Pre­veo i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ


A. P. Ser­ge­jen­ko je za­pi­sao u svom dnev­ni­ku: 22. ju­la 1910. go­di­ne u tri sa­ta po­sli­je pod­ne Alek­san­dar Bo­ri­so­vič Gol­den­vej­zer je uja­hao na ko­nju na ima­nje u Te­lje­tin­ka­ma i vi­dje­lo se da je u žur­bi. Re­kao nam je da je iz Ja­sne Po­lja­ne po­šao u šet­nju sa La­vom Ni­ko­la­je­vi­čem Tol­sto­jem i kad su po­do­sta od­ma­kli, on­da ga je Lav Ni­ko­la­je­vič, od­lu­čiv­ši da to­ga da­na na­pi­še te­sta­ment, po­slao u Te­lja­tin­ke da do­ve­de sa so­bom na mje­sto, gdje je on od­re­dio, svje­do­ke da pri­su­stvu­ju sa­sta­vlja­nju te­sta­men­ta.
Alek­san­dar Bo­ri­so­vič je re­kao da ga je Lav Ni­ko­la­je­vič za­mo­lio da do­ve­de si­na pu­kov­ni­ka (Ana­to­li­ja De­ni­so­vi­ča Ra­din­skog) i Aljo­šu Ser­ge­jen­ka. Alek­san­dar Bo­ri­so­vič nas je po­žu­ri­vao da se što pri­je spre­mi­mo. Ko­nji su br­zo ose­dla­ni i sva tro­ji­ca za­jed­no smo po­žu­ri­li pre­ma La­vu Tol­sto­ju. Lav Ni­ko­la­je­vič je bio na ko­nju. Du­bo­ko u šu­mi on se za­u­sta­vio po­red vi­so­kog pa­nja i sja­hao sa ko­nja. Mi smo ta­ko­đe sja­ha­li i pri­ve­za­li ko­nje za dr­ve­će. Lav Ni­ko­la­je­vič je sjeo na panj, iz­va­dio iz blu­ze en­gle­sko na­liv­pe­ro i za­mo­lio nas da mu da­mo sve šta je po­treb­no za pi­sa­nje.
Dao sam mu pa­pir i kar­ton, ko­ji sam pri­pre­mio za ovu svr­hu da po­sta­vi is­pod nje­ga, a Alek­san­dar Bo­ri­so­vič je dr­žao is­pred nje­ga kon­cept za te­sta­ment.
Pre­kr­stiv­ši no­gu pre­ko no­ge i sta­viv­ši kar­ton sa pa­pi­rom na ko­lje­no, Lav Ni­ko­la­je­vič je po­čeo da pi­še: „Dva­de­set dru­gog (22) ju­la 1910. go­di­ne, ja, do­lje pot­pi­sa­ni, pri zdra­vom ra­zu­mu i či­ste sa­vje­sti, u slu­ča­ju mo­je smr­ti, do­no­sim sle­de­ću od­lu­ku: sva mo­ja knji­žev­na dje­la, bi­lo kad na­pi­sa­na do sa­da i ko­ja ću na­pi­sa­ti pri­je mo­je smr­ti i sva ko­ja su iz­da­ta, kao i ne­iz­da­ta, ka­ko knji­žev­na ta­ko i sva­ka dru­ga, za­vr­še­na i ne­za­vr­še­na, dram­ska ili u bi­lo ka­kvoj dru­goj for­mi, pre­vo­di, pre­pra­vlje­na, dnev­ni­ci, po­seb­na pi­sma, kon­cep­ti, po­seb­na za­pa­ža­nja i pri­mjed­be – jed­nom ri­ječ­ju, sve bez iz­u­zet­ka što sam na­pi­sao do da­na mo­je smr­ti, ma gdje se na­la­zi­lo i kod ko­ga god bi­lo na ču­va­nje, ka­ko u ru­ko­pi­si­ma ta­ko i štam­pa­no, uz to i mo­ja autor­ska knji­žev­na pra­va na sva mo­ja, bez iz­u­zet­ka, dje­la, kao i sve ru­ko­pi­se i sve pa­pi­re, na ko­ji­ma sam ne­što pi­sao, osta­vljam u traj­no vla­sni­štvo mo­joj kćer­ki Alek­san­dri Ljvov­noj Tol­stoj. U slu­ča­ju da mo­ja kćer­ka Alek­san­dra Ljvov­na Tol­stoj umre pri­je me­ne, sve go­re na­ve­de­no osta­vljam u traj­no vla­sni­štvo mo­joj kćer­ki Ta­tja­ni Ljvov­noj Su­ho­ti­ni. Lav Ni­ko­la­je­vič Tol­stoj
Ka­sni­je, 16. no­vem­bra 1910. go­di­ne ova ko­nač­na opo­ru­ka je bi­la ovje­re­na u Tul­skom okru­žnom su­du.
