PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Ajn­štajn je u no­vi­na­ma na­i­šao na oglas u ko­me se tra­ži pri­vat­ni na­stav­nik ma­te­ma­ti­ke i fi­zi­ke. On se od­mah ja­vio na oglas i ka­da je do­bio po­zi­ti­van od­go­vor, ot­pu­to­vao je u Šaf­ha­u­zen, 15. sep­tem­bra 1900. go­di­ne. Do­bio je po­sao da pod­u­ča­va jed­nog mla­dog En­gle­za ka­ko bi mo­gao da po­lo­ži ma­tu­ru. Iako je bi­lo do­go­vo­re­no da taj te­čaj tra­je go­di­nu da­na, već u ja­nu­a­ru 1902. go­di­ne Ajn­štajn je do­šao u kon­flikt sa vla­sni­kom ško­le. Mla­di na­uč­nik je po­čeo da pri­mje­nju­je po­seb­ne, ne­u­o­bi­ča­je­ne me­to­de ko­je se, me­đu­tim, ni­je­su svi­đa­le uprav­ni­ku i vla­sni­ku pri­vat­ne ško­le. Ajn­štajn je že­lio da ko­ri­sti kre­a­tiv­nu, di­na­mič­ku i oči­gled­nu na­sta­vu. Sma­trao je da je ta­kav pri­stup mno­go bo­lji i efi­ka­sni­ji od usta­lje­nih kla­sič­nih me­to­da na­sta­ve i pod­u­ča­va­nja. Ipak, mo­rao je da „iz­ne­na­da od­je­zdi iz Šaf­ha­u­ze­na”, da bi po­tra­žio za­po­sle­nje na ne­kom dru­gom mje­stu.
Nje­go­va vo­lje­na dje­voj­ka Mi­le­va se ta­da na­la­zi­la u No­vom Sa­du kod ro­di­te­lja. Od apri­la 1901. g. ona je bi­la trud­na, a to je pred­sta­vlja­lo do­dat­no op­te­re­će­nje za ovaj mla­di lju­bav­ni par. Mi­le­va je mo­ra­la svo­je ro­di­te­lje da oba­vi­je­sti o po­od­ma­kloj trud­no­ći, a to je bi­lo iz­u­zet­no te­ško, po­seb­no u to vri­je­me, ka­da su ro­di­te­lji bi­li ve­o­ma kon­zer­va­tiv­ni i pa­tri­jar­hal­no vas­pi­ta­va­ni. Ipak, uz Al­ber­to­vu po­moć stvar se ne­ka­ko iz­gla­di­la. Mi­le­va je ro­di­la žen­sko di­je­te Li­zerl, ja­nu­a­ra 1902. go­di­ne. Di­je­te je, ina­če, kr­šte­no u pra­vo­slav­noj cr­kvi u Ko­vi­lju. O tom dje­te­tu se, u ši­roj jav­no­sti, pr­vi put sa­zna­lo tek 1986. go­di­ne, ka­da su ob­ja­vlje­na Ajn­štaj­no­va pi­sma. Ipak, ni do da­nas ni­je u pot­pu­no­sti, sa svim po­je­di­no­sti­ma, ra­svi­je­tlje­na sud­bi­na ma­le Li­zerl. Do­bri po­zna­va­o­ci ta­da­šnjih ži­vot­nih pri­li­ka Al­ber­ta i Mi­le­ve pret­po­sta­vlja­ju da je to di­je­te umr­lo sep­tem­bra 1903. go­di­ne.
Is­tak­nu­ta knji­žev­ni­ca Mi­ra Aleč­ko­vić u pi­smu od 29. mar­ta 1997. pro­fe­so­ru Mi­la­nu Po­po­vi­ću pi­še: „Sje­ćam se da mi je mo­ja ba­ka Mi­li­ca Ma­rić, bli­ska ro­đa­ka Mi­lo­ša Ma­ri­ća, oca Mi­le­ve Ma­rić Ajn­štajn, pri­ča­la da je Mi­le­vi­na van­brač­na kćer­ka kr­šte­na u ma­na­sti­ru Ko­vi­lju kod No­vog Sa­da. Di­je­te je po­tom uze­la Jul­ka, se­stra Mi­lo­ša Ma­ri­ća i pre­da­la ga jed­noj Šva­bi­ci, da bi ta­ko na­u­či­la nje­mač­ki je­zik. Od ba­ke sam ču­la i da je di­je­te umro sep­tem­bra 1903. go­di­ne. Zva­li su je Li­zerl”.
O Mi­le­vi Ma­rić su Ajn­štaj­no­vi bi­o­gra­fi naj­če­šće pi­sa­li do­sta ne­ga­tiv­no. Sma­tra­li su je za­tvo­re­nom, ne­go­sto­lju­bi­vom i ve­o­ma po­vu­če­nom že­nom. Po­seb­no su is­ti­ca­li nje­nu ve­o­ma iz­ra­že­nu de­pre­siv­nu pri­ro­du. Mno­gi ta­da­šnji dru­go­vi i pri­ja­te­lji Ajn­štaj­na, ko­ji su ima­li pri­li­ku da ne­po­sred­no upo­zna­ju i Mi­le­vu Ma­rić, is­ti­ču da je ona bi­la po­vu­če­na i da ni­je ra­do skla­pa­la pri­ja­telj­stva sa Ajn­štaj­no­vim ko­le­ga­ma i po­zna­ni­ci­ma. Po­seb­no je Mi­le­va, ka­ko svje­do­če bi­o­gra­fi, bi­la za­tvo­re­na i ne­go­sto­lju­bi­va ka­da bi se na­šla u ve­ćem dru­štvu. U sred­njoj ško­li su je dru­ga­ri­ce zva­le „Sve­ti­ca”.
