<br /> U vri­je­me dok su ži­vje­li u Ber­nu, Mi­le­va se pot­pu­no po­sve­ti­la kuć­nim (do­ma­ćin­skim) po­slo­vi­ma. Ve­o­ma ri­jet­ko je iz­la­zi­la, a krug pri­ja­te­lja ko­ji su po­sje­ći­va­li po­ro­di­cu Ajn­štajn bio je ve­o­ma ogra­ni­čen. Upra­vo je u to vri­je­me ge­ni­jal­ni na­uč­nik iz­gra­đi­vao svo­je naj­zna­čaj­ni­je dje­lo, svo­ju spe­ci­jal­nu te­o­ri­ju re­la­tiv­no­sti i raz­ma­tra­nje pri­mje­ne kvant­ne me­ha­ni­ke na te­o­ri­ju svje­tlo­sti. To su, ujed­no, bi­li naj­zna­čaj­ni­ji do­pri­no­si ovog ve­li­ka­na. Si­gur­no je da je Mi­le­va kao od­li­čan fi­zi­čar i ma­te­ma­ti­čar mno­go po­ma­ga­la svo­me su­pru­gu ka­da je tre­ba­lo ob­ra­di­ti i ob­li­ko­va­ti no­ve fi­zič­ke te­o­ri­je. Me­đu­tim, o to­me do­me­nu nje­ne dje­lat­no­sti ne­ma do­volj­no po­u­zda­nih po­da­ta­ka. Njen do­pri­nos no­vim Ajn­štaj­no­vim te­o­ri­ja­ma se raz­li­či­to vred­nu­je, u za­vi­sno­sti od pi­sca ko­ji se ti­me ba­vi. Ipak, ne­sum­nji­vo je da je kao že­na ve­li­kog na­uč­ni­ka bi­la do­bro upu­će­na u ono što on ra­di. Kao do­bar struč­njak uvi­jek je mo­gla da pru­ži iz­u­zet­no zna­čaj­nu i dra­go­cje­nu po­moć u sva­kom po­gle­du.
Iako je svo­ju dok­tor­sku di­ser­ta­ci­ju pri­pre­mio još na sa­mom po­čet­ku 20. vi­je­ka, oko nje­nog pri­hva­ta­nja bi­lo je mno­go te­ško­ća. Mo­rao je da ob­no­vi upla­će­ne tro­ško­ve na Uni­ver­zi­te­tu u Ci­ri­hu. Na­slov nje­go­vog dok­tor­skog ra­da gla­si „No­vo od­re­đi­va­nje di­men­zi­je mo­le­ku­la”, a rad je od­bra­njen tek 1906. go­di­ne. Ajn­štajn je ka­sni­je pri­čao i pi­sao, sa nje­mu svoj­stve­nom do­zom hu­mo­ra i iro­ni­je, da mu je rad vra­ćen jer je, na­vod­no, bio su­vi­še kra­tak. Ve­li­ki na­uč­nik je za­to, ka­ko to is­ti­če, rad po­no­vo pre­gle­dao, a „re­dak­ci­ja” se sa­sto­ja­la sa­mo u to­me što je do­dao jed­nu je­di­nu re­če­ni­cu! Ras­pra­va mu je ko­nač­no pri­hva­će­na i mla­di fi­zi­čar je ste­kao dok­to­rat na Uni­ver­zi­te­tu u Ci­ri­hu. Di­plo­ma mu je do­di­je­lje­na 15. ja­nu­a­ra 1906. go­di­ne. Do­bio je uobi­ča­je­ne če­stit­ke od ko­mi­si­je na „naj­vi­šem do­sto­jan­stvu ko­ji­ma vi­so­ka ško­la kru­ni­še svo­je vjer­ne”.
U Ber­nu se Ajn­štaj­nu 14. ma­ja 1904. go­di­ne ro­dio pr­vi sin Hans-Al­bert. To je bi­la ve­li­ka ra­dost za po­ro­di­cu Ajn­štajn. Ajn­štajn je, isti­na, uvi­jek bio bo­em­ski ori­jen­ti­san i ni­ka­da ni­je pri­pa­dao po­ro­di­ci či­ta­vim svo­jim bi­ćem, što stal­no pod­vla­če svi oni ko­ji su ga ne­po­sred­no i bli­že po­zna­va­li. Ipak, ro­đe­nje si­na ga je ve­za­lo za po­ro­di­cu i za su­pru­gu Mi­le­vu. Emo­tiv­no je se­be po­kla­njao po­ro­di­ci, ali je in­te­lek­tu­al­no stal­no bio za­o­ku­pljen na­uč­no­i­stra­ži­vač­kim, a za­tim i na­stav­nič­kim ra­dom. Ma­lo ga je in­te­re­so­vao po­sao ko­ji je mo­rao zva­nič­no da oba­vlja u pa­tent­nom ure­du.
