio gre­šku i ože­nio se...” Na­pra­vio gre­šku?
On sma­tra „gre­škom” to da ži­vot u bra­ku ne­ga­tiv­no uti­če na in­te­lek­tu­al­ni ži­vot čo­vje­ka.
Pred ve­če je Lav Ni­ko­la­je­vič ustao, igrao šah sa Gol­dvej­ze­rom, a ja sam pro­vo­di­la vri­je­me na ko­ri­go­va­nju za­pi­sa. Sve je bi­lo li­je­po, mir­no, ti­ho i bez Čert­ko­va.
(Na­sta­vi­će se)