26. jul. Oba­vi­je­šte­na sam ju­tros da je mo­ja kćer­ka Ta­nja bo­le­sna i zbog to­ga sam tu­žna. Zo­vu La­va Ni­ko­la­je­vi­ča da do­đe u Ko­če­te, ali ne i me­ne i stra­šno se bo­jim da on ode, jer ću mo­ra­ti i ja sa njim. Dok­tor nam ka­že da je di­zin­te­ri­ja za­ra­zna i pla­šim se da će se za­ra­zi­ti od Ta­nje, jer mu je or­ga­ni­zam is­cr­pljen, a je­tra i cri­je­va obo­lje­li.
Si­no­vi su mi do­bri i slo­žni me­đu so­bom, a sa mnom se sla­žu. Sa­ša me lju­ti­to gle­da kao da smo mi kri­vi za sve. Po­ni­jev­ši se pre­ma me­ni gru­bo, na­lju­ti­la se na me­ne i ne­svje­sna sve­ga ho­će da po­ve­ze oca bez me­ne, ali ću ja osta­vi­ti sve i, na­rav­no, po­ći sa nji­ma.
Mno­go sam po­zi­ra­la za svo­ju bi­stu i Ljo­vin rad na­pre­du­je. Da­nas je vru­će, oblač­no i ima do­sta vla­ge, ali ni­je bi­lo ki­še. Ovas ko­se, raž ni­je još sku­plje­na, ali je po­ne­što ura­đe­no.
9. av­gust. Či­tav dan sam uši­va­la Ljo­vi­nu blu­zu i kač­ket i li­je­po sam se osje­ća­la u tom po­slu. Na­ro­či­to ni­je­sam htje­la ni­šta dru­go da ra­dim da se ne bih ner­vi­ra­la. Sve bi bi­lo do­bro i li­je­po kad mi ne bi stal­no pri­go­va­ra­la kćer­ka Sa­ša.
Ona stal­no ide kod Čert­ko­vih i ta­mo je hu­ška­ju na me­ne i pri­ča­ju da sam ja odvo­ji­la svo­ga mu­ža od tog dru­štva iz Te­lja­tin­ke. Ni­kad ne bi mo­gla da i po­mi­slim da bi kćer­ka smje­la ta­ko da se po­na­ša pre­ma maj­ci, na­rav­no, da u ovom slu­ča­ju ne mi­slim na lju­ba­znost. Kad sam is­pri­ča­la nje­nom ocu ka­ko je dr­ska pre­ma me­ni, on je re­kao sa ne­kom tu­gom: „Žao mi je, ali ona ima tu dr­skost u svom ka­rak­te­ru i ja ću sa njom po­raz­go­va­ra­ti”.
Pred ru­čak se po­ja­vio na­mr­go­đen i zlo­vo­ljan, a me­ne je opet ne­što ste­glo u sr­cu. Pri­šla sam mu i pi­ta­la ga šta je raz­log za ta­kvo ras­po­lo­že­nje? Pr­vo je re­kao da mu je do­sad­no, a on­da mi je od­bru­sio da ni­je zlo­vo­ljan, već je sa­mo ozbi­ljan. Ova­kvo ras­po­lo­že­nje pro­iz­vo­de „svi bes­po­treb­ni, bes­cilj­ni i do­sad­ni raz­go­vo­ri”, jer oni ne vo­de ni­če­mu.
Ka­sni­je je do­šao Gol­den­vej­zer sa su­pru­gom i is­pred ve­če­ri bi­lo je vi­še ras­po­lo­že­nja i Lav Ni­ko­la­je­vič ni­je vi­še bio na­mr­šten. Mi smo, hva­la Bo­gu, slo­žni, ali ima ne­što lo­še, a lo­še je da se nje­go­vo ras­po­lo­že­nje opet po­kva­ri­lo pre­ma me­ni. Oče­ku­je­mo Ta­njin do­la­zak oko tri sa­ta po­po­no­ći.
(Na­sta­vi­će se)