PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Ajn­štajn je pro­ble­me rje­ša­vao na spe­ci­fi­čan i ori­gi­na­lan na­čin. On se ni­ka­da ni­je po­vi­no­vao uti­ca­ju bi­lo ko­jeg auto­ri­te­ta ni­ti je pri­hva­tao ne­ko uče­nje ako ono ni­je bi­lo pot­kri­je­plje­no od­go­va­ra­ju­ćim eg­zakt­nim do­ka­zi­ma. Otu­da i nje­go­vo ta­ko ži­vo i du­go­traj­no (do kra­ja ži­vo­ta) in­te­re­so­va­nje za osnov­ne en­ti­te­te svi­je­ta. Ni­šta što je bi­lo ve­za­no za su­šti­nu objek­tiv­ne stvar­no­sti, u fi­zič­kom i fi­lo­zof­skom smi­slu, nje­mu ni­ka­da ni­je bi­lo pot­pu­no pri­hva­tlji­vo. Znao je da se na­u­ka mo­ra ne­pre­kid­no iz­no­va ba­vi­ti svi­me onim što pred­sta­vlja te­melj čo­vje­ko­vog on­to­lo­škog i gno­se­o­lo­škog raz­ma­tra­nja.
Imao je jed­nu ve­o­ma zna­čaj­nu oso­bi­nu ko­ju i sam če­sto pod­vla­či. Ri­ječ je o iz­van­red­noj otvo­re­no­sti pre­ma sve­mu u šta je sum­njao, u šta ni­je mo­gao ta­ko ola­ko da po­vje­ru­je kao u ko­nač­nu i za­vr­še­nu isti­nu. Za­pra­vo, u na­u­ci i fi­lo­zo­fi­ji i ne­ma ni­čeg de­fi­ni­tiv­nog, jer je čo­vje­kov na­čin spo­zna­va­nja svi­je­ta, čak i na osno­vu ma­te­ma­tič­kog i fi­zič­kog tre­ti­ra­nja, sta­lan i otvo­ren pro­ces. Čo­vjek, sto­ga, mo­ra bi­ti stal­no otvo­ren pre­ma no­vim sa­zna­nji­ma, mo­ra ima­ti „dje­ti­nju” zna­ti­že­lju. Naj­bo­lji na­čin ob­ja­šnja­va­nja su­šti­ne objek­tiv­ne fi­zič­ke re­al­no­sti, ipak, pred­sta­vlja ma­te­ma­tič­ko mo­de­lo­va­nje, ali ono mo­ra da bu­de pot­kri­je­plje­no od­go­va­ra­ju­ćim eks­pe­ri­men­tal­nim ve­ri­fi­ka­ci­ja­ma.
Ve­li­ki na­uč­nik i vi­zi­o­nar je imao ne­is­crp­nu sna­gu is­tra­ži­vač­kog za­no­sa, a nje­go­va stva­ra­lač­ka ima­gi­na­ci­ja pro­sto fa­sci­ni­ra. Kao mlad je po­čeo da da­je iz­van­red­no zna­čaj­ne do­pri­no­se fun­da­men­tal­nim obla­sti­ma fi­zi­ke, a do kra­ja ži­vo­ta je za­dr­žao mla­da­lač­ku svje­ži­nu, kre­a­tiv­nost i is­traj­nost u tra­že­nju ključ­nih jed­na­či­na po­mo­ću ko­jih bi se ob­ja­sni­li i naj­slo­že­ni­ji fe­no­me­ni. U tom nje­go­vom is­traj­nom is­tra­ži­vač­kom ra­du mno­go mu je po­mo­gla nje­go­va umjet­nič­ka pri­ro­da. Ni­je u pi­ta­nju bi­la sa­mo nje­go­va mu­zič­ka obra­zo­va­nost i lju­bav pre­ma vi­o­li­ni ne­go i du­bo­ko osje­ća­nje har­mo­ni­je ko­ja vla­da svi­je­tom kao ma­kro­ko­smo­som.
Da bi se bo­lje uoči­la iz­van­red­na Ajn­štaj­no­va na­uč­na kre­a­tiv­nost, ko­ri­sno je ov­dje, ma­kar i u naj­kra­ćim cr­ta­ma, uka­za­ti na nje­go­vu mu­zič­ku dje­lat­nost. O nje­go­voj vje­šti­ni i umjet­nič­kim do­me­ti­ma svi­ra­nja na vi­o­li­ni go­vo­ri­li su i pi­sa­li mno­gi po­zna­va­o­ci ne sa­mo Ajn­štaj­na ne­go i is­tak­nu­ti mu­zič­ki struč­nja­ci. Bi­lo je ve­o­ma la­ska­vih po­hva­la, ali i kri­tič­kih osvr­ta. Ipak, za­jed­nič­ka ocje­na svih ko­ji su slu­ša­li Ajn­štaj­na ka­da bi svi­rao na vi­o­li­ni bi­lo kao so­li­sta ili u sa­rad­nji sa ne­kim dru­gim mu­zi­ča­ri­ma, bi­la je da je Ajn­štajn ve­o­ma du­bo­ko i zna­lač­ki osje­ćao mu­zi­ku. On ni­je bio vir­tu­oz ko­ji je obra­zo­va­njem i stal­nim vje­žba­njem po­sti­gao ve­li­ki do­met u na­či­nu in­ter­pre­ta­ci­je.
