PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Po­sli­je po­vrat­ka iz Pra­ga, Ajn­štajn se, za­jed­no sa po­ro­di­com, ve­o­ma do­bro osje­ćao. Vra­tio se u sta­ru sre­di­nu ko­ju je do­bro po­zna­vao i ste­kao mno­ge na­vi­ke ko­je su bi­le ka­rak­te­ri­stič­ne za to pod­ruč­je. Imao je ve­ći krug pri­ja­te­lja i po­zna­ni­ka, pa se sa nji­ma če­sto sre­tao i dru­žio. Ipak, Ajn­štajn je uvi­jek bio ne­ka­ko „svi­jet za se­be”, ni­kad ni­ko­me ni­je pri­pa­dao ni­ti je bio pre­vi­še po­ve­zan čak ni sa svo­jim naj­ro­đe­ni­jim. Nje­ga je na­u­ka ja­ko mno­go pri­vla­či­la, a ti­me i od­vla­či­la od sva­ko­dnev­nih oba­ve­za, od re­al­no­sti i to­ko­va ži­vo­ta.
Po­seb­no je zna­čaj­no da je Ajn­štajn na­sta­vio da in­ten­ziv­no raz­ma­tra mno­ge pro­ble­me ko­je je za­pa­zio još pri­li­kom po­sta­vlja­nja te­me­lja svo­je spe­ci­jal­ne te­o­ri­je re­la­tiv­no­sti. Osnov­no i naj­va­žni­je je bi­lo de­talj­no is­pi­ti­va­nje pro­ce­sa i po­ja­va ko­je na­sta­ju ka­da se ti­je­lo kre­će ubr­za­nim kre­ta­njem, od­no­sno ka­da ne­ma kon­stant­nu br­zi­nu po prav­cu i ve­li­či­ni. To je bi­lo uop­šta­va­nje kre­ta­nja iz iner­ci­o­nal­nih u ne­i­ra­ci­o­nal­ne si­ste­me. Po­ka­za­lo se da je ta pro­ble­ma­ti­ka mno­go slo­že­ni­ja od one ko­ja se tre­ti­ra­la u okvi­ru spe­ci­jal­ne te­o­ri­je re­la­tiv­no­sti. Tre­ba­lo je ri­je­ši­ti či­tav niz kon­kret­nih pro­ble­ma i sa­vla­da­ti niz na­uč­nih te­ško­ća ka­ko bi se iz­gra­di­la cje­lo­vi­ta te­o­ri­ja u či­joj osno­vi se na­la­zio pro­blem gra­vi­ta­ci­o­nog po­lja i nje­go­vog dej­stva u okol­nom pro­sto­ru.
Ajn­štaj­no­vi po­ro­dič­ni uslo­vi su se u me­đu­vre­me­nu umno­go­me po­gor­ša­li. Od ne­ka­da idi­lič­ne sli­ke lju­ba­vi, to­pli­ne i pri­vr­že­no­sti Al­ber­ta i Mi­le­ve osta­la je sa­mo for­mal­na ve­za­nost brač­nom za­jed­ni­com. Dje­ca su tu, ra­zu­mlji­vo, bi­la jed­na od naj­va­žni­jih spo­na po­ve­zi­va­nja. Ipak, emo­ci­o­nal­ni od­no­si su po­ste­pe­no sla­bi­li, pr­ven­stve­no Ajn­štaj­no­vim uda­lja­va­njem od svo­je su­pru­ge. Ajn­štajn je, ina­če, još pri­je ne­ko­li­ko go­di­na po­čeo da re­dov­ni­je po­sje­ću­je svo­ju se­stru od tet­ke Eli­za­be­tu, zva­nu El­za, ko­ja je bi­la tri go­di­ne sta­ri­ja od Al­ber­ta. Ona je ima­la već je­dan brak iz ko­ga je do­bi­la dvi­je kće­ri – Il­zu i Mar­got. Ajn­štaj­no­va i El­zi­na maj­ka su bi­le se­stre, pa su se oni do­bro po­zna­va­li još iz dječ­jeg do­ba (El­za je ro­đe­na 18. ja­nu­a­ra 1876. god.). El­za se raz­ve­la i kao slo­bod­na že­na ži­vje­la je sa dje­com u Ber­li­nu i kod nje je Ajn­štajn po­ne­kad bo­ra­vio još od 1911. go­di­ne.
Ajnš­tajn je od­lu­čio da se ko­nač­no pot­pu­no pre­se­li i da ži­vi sa svo­jom vo­lje­nom El­zom, u sep­tem­bru 1917. go­di­ne. Ta­da su se rat­ne pri­li­ke na fron­tu sve vi­še po­gor­ša­va­le i išle na šte­tu sna­ga Nje­mač­ke i nje­nih po­ma­ga­ča. Ajn­štajn je bio pro­tiv bi­lo ka­kvog ra­ta, stal­no is­ti­cao be­smi­sle­nost i kru­tost vo­đe­nja bi­lo ka­kvih bor­bi, a to je na­i­la­zi­lo na ve­li­ki ot­por pa i ne­pri­ja­telj­stvo u jed­noj iz­ra­zi­to mi­li­ta­ri­stič­koj sre­di­ni. I for­mal­no je pri­pa­dao gru­pi pa­ci­fi­sta „Sa­vez no­ve otadž­bi­ne”, a ta or­ga­ni­za­ci­ja je ne­pre­kid­no uka­zi­va­la na po­gub­nost i be­smi­sle­nost ra­ta. Pri­pad­ni­ci su, ipak, mo­ra­li da ra­de u iz­u­zet­no te­škim i opa­snim pri­li­ka­ma, u stro­goj kon­spi­ra­ci­ji. Sva­ko jav­no ži­go­sa­nje na po­lju pa­ci­fi­zma je mo­glo ima­ti fa­tal­ne po­sle­di­ce.