Ka­da je Ajn­štajn iz­gu­bio na­mje­šte­nje kao pri­vat­ni na­stav­nik u Šaf­ha­u­ze­nu, na­šao se u do­sta te­škoj si­tu­a­ci­ji. Nje­go­va vo­lje­na Mi­le­va je bi­la kod ro­di­te­lja u No­vom Sa­du, a on ni­je imao mo­guć­no­sti da za­ra­đu­je do­volj­no nov­ca ka­ko bi obez­bi­je­dio za­jed­nič­ki stan. S dru­ge stra­ne, Ajn­štaj­no­va maj­ka je na­sto­ja­la svim sred­stvi­ma da od­vra­ti si­na od ve­ze sa Mi­le­vom. Če­sto je ja­di­ko­va­la: „Gđi­ca Ma­rić je uzrok naj­go­rih ča­so­va u mom ži­vo­tu”. Jed­noj pri­ja­te­lji­ci se po­ža­li­la ri­je­či­ma: „Da je to u mo­joj mo­ći, uči­ni­la bih sva­ki na­por da je od­stra­nim sa na­šeg ho­ri­zon­ta. Stvar­no je ne vo­lim, ali sam iz­gu­bi­la sva­ki uti­caj na Al­ber­ta. Mo­že­te sa­mo za­mi­sli­ti ka­ko me to či­ni ne­sreć­nom”.
Ajn­štajn ni­ka­ko ni­je od­u­sta­jao od gr­če­vi­tog na­sto­ja­nja da na­đe ne­ko stal­no za­po­sle­nje. „Tra­žim ma­kar i još bjed­ni­je mje­sto od­mah”, pi­sao je svo­joj Mi­le­vi, i do­da­je: „Mo­ji na­uč­ni ci­lje­vi i mo­ja lič­na ta­šti­na ne­će me spri­je­či­ti da pri­hva­tim ulo­gu naj­ni­žeg re­da”. Usko­ro mu se, ipak, sre­ća na­smi­je­ši­la jer se uka­za­la pri­li­ka da do­bi­je po­sao. Isti­na, ni­je to bi­lo ve­za­no za stru­ku ko­joj je po­sve­tio ži­vot ni­ti je pru­ža­lo mo­guć­nost da se is­po­lje svi in­te­lek­tu­al­ni i na­uč­ni po­ten­ci­ja­li ovog mla­dog na­uč­ni­ka. Pri­je ne­go što je do­bio po­sao či­nov­ni­ka u Pa­tent­nom ure­du u Ber­nu, Ajn­štajn se ba­vio jed­no vri­je­me da­va­njem pri­vat­nih ča­so­va.
Kra­jem 1902. go­di­ne Mi­le­va je do­pu­to­va­la u Bern, ali bez dje­te­ta (kćer­ke Li­zerl). Od­mah, po­čet­kom 1903. go­di­ne vjen­ča­li su se i ta­ko za­kon­ski ozva­ni­či­li svo­ju du­go­traj­nu ve­zu. Na skrom­nom vjen­ča­nju, ko­je je odr­ža­no 6. ja­nu­a­ra 1903. go­di­ne, kao svje­do­ci (ku­mo­vi) bi­li su Ajn­štaj­no­vi pri­ja­te­lji Mo­ris So­lo­vin i Kon­rad Ha­biht, sa ko­ji­ma se mla­di fi­zi­čar ta­da stal­no dru­žio. U to vri­je­me on je bio ja­ko zna­ti­že­ljan i za­in­te­re­so­van za mno­ga ak­tu­el­na na­uč­na i fi­lo­zof­ska pi­ta­nja. Sa svo­jim pri­ja­te­lji­ma je če­sto ras­pra­vljao o ne­kim te­ma­ma, a sam je mno­go či­tao i naj­ve­ćim di­je­lom ori­gi­nal­na is­tra­ži­va­nja naj­po­zna­ti­jih fi­zi­ča­ra i fi­lo­zo­fa.
Iako se Mi­le­vi, ko­nač­no, ostva­rio ži­vot­ni san da bu­de stal­no sa svo­jim vo­lje­nim „Jo­han­ce­lom” (ka­ko je ona Al­ber­ta zva­la iz mi­lo­šte), ona je že­lje­la da ne­ka­ko na­pu­ste Bern i ži­ve u ne­kom gra­du bli­že nje­nom rod­nom mje­stu. Ne­ka­ko je in­stink­tiv­no osje­ća­la od­boj­nost pre­ma ger­man­skoj kul­tu­ri, a po­seb­no je že­lje­la da bu­de što da­lje od Ajn­štaj­no­vih ro­di­te­lja. Sma­tra­la je da će brak naj­bo­lje sa­ču­va­ti ako se njen su­prug Al­be­rt bu­de re­đe sre­tao sa svo­jom maj­kom ko­ja je bi­la uvi­jek odur­na pre­ma sna­hi Mi­le­vi.
(Na­sta­vi­će se)