Či­tav dan sam pro­ve­la na ko­ri­go­va­nju iz­da­nja „Plo­do­vi pro­svje­ći­va­nja“ i ne­ka­ko se lo­še osje­ća­la ci­je­lo vri­je­me. Mo­je pi­smo Čert­ko­vu se ni­je svi­dje­lo La­vu Ni­ko­la­je­vi­ču. Šta ja tu mo­gu! Uvi­jek tre­ba pi­sa­ti sa­mo isti­nu i ja sam ga, ne raz­mi­šlja­ju­ći mno­go, ipak po­sla­la. Iste ve­če­ri iza za­tvo­re­nih vra­ta su se sa­sta­li Lav Ni­ko­la­je­vič, Sa­ša i Čert­kov i po­če­li ne­ka­kav taj­ni raz­go­vor, od ko­je­ga sam ja ve­o­ma ma­lo ču­la, ali su če­sto po­mi­nja­li mo­je ime. Sa­ška je še­ta­la na­o­ko­lo i pro­vje­ra­va­la da ih ja ne pri­slu­šku­jem, a kad me je vi­dje­la, otr­ča­la je da im ka­že da me je vi­dje­la, vje­ro­vat­no na bal­ko­nu, i da sam pri­slu­ški­va­la nji­hov taj­ni raz­go­vor.
Opet me je ste­glo u sr­cu, bi­lo mi je ne­pod­no­šlji­vo te­ško. On­da sam, ne kri­ju­ći se, ušla u so­bu. Oni su sje­dje­li, ja sam se ru­ko­va­la sa Čert­ko­vom i re­kla im: „To opet taj­no raz­go­va­ra­te o me­ni?“ Svi su se zbu­ni­li, a Lav Ni­ko­la­je­vič i Čert­kov su po­če­li pri­ča­ti ne­što ne­po­ve­za­no i ne­ja­sno o dnev­ni­ci­ma i ta­ko su iz­bje­gli od­go­vor na mo­je pi­ta­nje, a Sa­ška je od­mah iza­šla va­ni.
Po­če­lo je na­por­no raz­ja­šnja­va­nje sa Čert­ko­vom. Lav Ni­ko­la­je­vič je oti­šao kod si­na Mi­ša, ko­ji je tek sti­gao.
Ja sam mu po­no­vi­la šta sam na­pi­sa­la u go­re na­ve­de­nom pi­smu i mo­li­la ga da mi ka­že ko­li­ko je kod nje­ga sve­sa­ka dnev­ni­ka, gdje su one i kad ih je uzeo? Na ova pi­ta­nja Čert­kov se raz­bje­snio i re­kao mi da je to Lav Ni­ko­la­je­vič po­vje­rio nje­mu i da on za to ne­će po­la­ga­ti ni­ko­me ra­ču­ne, pa čak ni La­vu Ni­ko­la­je­vi­ču. On mu je dao dnev­ni­ke zbog to­ga da u nji­ma pre­kri­ži sve šta je in­tim­no i lo­še.
Mi­nu­ti­ma se Čert­kov smi­ri­vao i on­da pred­lo­žio da za­jed­no sa njim pa­zim na L.Ni­ko­la­je­vi­ča, ži­vi­mo nje­go­vim ži­vo­tom i slu­ži­mo nje­go­vim in­te­re­si­ma. Kao da ja ni­je­sam to ra­di­la bez nje­ga svih ovih 48 go­di­na. Ra­ni­je nas ni­ko ni­je raz­dva­jao i mi smo di­sa­li jed­nom du­šom. „Two is com­pany, three is not“ (Dvo­je su dru­štvo, a tro­je već ni­su). I, eto, ovaj tre­ći je i ras­tu­rio naš ži­vot. On­da je Čert­kov re­kao da je on taj du­hov­ni is­po­vi­jed­nik La­va Ni­ko­la­je­vi­ča i da ću ja mo­ra­ti vre­me­nom da se po­mi­rim s tim.
14.jul. Ni­je­sam spa­va­la svu noć i za­ma­lo se ni­je­sam ubi­la. Ušao je Lav Ni­ko­la­je­vič, bi­la sam stra­šno uz­bu­đe­na i re­kla sam mu ili da vra­ti dnev­ni­ke ili je sa mo­jim ži­vo­tom je svr­še­no, pa ne­ka bi­ra. I on je iza­brao, za­to mu hva­la, vra­tio je dnev­ni­ke od Čert­ko­va.
Sa­ša je išao da do­ne­se dnev­ni­ke od Čert­ko­va sa pi­smom La­va Ni­ko­la­je­vi­ča. Mo­ja kćer­ka Ta­nja je spa­ko­va­la i za­pe­ča­ti­la dnev­ni­ke i sju­tra će ih po­ni­je­ti sa mu­žem u Tu­lu da ih pre­da na ban­ku.
Već tre­ći dan ni­šta ni­je­sam je­la i zbog to­ga su se svi se­ki­ra­li, ali to je naj­ma­nje vva­žno.
Žao mi je i ka­jem se što sam na­lju­ti­la mo­ju dje­cu – Ljo­vu i Ta­nju, a po­seb­no Ta­nju, jer je ona, bez ob­zi­ra na sve, pre­ma me­ni lju­ba­zna, sa­ža­lji­va i do­bra. Ja nju mno­go vo­lim.
16. jul. Sa­znav­ši da ja sva­ko­dnev­no pi­šem dnev­nik, svi iz mog okru­že­nja su po­če­li da pi­šu svoj dnev­nik i svi su ima­li po­tre­bu da me okri­ve, jav­no raz­ob­li­če i da­ju ne­po­šte­ne do­ka­ze pro­tiv me­ne, a sve zbog to­ga što sam se osmje­li­la da za­stu­pam pra­va svog mu­ža i po­že­lim vi­še po­vje­re­nja i lju­ba­vi od nje­ga i zbog od­u­zi­ma­nja dnev­ni­ka od Čert­ko­va.
Bog s nji­ma svi­ma, me­ni tre­ba moj muž, dok me nje­go­vo hla­đe­nje ni­je za­mr­zlo, me­ni je po­treb­na pra­ved­nost i či­sta sa­vjest, a ne osu­da lju­di.
Oti­šla sam sa Ta­njom u Tu­lu, osta­vi­le smo se­dam sve­sa­ka La­vo­vih dnev­ni­ka u Dr­žav­nu ban­ku na ču­va­nje.
To je sa­mo po­la mog za­do­vo­lje­nja. Od Čert­ko­va je od­u­ze­to, hva­la Bo­gu, ali ih ja za ži­vo­ta La­va Ni­ko­la­je­vi­ča ni­kad mo­ći ni vi­dje­ti ni či­ta­ti. I to je osve­ta mo­ga mu­ža. Kad su ih do­ni­je­li od Čert­ko­va, ja sam ih sa uz­bu­đe­njem uze­la, pre­li­sta­va­la i tra­ži­la šta i o če­mu ta­mo pi­še (ma­da sam do­sta to­ga i ra­ni­je pro­či­ta­la); ima­la sam osje­ćaj kao da su mi vra­ti­li mo­je vo­lje­no di­je­te, ko­je mi pri­pa­da i opet mi ga od­u­zi­ma­ju. Mo­gu za­mi­sli­ti ko­li­ko je Čert­kov ljut na me­ne!
Na­ve­če je pa­da­la ki­ša i bi­lo je stra­šno ne­vri­je­me. Bo­že, ka­kva olu­ja! Ne­mo­gu­će je spa­va­ti...
(Na­sta­vi­će se)
Pre­veo i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