Ka­da je Ajn­štaj­no­va sla­va po­sta­la op­šte­svjet­ska, a to zna­či po­sli­je Pr­vog svjet­skog ra­ta, on je po­zi­van sa ra­znih stra­na da pri­ka­že svo­ju neo­bič­nu te­o­ri­ju. No, i pri­je to­ga vre­me­na, slav­ni fi­zi­čar je če­sto pu­to­vao. Od naj­ra­ni­jeg dje­tinj­stva je mi­je­njao mje­sto bo­rav­ka, od Ul­ma pre­ko Min­he­na i mno­gih ita­li­jan­skih gra­do­va, pa do Švaj­car­ske i na­po­kon se na du­že vri­je­me skra­sio u Ber­li­nu. Me­đu­tim, po­sli­je­rat­ne pri­li­ke u tom gra­du su bi­le ve­o­ma ne­po­volj­ne za Ajn­štaj­na. Sto­ga se on ve­o­ma ra­do oda­zi­vao po­zi­vi­ma sa ra­znih stra­na da dr­ži pre­da­va­nja i ši­rem kru­gu lju­di i ne­po­sred­no ob­ja­šnja­va i tu­ma­či svo­je neo­bič­ne te­o­ri­je.
Ajn­štajn je pri­su­stvo­vao mno­gim na­uč­nim sku­po­vi­ma i kon­gre­si­ma i tu po­zna­tim na­uč­nim is­tra­ži­va­či­ma iz­no­sio re­zul­ta­te svo­jih te­o­rij­skih do­stig­nu­ća. I na po­lju kvant­ne me­ha­ni­ke, nje­go­vo ot­kri­će za­ko­na fo­to­e­lek­trič­nog efek­ta, bi­lo je, ta­ko­đe, od kru­ci­jal­nog zna­ča­ja za raz­voj mo­der­ne fi­zi­ke u pr­vim de­ce­ni­ja­ma 20. vi­je­ka.
Na pu­to­va­nje za Ja­pan je kre­nuo 7. ok­to­bra 1922. iz lu­ke Mar­sej, da bi brod „Ki­ta­no Ma­ru” pri­stao u Šan­gaj 13. no­vem­bra. Tu je Ajn­štajn, sa že­nom El­zom, ve­o­ma sr­dač­no do­če­kan, po­seb­no od ta­mo­šnje ma­le ko­lo­ni­je nje­mač­kih tr­go­vač­kih i di­plo­mat­skih pred­stav­ni­ka. Ina­če, dok je bio na pu­tu, sti­gla je vi­jest da mu je Šved­ska aka­de­mi­ja na­u­ka do­di­je­li­la No­be­lo­vu na­gra­du za fi­zi­ku (za pret­hod­nu, 1921. go­di­nu). Iako je vi­jest na bro­du pri­mlje­na te­le­graf­skim pu­tem na sam dan do­dje­lji­va­nja, a to je bi­lo 10. no­vem­bra, Ajn­štajn ni­je o to­me zva­nič­no go­vo­rio. Za­ni­mlji­vo je da je tu naj­ve­ću svjet­sku na­gra­du na po­lju na­u­ke Ajn­štajn do­bio za do­pri­nos kvant­noj me­ha­ni­ci, a ne za nje­gov ogro­man rad na po­lju iz­grad­nje spe­ci­jal­ne i op­šte te­o­ri­je re­la­tiv­no­sti.
U obra­zlo­že­nju No­be­lo­vog ko­mi­te­ta se de­ci­di­ra­no is­ti­če da je „Na­gra­da do­di­je­lje­na za fo­to­e­lek­trič­ni za­kon i za Ajn­štaj­nov rad na po­lju te­o­rij­ske fi­zi­ke”, ali se eks­pli­cit­no ne po­mi­nje te­o­ri­ja re­la­tiv­no­sti. Da­nas je po­zna­to od ko­li­kog je zna­ča­ja upra­vo ta te­o­ri­ja za sve obla­sti sa­vre­me­ne na­u­ke i dru­gih obla­sti. Za­pra­vo, te­o­ri­ja re­la­tiv­no­sti je je­dan od stu­bo­va sa­vre­me­ne fi­zi­ke. Po­red kvant­ne te­o­ri­je, ko­ja raz­ma­tra za­ko­ni­to­sti ko­je vla­da­ju u slo­že­nom svi­je­tu unu­tar ato­ma (u su­ba­tom­skom svi­je­tu), te­o­ri­ja re­la­tiv­no­sti raz­ma­tra ključ­na pi­ta­nja tzv. ma­kro­svi­je­ta, od­no­sno svi­je­ta u ko­me čo­vjek ži­vi i ko­ji svo­jim ču­li­ma ne­pre­kid­no i sva­ko­dnev­no do­ži­vlja­va i pre­do­ča­va.
(NA­STA­VI­ĆE SE)