Pi­še: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj


Pu­bli­ka od fil­ma tra­ži sve to ali u dru­goj for­mi, ma­njeg obi­ma i u pot­pu­no­sti po­de­še­no pre­ma tre­nut­nom ras­po­lo­že­nju. Po­tre­ba za umjet­nič­kim dje­lom ov­dje je is­ka­za­na kao po­tre­ba za fil­mom ko­ji će nas re­lak­si­ra­ti, po­ne­kad šo­ki­ra­ti, ras­tu­ži­ti ili raz­ve­se­li­ti i odu­še­vi­ti — ka­ko bi u to­me na­šla, iz­vje­sno sa­zna­nje o se­bi ali, još vi­še, za­do­volj­stvo kroz emo­ci­o­nal­ni do­ži­vljaj. To je umjet­nost ko­ja se mi­je­nja od tre­nut­ka i ko­ja upra­vo zbog te svo­je za­vi­sno­sti od sve­ga, što je uslo­vlja­va ne mo­že bi­ti pre­vas­hod­no okre­nu­ta bu­duć­no­sti.
Ta kon­cen­tra­ci­ja na sa­da­šnjost kroz sen­zi­bi­li­tet bi­o­skop­ske dvo­ra­ne uči­ni­la je da fil­mo­vi po­sta­nu ne­što lak­ši, po­vr­šni­ji ali da ipak pri to­me sa­dr­že svu spek­ta­ku­la­nost i spolj­nu atrak­tiv­nost.
Čak se pri­hva­ti­lo vje­ro­va­nje da sli­ka sa­ma po se­bi, svo­jim kva­li­te­ti­ma mo­že da i te ka­ko uti­če na gle­da­li­šte, a isto ta­ko i glu­ma mo­ra bi­ti pri­la­go­đe­na uku­su, a re­ži­ja teh­nič­ki bes­pre-kor­na i ne­po­gr­je­ši­va u tra­si­ra­nju te že­lje­ne ko­mu­ni­ka­tiv­no­sti.
Zbog to­ga je Se­sil de Mi­lu bio pa­tre­ban je­dan da­le­ko flek­si­bil­ni­ji od­nos pre­ma ma­te­ri­ji, ve­ća slo­bo­da u od­no­su na usta­lje­na pra­vi­la i one poj­mo­ve i op­šte za­ko­ni­to­sti umjet­nič­kog stvra­la­štva ko­ji su spu­ta­va­li film i pod­re­đi­va­li nji­ho­voj ne­pro­men­lji­vo­sti. Ako je film po­tre­ba on­da sve mo­ra bi­ti pod­re­đe­no nje­nom za­do­vo­lja­va­nju.
To je otvo­ri­lo put in­du­strij­skom fil­mu i jed­noj lo­gi­ci ko­ja se na kra­ju za­vr­ša­va sa pot­pu­nim otu­đe­njem fil­ma od nje­go­vih tvo­ra­ca i sa­me umjet­no­sti.Us­pje­si ko­je je po­sti­zao iz fil­ma u film upot­pu­nja­va­li su De Mi­lo­va shva­ta­nja o smi­slu film­skog za­na­ta. Kod nje­ga su svi po­zna­ti estet­ski sta­vo­vi bi­li po­ma­lo iz­vr­nu­ti, sve­ga se do­ne­kle pri­dr­ža­vao, ali i tu­ma­čio na svoj na­čin, na­la­ze­ći oprav­da­nje za sve što je či­nio. Ko­me­r­ci­ja­li­zam je za nje­ga bio vi­so­ki ar­ti­stič­ki do­met jer je uvi­jek svo­jim kri­ti­ča­ri­ma od­go­va­rao ta­ko što je tvr­dio da loš film ne mo­že da po­stig­ne uspjeh. Pre­ma to­me, nje­go­vi fil­mo­vi su slu­ži­li ne sa­mo po­pu­lar­no­sti film­ske umjet­no­sti već su mo­gli bi­ti i ško­la za one ko­ji su že­lje­li da u fil­mu vi­de sop­stve­ni stva­ra­lač­ki uspjeh.
Ka­da se od­lu­čio da svo svo­je zna­nje, ta­le­nat i sred­stva ulo­ži u ve­li­ki spek­takl „De­set za­po­vi­je­sti” ni­je imao pred so­bom sa­mo Gri­fi­to­vu sla­vu. Že­lio je to da nad­ma­ši na svoj na­čin i u to­me je imao uspje­ha, po­go­to­vo što su re­di­te­lji iz­bje­ga­va­li re­li­gi­o­zne te­me. Bi­bli­ja je bi­la i je­ste za mno­ge Sve­ti­nja i pri­stu­pi­ti oži­vlja­va­nju nje­nih le­gen­di ni­je za­vi­si­lo sa­mo od ta­len­ta i sred­sta­va. Ali Se­sil de Mil je bio ubi­je­đen da film mo­ra da se po­za­ba­vi i re­li­gi­o­znom mi­šlju po­go­to­vo što se nji­me ne ba­vi sa­mo fi­lo­zo­fi­ja već i dru­ge na­u­ke i što je pri­sut­na u raz­li­či­tim ob­li­ci­ma kod svih lju­di. Zar čo­vjek ne bje­ži u pro­šlost i ne pri­hva­ta vje­ro­va­nja upra­vo zbog to­ga što ni­je u sta­nju da u stvar­no­sti na­đe spo­koj­stvo, sa­gla­snost sa sa­mim so­bom i pro­ti­vur­ječ­no­sti­ma ko­je ga raz­di­ru? Ako vje­ra pre­ten­du­je da čo­vje­ka vra­ti nje­mu sa­mo­me — za­što se istim sred­stvi­ma ne bi slu­žio i film? Ni­je li i nje­gov cilj da po­stig­ne unu­tra­šnje spo­koj­stvo u sva­kom gle­da­o­cu?
(Na­sta­vi­će se)