PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Ka­da su od­no­si iz­me­đu Al­ber­ta i Mi­le­ve po­sta­li ne­pod­no­šlji­vi, ovo dvo­je su­pru­žni­ka se, kao što smo već ka­za­li, i fi­zič­ki odvo­ji­lo. Ina­če, i za vri­je­me za­jed­nič­kog ži­vo­ta, pri kra­ju nji­ho­ve brač­ne ve­ze, oni su ži­vje­li odvo­je­no, ka­ko to Ajn­štajn is­ti­če – da je spa­vao u po­seb­noj so­bi. Dje­ca su osta­la da ži­ve sa maj­kom, dok je Ajn­štajn pri­hva­tio dje­cu svo­je no­ve su­pru­ge El­ze, a ži­vot­ni to­ko­vi su bi­li uslo­vlje­ni mno­gim objek­tiv­nim i su­bjek­tiv­nim okol­no­sti­ma. Ina­če, Ajn­štajn je svo­je pa­stor­ke pri­hva­tio kao svo­ju dje­cu i o nji­ma se mno­go bri­nuo i po­ma­gao im na sva­ki na­čin.
Ka­sni­je je El­za is­ti­ca­la ka­ko njen muž Al­bert ima do­bru i ši­ro­ku du­šu, da je ve­o­ma ši­ro­ko­grud i da ni­ka­da ni­je us­kra­ći­vao bi­lo što ako bi se to tra­ži­lo od nje­ga. Za­ni­mlji­vo je na­po­me­nu­ti da sam Ajn­štajn ni­ka­da ni­je že­lio da ima ne­ku ve­ću imo­vi­nu ko­ja bi se vo­di­la na nje­go­vo ime. Sma­trao je da on kao na­uč­nik pri­pa­da jed­nom vi­šem svi­je­tu, ko­ji je bio uda­ljen od sva­ko­dne­vi­ce i to je če­sto i kon­kret­no do­ka­zi­vao i svo­jim po­stup­ci­ma i na­či­nom ži­vo­ta. Svo­ju za­ko­ni­tu dje­cu Han­sa i Te­tea po­vre­me­no je po­sje­ći­vao dok je bio u Evro­pi, ali ka­da se traj­no od­se­lio u Ame­ri­ku (1933), ni­ka­da se ni­je vra­tio u gra­do­ve u ko­ji­ma je ra­ni­je ži­vio. Me­đu­tim, uspio je da svog sta­ri­jeg si­na Han­sa Al­ber­ta do­ve­de iz Evro­pe u Ame­ri­ku i da mu po­mog­ne u da­ljem ži­vo­tu.
Od 1938. go­di­ne, da­kle pet go­di­na na­kon nje­go­vog do­la­ska u SAD, nje­gov sin Hans je bo­ra­vio u no­voj sre­di­ni, u Ame­ri­ci, i ta­ko uspio da se odvo­ji od stra­ho­ta ko­je su se de­ša­va­le u Evro­pi to­kom Dru­gog svjet­skog ra­ta. Mla­đi Te­te je, na­ža­lost, ta­da već bio te­ško obo­lio od shi­zo­fre­ni­je ta­ko da ga maj­ka mo­ra­la stal­no nje­go­va­ti.
Ka­sni­ja krat­ka bi­o­gra­fi­ja sta­ri­jeg Han­sa iz­gle­da ova­ko. Pre­da­vao je hi­dra­u­li­ku na Uni­ver­zi­te­tu u Ber­kli­ju i bio po­što­van kao do­bar struč­njak za tu oblast. Ina­če, Ber­kli je bio po­znat uni­ver­zi­tet, a pri­li­ke u Ka­li­for­ni­ji su bi­le ve­o­ma po­volj­ne za ži­vot sta­ri­jeg Ajn­štaj­no­vog si­na. Ože­nio se sa Fri­dom Kreht (1895-1958), ko­ja je, me­đu­tim, bi­la de­se­tak go­di­na sta­ri­ja od nje­ga. Sa njom je imao tro­je dje­ce (ože­nio se 1927. go­di­ne). Ajn­štajn je svo­ju sna­hu Fri­du na­zi­vao „či­stu­ni­com” i ni­ka­da mu se ni­je do­pa­da­la. Ona je pri­pa­da­la jed­noj po­seb­noj re­li­gi­o­znoj sek­sti (Shi­stian Sci­ens’’), što je Ajn­štajn sma­trao kao no­tor­no su­je­vjer­je. Fri­da se pro­ti­vi­la upo­tre­bi me­to­da sa­vre­me­ne me­di­ci­ne, ta­ko da je pro­u­zro­ko­va­la da joj je še­sto­go­di­šnji sin Kla­us umro od dif­te­ri­je. Dru­gi brak je Hans Al­bert sklo­pio sa Eli­za­be­tom Ro­boz, ko­ja je, ta­ko­đe, bi­la sta­ri­ja od nje­ga, i to dvi­je go­di­ne. Ina­če, Ajn­štaj­nov sta­ri­ji sin je umro 1973. go­di­ne.
