Pre­veo i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ


18. av­gust. U no­vi­na­ma sam pro­či­ta­la stra­šnu vi­jest. Vla­da osta­vlja Čert­ko­va da ži­vi u Te­lja­tin­ka­ma. Lav Ni­ko­la­je­vič se od­mah raz­ve­se­lio, ko­rak mu je po­stao lak i hi­tri­ji, kao da se pod­mla­dio, a me­ni je do­šlo te­ško, sr­ce mi se ste­glo, puls mi je bio 140 ot­ku­ca­ja u mi­nu­ti, ne­što me je za­bo­lje­lo u gru­di­ma.
Bož­jom ru­kom mi je po­slat ovaj krst i Čert­kov sa La­vom Ni­ko­la­je­vi­čem su oda­bra­ni da bu­du po­sred­ni­ci mo­je smr­ti. Kad bu­dem le­ža­la mr­tva, mo­žda će se La­vu Ni­ko­la­je­vi­ču otvo­ri­ti oči i shva­ti­će ko je moj ne­pri­ja­telj i ubi­ca i tek će ga ta­da za­mr­zje­ti i po­ka­ja­će se zbog svo­je gre­šne pri­stra­sno­sti pre­ma tom čo­vje­ku.
I pre­ma me­ni od­jed­nom kao da su se pro­mi­je­ni­la po­na­ša­nja. Po­ka­zi­va­li su lju­ba­znost i pa­žnju i po­mi­sli­li su, mo­žda će sad ona da se po­mi­ri sa Čert­ko­vom i opet će bi­ti sve po sta­rom. Ali se to ne­će ni­kad de­si­ti i Čert­ko­va ne­ću ni­kad vi­še pri­mi­ti. Su­vi­še je ta ra­na du­bo­ka, ko­ja se otvo­ri­la u me­ni i ko­ja mi je slo­mi­la sr­ce. Ne­mo­gu­će je da ja opro­stim Čert­ko­vu za sve nje­go­ve gru­bo­sti pre­ma me­ni i za­bo­ra­vim na nje­go­va ubje­đi­va­nja La­va Tol­sto­ja da sam ja ta, ko­ja ga ubi­ja ci­je­li ži­vot.
Ma­lo sam se ba­vi­la po­slo­vi­ma oko iz­da­va­nja, išla sam sa Ta­njom da sa­ku­pljam pe­čur­ke. Pi­sa­la sam Ljo­vi i Sto­li­pi­nu da uklo­ne Čert­ko­va iz na­šeg su­sjed­stva. Sto­li­pin je već bio u Si­bi­ru i za­to ni­je­sam pi­smo ni po­sla­la. Su­ho­tin mi sa­vje­tu­je da ga ne ša­ljem, po­raz­go­va­ra­ću o to­me sa Ljo­vom i D.A. Ol­su­fje­vim, ko­ji je da­nas do­šao sa si­nom Ser­jo­žom. Ta­nju smo na­mu­či­li, jer se bri­nu­la za sve nas.
Ta­nji­na da­di­lja me je umi­ri­la i li­je­po re­kla: „Mo­li­te se an­đe­lu – ču­va­ru da smi­ri va­še sr­ce i sve će kre­nu­ti na bo­lje – ubje­dlji­vo mi je re­kla ona. Ču­vaj­te se­be i svoj ži­vot”.
Išli smo u ško­lu na pri­red­bu. Bi­lo je vru­će i do­sad­no, jer su pre­pra­vi­li pri­ču u ko­joj su glu­mi­li.
31. av­gust. Do­bi­la sam pi­sma od Ta­nje i La­va Ni­ko­la­je­vi­ča. Pr­vo sam se ob­ra­do­va­la, a on­da i pla­ka­la. Muž mi pi­še: „Ka­ko bi bi­lo do­bro i za te­be i za me­ne, ako bi mo­gla da po­bi­je­diš se­be”. On ima sa­mo je­dan cilj, sa­mo jed­nu že­lju da ja se­be po­bi­je­dim i , oči­gled­no, do­zvo­lim da Čert­kov po­no­vo do­la­zi u na­šu ku­ću. Za me­ne je to ne­za­mi­sli­vo.
