Pre­veo i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ


8. sep­tem­bar: U Ko­če­te sam do­šla smi­re­ni­ja, a sad opet po­no­vo sve is­po­čet­ka. Svu noć ni­je­sam spa­va­la i ra­no sam usta­la. Dran­kov nas je opet sni­mao ka­me­rom, a za­tim se­o­sku svad­bu, ko­ja je bi­la spe­ci­jal­no uvje­žba­va­na.
Kad sam se usu­di­la da pi­tam La­va Ni­ko­la­je­vi­ča kad će da se vra­ti ku­ći, on se stra­šno na­lju­tio, po­čeo da vi­če na me­ne, ru­žno raz­ma­hu­ju­ći ru­ka­ma,od­vrat­no ge­sti­ku­li­rao i lju­ti­tim gla­som po­mi­njao ne­ka­kvu slo­bo­du. Da bi bio još za­je­dlji­vi­ji, re­kao mi je da se ka­je što mi je obe­ćao da se vi­še ne­će vi­đa­ti sa Čert­ko­vom.
Shva­ti­la sam da je sve ovo zbog tog ka­ja­nja. On mi se sve­ti zbog tog obe­ća­nja i još će du­go i upor­no to ra­di­ti. Mo­ja kri­vi­ca ovog pu­ta je bi­la sa­mo u to­me što sam ga pi­ta­la kad će da se vra­ti ku­ći i kad će to pri­bli­žno bi­ti.
Na­rav­no, ni­je­sam ni ru­ča­la, sa­mo sam pla­ka­la, či­tav dan sam le­ža­la i od­lu­či­la da se vra­tim, da ne bi na­me­ta­la svo­je ne­ras­po­lo­že­nje ci­je­loj po­ro­di­ci Su­ho­ti­nih.
No, ja sam osje­ti­la ka­ko je Lav Ni­ko­la­je­vič bez­du­šno i upor­no do­pri­no­sio mom ner­vi­ra­nju i mo­joj smr­ti, ko­ja se sve vi­še pri­bli­ža­va­la, i to me je do­vo­di­lo do oča­ja­nja. Že­lje­la sam sa­mo jed­no – ob­u­zda­ti svo­ju lju­bav pre­ma mu­žu, ta­ko da ne bih pre­vi­še pa­ti­la. Do­bi­la sam pi­smo od Čert­ko­va, ko­je je bi­lo ne­is­kre­no i pu­no li­ce­mer­ja, že­lio je da se po­mi­ri sa ci­ljem da ga ja po­no­vo pu­stim da uđe u ku­ću.
12. ok­to­bar: Po­ma­lo sa­zna­jem za raz­ne po­dlo­sti, ko­je je pra­vio Čert­kov. On je na­go­va­rao La­va Ni­ko­la­je­vi­ča da do­ne­se od­lu­ku da po­sli­je nje­go­ve smr­ti sva svo­ja autor­ska pra­va ne osta­vi dje­ci, već da se upo­tri­je­be za op­štu ko­rist, kao što je to slu­čaj sa po­sled­njim dje­li­ma La­va Tol­sto­ja.
I kad je Lav Ni­ko­la­je­vič to htio da sa­op­šti po­ro­di­ci, go­spo­din Čert­kov se to­bo­že ras­tu­žio i ni­je do­zvo­lio da to Lav Ni­ko­la­je­vič ka­že že­ni i dje­ci. Ni­tkov i ti­ra­nin. Zgra­bio je si­ro­tog star­ca u svo­je pr­lja­ve ru­ke i pri­si­lja­va ga da pra­vi iste po­gre­ške.
Ali ako ja bu­dem ži­va osve­ti­ću mu se ta­ko, da ne­će mo­ći ta­ko ne­što ni za­mi­sli­ti. Oteo mi je sr­ce i lju­bav mog mu­ža, oteo je dje­ci i unu­ča­di­ma par­če hlje­ba iz usta, a na ra­ču­nu svo­ga si­na ima mi­li­on la­ko za­ra­đe­nih no­va­ca u en­gle­skoj ban­ci, umje­sto da ti nov­ci bu­du na ra­ču­nu La­va Ni­ko­la­je­vi­ča, ko­je je za­ra­dio za­jed­no sa mnom, jer sam mu ja u sve­mu po­ma­ga­la. Da­nas sam re­kla L. Ni­ko­la­je­vi­ču da ja znam za nje­go­vu od­lu­ku. Iz­gle­dao mi je skru­še­no i jad­no sa osje­ća­njem kri­vi­ce i ci­je­lo vri­je­me je sa­mo ću­tao. Re­kla sam mu da je to lo­še, da on pra­vi raz­dor i ne­sre­ću u po­ro­di­ci, da dje­ca ne­će do­zvo­li­ti bez bor­be da ta pra­va ko­ri­ste dru­gi.