Zbog sve če­šćih i te­žih Te­te­o­vih kri­za Mi­le­va je bi­la pri­nu­đe­na da ga smje­sti u bol­ni­cu. Stal­no je išla u bol­ni­cu da ga po­sje­ću­je i po­ma­že. Jed­nom pri­li­kom na pu­tu iz­me­đu nje­nog sta­na i bol­ni­ce (ko­ja se na­la­zi­la na pe­ri­fe­ri­ji Ci­ri­ha), ona je pa­la i slo­mi­la no­gu. To je pred­sta­vlja­lo pra­vu tra­ge­di­ju jer je ona od ro­đe­nja ima­la iš­ča­še­nje ku­ka. Na­đe­na je na uli­ci i pre­ne­se­na u bol­ni­cu u ne­svje­snom sta­nju. Ta­ko je, od po­čet­ka 1947. go­di­ne, ka­da se de­si­la ta te­ška ne­da­ća, bo­ra­vi­la u bol­ni­ci stal­no u ne­svje­snom sta­nju. Ni­ka­ko se ni­je mo­gla po­vra­ti­ti. U me­đu­vre­me­nu, ma­ja 1948. go­di­ne, ona je do­ži­vje­la i mo­žda­ni udar. Ta­da joj je od­u­ze­ta li­je­va stra­na ti­je­la. Zad­nje da­ne je pro­ve­la u bu­ni­lu stal­no iz­go­va­ra­ju­ći ri­je­či: „Ne,... ne... ne...” Umr­la je u bol­ni­ci u Že­ne­vi 4. av­gu­sta 1948. go­di­ne. Ima­la je 73 go­di­ne, a sa­hra­nje­na je na ci­ri­škom gro­blju.
Mi­le­vin mla­đi sin Te­te je ostao u psi­hi­ja­trij­skoj bol­ni­ci Burg­hol­cli do kra­ja ži­vo­ta. Ajn­štajn je u ne­ko­li­ko na­vra­ta, pre­ko svo­jih pri­ja­te­lja, bio oba­vje­šta­van o zdrav­stve­nom sta­nju svo­ga mla­đeg si­na. Ni­je po­zna­to da li mu je pru­žao ne­ku ve­ću i kon­kret­ni­ju po­moć. Kao slav­ni čo­vjek, svjet­skog ugle­da, mo­gao je bez ve­ćih pro­ble­ma da uti­če na po­bolj­ša­nje zdrav­stve­nih uslo­va u ko­ji­ma mu je sin ži­vio. O to­me se, isti­na, i te ka­ko sta­ra­la Mi­le­va do kra­ja ži­vo­ta. Čak je i ona pre­tr­pje­la i ne­ko­li­ko di­rekt­nih fi­zič­kih na­pa­da svo­ga si­na, zna­ju­ći da je to on ra­dio u po­mu­će­nom sta­nju svi­je­sti. Edvard Te­te Ajn­štajn je umro u na­ve­de­noj bol­ni­ci 1965. go­di­ne.
Ra­zu­mje­ti dva­de­se­ti vi­jek zna­či ra­zu­mje­ti Ajn­štaj­na – ta­ko je sre­di­nom pro­šlog sto­lje­ća za­klju­čio Ajn­štaj­nov bi­o­graf i do­bar po­zna­va­lac nje­go­vog na­uč­nog i fi­lo­zof­skog na­sle­đa Fi­lip Frank. O Ajn­štaj­nu se mo­že go­vo­ri­ti na raz­ne na­či­ne, osvje­tlja­va­ti nje­go­va ulo­ga i zna­čaj ne sa­mo kao ge­ni­jal­nog na­uč­ni­ka i te­o­re­ti­ča­ra, ne­go i kao iz­van­red­no ve­li­kog čo­vje­ka ko­ji je bio u ži­ži mno­gih dru­štve­nih zbi­va­nja svo­ga vre­me­na. Naj­bit­ni­je je na­gla­si­ti da se Ajn­štajn ni­ka­da ni­je mi­rio sa po­sto­je­ćim i do­stig­nu­tim sta­njem na­u­ke i dru­gih obla­sti. On je uvi­jek bio otvo­ren pre­ma svi­je­tu, ako to sam is­ti­če, i tra­žio no­va rje­še­nja za ne­ka vje­či­ta pi­ta­nja. To se po­seb­no od­no­si na pro­blem po­stan­ka i raz­vo­ja va­si­o­ne kao cje­li­ne, uklju­ču­ju­ći i nje­ne osnov­ne atri­bu­te: pro­stor, vri­je­me, ma­su, ener­gi­ju, gra­vi­ta­ci­ju, struk­tu­ru eg­zi­sten­ci­je...(NA­STA­VI­ĆE SE)