Dan je ve­dar i do­sta hlad­no, a ja sam tu­žna. Is­pra­ti­la sam Ljo­vu na put u Pe­ter­burg na su­đe­nje. Po­šla sam da še­tam sa Ka­ćom i Var­va­rom Mi­haj­lov­nom, ali sam se br­zo za­mo­ri­la i po­čeo je da me bo­li sto­mak i no­ge. Na­ve­če sam do­sta i na­por­no ra­di­la na ko­ri­go­va­nju, a pri­je to­ga sam pre­pi­si­va­la pi­sma. Stra­šno sam se umo­ri­la! Sve je me­ni pa­lo na vrat. Ma­lo spa­vam i sko­ro ni­šta ne je­dem.
2. sep­tem­bar. Od ju­tros sam za­u­ze­ta oko „Vas­kr­se­nja” zbog štam­pa­nja. U to­ku da­na po­sla­la sam po sve­šte­ni­ka, ko­ji je slu­žio mo­le­ban sa sve­će­njem vo­di­ce.
Na­ve­če je do­šao Ni­ko­la­jev i gnja­vio me sa glu­po­sti­ma o Čert­ko­vu i go­vo­rio mi da je po­ni­ža­va­ju­će za me­ne da se upo­re­đu­jem sa njim i da mi­slim da je on za­u­zeo mo­je mje­sto po­red La­va Ni­ko­la­je­vi­ča. Re­kao mi je: „Čert­kov, jed­no­stav­no, oba­vlja po­sao ured­ni­ka za sve što pi­še Lav Ni­ko­la­je­vič, na če­mu mu je i za­hva­lan”. Ni Ni­ko­la­jev, ni Šmit, oči­gled­no, ne vo­le mno­go Čert­ko­va.
Či­ta­la sam Čert­ko­vlje­vo pi­smo ca­ru, u ko­jem ga mo­li da ga vra­ti u Te­lja­tin­ke. Pi­smo je pre­pu­no li­ce­mer­ja i u nje­mu se vi­di nje­go­va ne­skri­ve­na že­lja da bu­de bli­ži La­vu Ni­ko­la­je­vi­ču. I, eto, car ga je sa­da vra­tio, a že­na L.Tol­sto­ja ga je prog­na­la. „To što že­na že­li, to je i Bož­ja vo­lja!” Mo­gu za­mi­sli­ti šta mi­sli o me­ni, a ja se to­me ra­du­jem.
Vri­je­me je pre­li­je­po. Pre­ko da­na je ve­dro, pred ve­če je ma­lo svje­ži­je, a dr­ve­će, li­šće i ni­sko ra­sti­nje se pre­li­va­ju u ra­znim ni­jan­sa­ma ze­le­ne bo­je. Ja­bu­ke su još neo­bra­ne, ota­va se ko­si i krom­pir su po­če­li da va­de. Rad­ni­ci do­vr­ša­va­ju svo­je po­slo­ve oko kro­vo­va, iz sta­kle­ni­ka iz­ba­cu­ju ze­mlju, u šu­mi ima još po­ne­gdje pe­čur­ki.
Po­sli­je mo­le­ba­na i cje­lo­dnev­nog od­ma­ra­nja ku­ći osje­ćam se mno­go bo­lje i smi­re­ni­je. Raz­go­va­ra­la sam sa sve­šte­ni­kom o Čert­ko­vu i on je, kao i svi osta­li, uža­snut nje­go­vim po­dlo­sti­ma. No, do­sta o nje­mu, spu­štam za­vje­su na sve što se od­no­si na tog ne­po­šte­nog čo­vje­ka.
6. sep­tem­bar. La­va Ni­ko­la­je­vi­ča je za­bo­lio ve­li­ki prst na no­zi od ju­če­ra­šnjeg ja­ha­nja i on mu je po­cr­ve­nio i ote­kao. On je stal­no po­na­vljao: „Ovo je sta­rač­ka gan­gre­na i ja ću, vje­ro­vat­no, od nje umri­je­ti”.
I sve do ve­če­ri se osje­ćao lo­še, ni­šta ni­je jeo i ni­je usta­jao iz kre­ve­ta. Dran­kov, ko­ji je do­šao pred ve­če, pri­ka­zao nam je to šta je sni­mio ka­me­rom. I Lav Ni­ko­la­je­vič je ustao i ta­ko­đe gle­dao, ali se br­zo umo­rio. Pri­ka­zao je, iz­me­đu osta­log, i Ja­snu Po­lja­nu zi­mi sa na­ma svi­ma. Dran­kov mi je po­klo­nio tra­ku, ko­ju sam pre­da­la na ču­va­nje u Isto­rij­ski mu­zej u Mo­skvi.
(Na­sta­vi­će se)