Na po­ziv Uni­ver­zi­te­ta u Ci­ri­hu Ajn­štajn je po­stao i zva­nič­no te­o­rij­ski fi­zi­čar, isti­na u zva­nju van­red­nog pro­fe­so­ra. Na du­žnost na­stav­ni­ka je stu­pio 15. ok­to­bra 1909. go­di­ne, i od ta­da, ko­nač­no, po­če­la je nje­go­va uni­ver­zi­tet­ska ka­ri­je­ra ko­ja je tra­ja­la do kra­ja ži­vo­ta. U pr­vom se­me­stru je dr­žao pre­da­va­nja iz me­ha­ni­ke, ko­ji­ma je pri­su­stvo­va­lo 17 stu­de­na­ta. Uz to, pre­da­vao je i kurs iz ter­mo­di­na­mi­ke, ko­je­mu je pri­su­stvo­va­lo 19 stu­de­na­ta. Ka­da mu je jed­na že­na če­sti­ta­la po­če­tak na­sta­ve kao pro­fe­so­ra, Ajn­štajn joj je od­go­vo­rio slje­de­ćim ri­je­či­ma:
„Pa sad kad po­stah, da­kle, pro­fe­sor vi­so­ke ško­le do­đe mo­je ime i u no­vi­ne. Ali sam ostao jed­no­sta­van čo­vjek ko­ji od svi­je­ta ni­šta ne tra­ži – sa­mo je mla­dost sjaj­na pro­šla ko­ja je sva­kog da­na vi­dje­la ne­bo pu­no div­nih vi­o­li­na”.
Ajn­štajn je sa ve­li­kim ela­nom i sa od­lič­nim zna­njem dr­žao pre­da­va­nja na Uni­ver­zi­te­tu. „U mom no­vom po­zi­vu do­pa­da mi se sve ve­o­ma do­bro. Pre­da­va­nja mi pri­či­nja­va­ju mno­go ra­do­sti iako mi u pr­vo vri­je­me za­da­ju do­sta po­sla”, pi­sao je svo­jim pri­ja­te­lji­ma. Ci­rih je bio ve­o­ma li­jep grad, ko­ji su Ajn­štajn i Mi­le­va mno­go vo­lje­li, a nje­go­va su­pru­ga je či­tav ka­sni­ji dio ži­vo­ta u nje­mu pro­ve­la. U tom gra­du se 28. ju­la 1910. go­di­ne ro­dio dru­gi Ajn­štaj­nov sin Edvard, ko­ga su, iz mi­lo­šte, zva­li Te­te (ili Tedl). Za tog dje­ča­ka bi­o­gra­fi is­ti­ču da je od oca na­sli­je­dio mu­zič­ki i na­uč­ni dar, a ka­sni­je se ve­o­ma mno­go ba­vio i li­te­ra­tu­rom. Mno­go je či­tao i raz­mi­šljao. Od maj­ke je na­sli­je­dio sje­tu i po­vu­če­nost. Od ra­ne mla­do­sti je Te­te po­bo­li­je­vao. Imao je i kri­za ko­je su bi­le opa­sne po ži­vot. Zad­nje go­di­ne ži­vo­ta je pro­veo kao du­šev­ni bo­le­snik, što je nje­go­voj maj­ci za­gor­ča­va­lo ži­vot.
Dok je Ajn­štajn bio van­red­ni pro­fe­sor u Ci­ri­hu, a nje­go­va sla­va po­sta­la op­šte­po­zna­ta, u Pra­gu se na nje­mač­kom uni­ver­zi­te­tu uka­za­lo mje­sto re­dov­nog pro­fe­so­ra za te­o­rij­sku fi­zi­ku. Ina­če, u Pra­gu su ta­da po­sto­ja­la dva uni­ver­zi­te­ta, je­dan na nje­mač­kom, a dru­gi na če­škom je­zi­ku, a oni su odvo­je­no po­če­li da ra­de od 1881. go­di­ne.
Ajn­štajn je na Uni­ver­zi­te­tu u Pra­gu naj­pri­je pre­da­vao me­ha­ni­ku ma­te­ri­jal­ne tač­ke i ter­mo­di­na­mi­ku, od­no­sno na­u­ku o to­plo­ti’’. Ka­sni­je je dr­žao te­ča­je­ve me­ha­ni­ka kon­ti­nu­al­nih sre­di­na i mo­le­ku­lar­na te­o­ri­ja to­plo­te’’.
U Pra­gu je Ajn­štajn sa po­ro­di­com ži­vio u re­la­tiv­no so­lid­nim eko­nom­skim uslo­vi­ma. Pla­ta kao re­dov­nom pro­fe­so­ru je iz­no­si­la 8672 kru­ne go­di­šnje, a to je bi­la su­ma sa ko­jom se mo­glo iz­la­zi­ti na kraj sa mno­gim neo­p­hod­nim po­tre­ba­ma. Uz to, bi­lo je od­re­đe­nog nov­ca i za iz­vje­sne dru­ge po­trep­šti­ne.
(NA­STA­VI­ĆE SE)

PRI­RE­DIO:
MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