Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić


Od onog lo­šeg što sam do­ži­vio u ovom spor­tu i što bih že­lio, kad bih mo­gao, da za­bo­ra­vim, po­red pa­do­va i ne­u­spje­ha, na­ro­či­to tog ude­sa ko­ji sam pre­ži­vio, naj­vi­še mi se ure­za­lo to ne­po­šte­nje i ne­sport­sko po­na­ša­nje kod po­je­di­nih vo­za­ča – ka­že pro­sla­vlje­ni srp­ski i ju­go­slo­ven­ski bi­ci­kli­stič­ki as Ra­doš Ču­brić.
U stva­ri, kad bo­lje raz­mi­slim, ni­sam se ja ni lju­tio, to je bi­lo nji­ho­vo pra­vo. Slo­ven­ci su, re­ci­mo, bi­li si­la za nas i nor­mal­no je da vu­ku i na­vi­ja­ju za svo­je. Je­dan Sr­bin, a de­set-pet­na­est Slo­ve­na­ca – tre­ba se rva­ti s nji­ma... Tu ima ne­ko pra­vi­lo: ko od re­pre­zen­ta­ti­va­ca pr­vi ob­u­če žu­tu ma­ji­cu, osta­li on­da ima da ra­de za nje­ga. Ja ob­u­čem, ali ni­ko ni pr­stom da mrd­ne da mi po­mog­ne, oni ra­de za se­be i svo­je, ko da ra­di za me­ne kad ni­sam imao ni­jed­nog vo­za­ča iz mog klu­ba ko­ji bi me po­dr­žao...
Ipak, sve u sve­mu: li­je­po mi je bi­lo: da mi ni­je bi­lo bi­ci­kli­zma ne bih vje­ro­vat­no znao ni­šta što je da­lje od Kra­lje­va. Ova­ko sam vi­dio svi­jet, ste­kao po­pu­lar­nost i ne­bro­je­ne pri­ja­te­lje, ci­je­ne me lju­di – od Ti­ta lič­no sam do­bio or­den za­slu­ga za na­rod sa sre­br­nom zvi­je­zdom. Za­ni­mlji­vo je kad su od klu­ba, op­šti­ne, ko­mi­te­ta, ko­ga li, iz Be­o­gra­da tra­ži­li ka­rak­te­ri­sti­ke za me­ne, oni na­pi­sa­li: sve je do­bar, ali ni­je član Sa­ve­za ko­mu­ni­sta Ju­go­sla­vi­je. Ne­ko ta­mo, iz­gle­da, ipak bio po­šten i pa­me­tan pa ka­zao da to ne­ma ve­ze ako ja is­pu­nja­vam sve dru­ge uslo­ve.
A to­me je pret­ho­di­la i vje­ru­jem pre­sud­no do­pri­ni­je­la upra­vo ta tr­ka oko Ka­na­de. Mi ekip­no dru­gi u ge­ne­ral­nom pla­sma­nu, ali je­dan Slo­ve­nac – ime ni­je va­žno i ne­ću da ga spo­mi­njem – od­jed­nom iz­vr­nuo, ne­će da no­si ma­ji­cu sa ju­go­slo­ven­skim gr­bom već sa slo­ve­nač­kim. Ka­žem mu ja: šta ra­diš, bre, čo­vje­če, ka­zni­će nas, iz­gu­bi­će­mo na­gra­du, br­zo da si obu­kao ju­go­slo­ven­ski dres. A on me­ni: ma ko, već šta, Ju­go­sla­vi­ju! E tu me­ni pu­če pred oči­ma, ne mo­gah da se uz­dr­žim, zvi­znem mu ša­mar­či­nu.
On trk kod vo­đe eki­pe da se ža­li – to bio ne­ki po­li­ti­čar, či­ni mi se pen­zi­o­ni­sa­ni pu­kov­nik ili ne­što ta­ko – bio ne­ki funk­ci­o­ner u bi­ci­kli­stič­kom sa­ve­zu, a ko zna da li je ikad sta­vio no­gu na bi­ci­klo: me­ne Ču­brić uda­rio i ja ne­ću da star­tu­jem, vra­ćam se ku­ći...
Eto ga taj vo­đa eki­pe kod me­ne, bre­či: što si ga uda­rio? Pi­taj ga, ne­ka ti on ka­že – ve­lim mu ja. E, ti ćeš da ideš ku­ći, a ne on, pre­su­di taj pre­ko ko­lje­na. Do­bro, ka­žem ja, ne­ma pro­ble­ma, vra­ti­ću se ja, ali kad do­đem u Ju­go­sla­vi­ju ka­za­ću za­što sam ga uda­rio i za­što ste me vra­ti­li.
Vi­de taj, valj­da, da tu ima ne­što krup­no. Sa­le­te oko me­ne: ka­ži za­što si ga oša­ma­rio. Ja mu na kra­ju is­pri­čam ka­ko je bi­lo. On po­cr­ve­nje: idi, ve­li, još ga jed­nom uda­ri kad je to re­kao. Ne, ne, ja ne­ću vi­še, eto pa ga ti sad uda­raj... Vo­đa re­pre­zen­ta­ci­je je po­sli­je si­gur­no is­pri­čao gdje je tre­ba­lo, šta se de­si­lo i ka­ko sam ja re­a­go­vao i to je ne­sum­nji­vo bi­lo od uti­ca­ja da do­bi­jem ta­ko vi­so­ko od­li­ko­va­nje...
Sju­tra: LE­GEN­DA SA
SI­RO­TINj­SKOM PEN­ZI­JOM