Ne mo­gu da pod­ne­sem da se sju­tra po­dig­ne iz­nad gro­ba vo­lje­nog čo­vje­ka to­li­ka ne­sre­ća, pri­je­ko­ri, da se po­kre­nu sud­ski pro­ce­si i mno­go još če­ga lo­šeg. Isti­na je da zao duh upra­vlja tim Čert­ko­vom i ne bez raz­lo­ga nje­go­vo pre­zi­me i po­ti­če od ri­je­či đa­vo i ni­je Lav Ni­ko­la­je­vič bez raz­lo­ga za­pi­sao u svom dnev­ni­ku: „Čert­kov me je uvu­kao u bor­bu i ta bor­ba je za me­ne mno­go te­ška, če­mu se ja i pro­ti­vim”.
Sa­zna­la sam ja da me Lav Ni­ko­la­je­vič sa­da i ne vo­li. On je sve za­bo­ra­vio. Za­bo­ra­vio je i to šta je pi­sao u svom dnev­ni­ku: „Ako me ona od­bi­je – ubi­ću se”. A ja ne sa­mo da ga ni­je­sam od­bi­la, već sam sa njim pro­ži­vje­la 48 go­di­na i ni­jed­nog tre­na ni­je­sam pre­sta­la da ga vo­lim.
Po­žu­ru­jem se­be da ob­ja­vim šta je pri­pre­mlje­no za štam­pu, dok još Lav Ni­ko­la­je­vič ne na­pra­vi ne­što ne pred­vi­đe­no, jer sva­kog mi­nu­ta se mo­že to oče­ki­va­ti od nje­ga, ima­ju­ći u vi­du sa­da­šnje nje­go­vo su­mor­no ras­po­lo­že­nje.
Lav Ni­ko­la­je­vič je išao da sret­ne Sa­šu, ali je ona ka­sno do­šla i kad se vra­tio ma­lo je od­spa­vao i tek oko se­dam sa­ti ru­čao.
Po­sli­je to­ga pi­sao je pi­smo Ta­nji. On vo­li kćer­ke, a si­no­ve uop­šte ne vo­li, čak ne­ke i po­ma­lo mr­zi. Oni ni­je­su li­ce­mjer­ni i pod­mu­kli kao Čert­kov.
Na­ve­če sam po­ka­zi­va­la La­vu Ni­ko­la­je­vi­ču nje­gov dnev­nik iz 1862. go­di­ne, ko­ji sam ta­da ja pre­pi­si­va­la, kad se on za­lju­bio u me­ne i kad me je za­pro­sio. To ga je uz­bu­di­lo, a on­da re­kao: „Te­ško mi je!” Me­ni je je­di­no osta­lo da se tje­šim, jer to je mo­ja pro­šlost, a nje­mu je, na­rav­no, te­ško. On je za­mi­je­nio sve što je stvar­no, či­sto, pra­ved­no i šta do­no­si sre­ću za la­žno, ta­jan­stve­no, ne­ča­sno, zlob­no i sve šta je lo­še. On mno­go pa­ti i ho­će sve da sva­li na me­ne, pri­pre­ma mi ulo­gu Ksan­ti­pe što sam i prog­no­zi­ra­la i u to­me će la­ko us­pje­ti za­hva­lju­ju­ći nje­go­voj po­pu­lar­no­sti.
Ali, šta on pri­pre­ma se­bi pred svo­jom sa­vje­šću, pred Bo­gom, pred svo­jom dje­com i unu­ci­ma? Svi će­mo mi umri­je­ti, is­pu­sti­će du­šu ta­ko­đe i moj ne­pri­ja­telj, ali šta će­mo mi svi osje­ti­ti, kad do­đe zad­nji tre­nu­tak? Ho­ću li i ja opro­sti­ti svom ne­pri­ja­te­lju?
Ne osje­ćam se kri­vom, za­to što svim svo­jim bi­ćem osje­ćam da sam ga, uda­lja­va­ju­ći La­va Ni­ko­la­je­vi­ča od Čert­ko­va, baš ja spa­si­la od đa­vo­la. Mo­lim se Bo­gu da na­šom ku­ćom po­no­va za­vla­da Car­stvo Bo­ži­je „Ne­ka bu­de car­stvo Tvi­je”, a ne da vla­da đa­vo.
(Na­sta­vi­će se)