Po­seb­no uvi­jek tre­ba iz­dva­ja­ti lju­bav ko­ju je on odu­še­vlje­no is­ka­zi­vao pre­ma umjet­no­sti, a po­seb­no mu­zi­ci, pa su po­je­din­ci, ka­da bi pr­vi put vi­dje­li Ajn­štaj­na, sma­tra­li da je to ne­ki mu­zi­čar. O to­me če­sto pi­še nje­gov bi­o­graf i od­li­čan po­zna­va­lac Fi­lip Frank. S dru­ge stra­ne, po­je­di­ni do­bri po­zna­va­o­ci Ajn­štaj­no­vih mu­zič­kih do­me­ta su is­ti­ca­li da je on sa vi­o­li­nom za­i­sta bio pra­vi i ve­o­ma uva­že­ni mu­zi­čar.
Sve­stra­ni­je i du­blje pro­u­ča­va­nje Ajn­štaj­no­ve ukup­ne pri­ro­de, nje­go­vog na­uč­nog i umjet­nič­kog dje­lo­va­nja, pod­sje­ća na ve­li­kog nje­mač­kog knji­žev­ni­ka Ge­tea. On ni­je bio čo­vjek ko­ji bi sa­mo svi­jet i po­ja­ve u nje­mu raz­ma­trao jed­no­di­men­zi­o­nal­no, kroz pri­zmu eg­zakt­nih i ka­u­zal­nih pri­rod­nih ve­za is­ka­za­nih kroz za­ko­ni­to­sti. Tre­ba­lo je uni­je­ti i dio svog emo­ci­o­nal­nog bi­ća, a to je, na­rav­no, naj­bo­lje po­sti­ći ko­ri­ste­ći umjet­nič­ka sred­stva iz­ra­ža­va­nja. Mu­zič­ki na­dah­nu­ti tre­nu­ci su bi­li sa­mo je­dan vid tog is­po­lja­va­nja. I po­e­zi­ja je, ta­ko­đe, pred­sta­vlja­la vr­lo zna­čaj­no sred­stvo osje­ća­nja ukup­ne har­mo­ni­je svi­je­ta i ži­vo­ta.
Či­ta­vo Ajn­štaj­no­vo dje­lo, nje­go­ve te­o­ri­je re­la­tiv­no­sti po­seb­no, po­ka­zu­ju ne sa­mo ge­ni­jal­nost du­ha ko­ji je pro­di­rao u naj­ve­će pro­ble­me svi­je­ta, već i umjet­ni­ka ko­ji je či­ta­vim bi­ćem osje­ćao har­mo­ni­ju va­si­o­ne. On je svi­jet do­ži­vlja­vao či­ta­vim svo­jim bi­ćem, te­žio je ne sa­mo da ma­te­ma­tič­ko-fi­zič­kim sred­stvi­ma ob­ja­sni me­đu­sob­nu po­ve­za­nost i fi­zič­ku su­šti­nu po­ja­va, ne­go je na­sto­jao i da osmi­sli čo­vje­ko­vo po­sto­ja­nje u tom svi­je­tu. Sma­trao je, a i to­me se ču­dio, da je svi­jet jed­na uz­vi­še­na i mu­zič­ki sklad­na cje­li­na; ta­kav mo­ra bi­ti i čo­vjek ko­ji svoj ži­vot po­sve­ću­je is­tra­ži­va­nju i shva­ta­nju taj­ni pri­ro­de. Sa­mo ta­ko cje­lo­vit mo­gu­će je svi­jet za­hva­ti­ti u to­ta­li­te­tu, a ne par­ci­jal­no kao što to ra­de po­je­di­ni spe­ci­ja­li­sti.
Ajn­štaj­no­va umjet­nič­ka pri­ro­da je do­la­zi­la do iz­ra­ža­ja i u obič­nim sva­ko­dnev­nim ži­vot­nim okol­no­sti­ma i si­tu­a­ci­ja­ma. Ni­ka­da ni­je te­žio da se po­seb­no is­ti­če, da bu­de tašt ili nad­men. Na­pro­tiv, nje­go­va jed­no­stav­na, ne­po­sred­na pri­ro­da je po­ka­zi­va­la čo­vje­ka sa ko­jim je bi­lo la­ko na­ći za­jed­nič­ki je­zik. Ka­da bi mu ne­ko upu­tio te­ško ili ne­zgod­no pi­ta­nje, za či­je ob­ja­šnje­nje je tre­ba­lo ima­ti ve­li­ko pret­hod­no struč­no zna­nje (a to ni­je bio slu­čaj sa onim ko­ji je po­sta­vljao ta­kva pi­ta­nja), Ajn­štajn bi da­vao če­sto ve­o­ma le­pr­ša­ve, jed­no­stav­ne i hu­mo­rom pro­že­te od­go­vo­re. To bi u sa­li, u ko­joj je dr­žao po­pu­lar­na pre­da­va­nja, iza­zi­va­lo odo­bra­va­nje i ve­se­lost.
(Na­sta­vi­će se)