Priredio: MILADIN VELjKOVIĆ


Pod­go­ri­ca u put­ni­ku iza­zi­va raz­li­či­ta osje­ća­nja. Mrač­na ka­pi­ja kroz ko­ju se mo­ra pro­ći – upra­vo ona na ko­joj je ne­ka­da vi­sio vla­di­ka Da­ni­lo – sta­ri to­ranj sa sa­tom, iz­lo­žen zu­bu vre­me­na, „sa­hat-ku­la” ko­ja se mo­že vi­dje­ti u mno­gim tur­skim mje­sti­ma, mo­že na­ve­sti put­ni­ka da po­mi­sli da se na­šao u ne­kom srednjevjekovnom gra­du. Či­ste ze­le­ne ulja­ne lam­pe na zi­do­vi­ma, či­ja je na­mje­na da osvje­tlja­va­ju grad, pod­sje­ća­ju na mo­der­ne ure­đa­je o ko­ji­ma u is­toč­njač­kim ze­mlja­ma ni­šta ne zna­ju. Po­ste­pe­no je ori­jen­tal­ni ka­rak­ter gra­da bi­vao sve oči­gled­ni­ji.
Sve je bi­lo ša­re­no i vr­vje­lo je od ži­vo­ta na tr­gu na ko­jem smo se na­šli ka­da smo pro­šli ka­pi­ju. Sr­bi i Al­ban­ci, hri­šća­ni i Tur­ci, ot­me­ni i si­ro­ti­nja, voj­ni­ci i pa­sti­ri, se­lja­ci iz oko­li­ne i tr­gov­ci iz da­le­kih kra­je­va, že­ne bez ma­ra­ma i že­ne sa ma­ra­ma­ma, tur­ba­ni i slam­na­ti še­ši­ri, fe­so­vi i ka­pe, sve jed­no po­red dru­gog. A u dr­ve­nim ko­li­bi­ca­ma mno­ge stva­ri ko­je vas ma­me da ih ku­pi­te. Kao što je sva­ki ori­jen­tal­ni grad po­znat po ne­če­mu, ovaj je po mno­go­broj­nim ko­vač­ni­ca­ma oruž­ja. Na sve stra­ne si­je­va­ju oštri­va!
Sa tr­ga smo skre­nu­li u glav­nu uli­cu ko­ja se pro­te­za­la kroz či­ta­vo mje­sto. Ova ozna­ka za glav­nu sa­o­bra­ćaj­ni­cu u Pod­go­ri­ci mo­gla bi zvu­ča­ti ma­lo eufe­mi­stič­ki. Jer, uli­ca je uska i ve­o­ma ne­rav­na. Po­plo­ča­na je kal­dr­mom ko­ja je ve­o­ma ne­rav­no­mjer­na, glat­ka i pre­pu­na ru­pa i dru­gih ulek­nu­ća zbog plo­ča ko­je su odvo­je­ne jed­ne od dru­gih ta­ko da bi ne­ko ko ni­je vješt u ho­da­nju ta­kvim uli­ca­ma ho­dao kao pi­ja­nac. U sre­di­ni ove glav­ne uli­ce na­la­zi se ka­nal, či­je po­sto­ja­nje mi ni­je baš ja­sno po­što u nje­mu ni­je bi­lo vo­de. Ja sam ga ko­ri­stio kao tro­to­ar, po­što sam ot­krio da je bo­lje ho­da­ti nji­me ne­go po­red nje­ga. I po­red to­ga što je ova uli­ca bi­la u ta­ko lo­šem sta­nju, kor­zo u ovom gra­du osta­vljao je pra­vi is­toč­njač­ki uti­sak. I ov­dje su rad­nje i ra­di­o­ni­ce bi­le sa obje stra­ne, sve je bi­lo pre­pu­no lju­di ta­ko da smo se je­dva kre­ta­li na­pri­jed.
Za­u­sta­vi­li smo se u jed­noj pro­dav­ni­ci ko­ja je bi­la pre­pu­na fla­ša sa ra­ki­jom ta­ko da ni­je bi­lo po­treb­no do­dat­no ob­ja­šnja­va­ti šta se tu na­la­zi. Ova pri­lič­no neo­bič­na zgra­da bi­la je ho­tel. Na gor­njem spra­tu, do ko­jeg su vo­di­le ste­pe­ni­ce sa spolj­ne stra­ne, na­la­zi­le su se dvi­je ili tri so­be sa de­set pri­jat­nih kre­ve­ta, dok je u par­te­ru bio smje­šten re­sto­ran sa ne­ko­li­ko dr­ve­nih ša­mli­ca. Ko­no­bar je bio ras­ko­šan mo­mak i do­če­kao nas je iz­u­zet­no sr­dač­no. Na­rav­no da se vi­jest o na­šem do­la­sku, po­put mu­nje, pro­ši­ri­la ovim ma­lim gra­dom, i tek što smo sje­li okru­ži­lo nas je ja­to če­sti­tih Cr­no­go­ra­ca. I tu smo kre­nu­li sa je­lom i pi­li smo ra­ki­ju, što je uvi­jek bio znak do­bro­do­šli­ce. Tom pri­li­kom sam upo­znao i lo­kal­nog lje­ka­ra, ko­ji je bio ne­što po­put me­di­cin­skog prak­ti­kan­ta, ko­ji je ušao u na­rod­noj no­šnji i pot­pu­no na­o­ru­žan. Je­dan ova­kav lje­kar bio bi do­bar za ner­vne bo­le­sni­ke, ko­jih je ve­o­ma mno­go u kul­tur­nim ze­mlja­ma. (...)
Na­kon što smo se od­mo­ri­li, okri­je­pi­li i za­vr­ši­li sve for­mal­no­sti, po­sje­ti­li smo grad­skog ko­man­dan­ta. Ja sam je­dva če­kao da odem ta­mo po­što sam već vi­še pu­ta čuo za ovo­ga čo­vje­ka da je je­dan od naj­za­ni­mlji­vi­jih Cr­no­go­ra­ca. Pro­šli smo kroz ne­ko­li­ko uskih spo­red­nih uli­ca, ko­je su bi­li ši­ro­ke me­tar-dva i ko­je su sje­kle glav­nu uli­cu, i na­šli smo se is­pred jed­ne po­ve­će zgra­de, smje­šte­ne na jed­nom uz­vi­še­nju. To je bi­la pa­la­ta glav­nog za­po­vjed­ni­ka ovo­ga va­žnog mje­sta. Ali tu ni­je bi­lo ni­ka­kve stra­že. Čo­vje­ku, ko­ji tu re­zi­di­ra ni­je bi­la po­treb­na za­šti­ta. Nje­go­vo ime uli­va strah i nje­go­vim ne­pri­ja­te­lji­ma.
Ušli smo u dvo­ri­šte, ko­je je sa ne­ko­li­ko stra­na bi­lo okru­že­no zgra­da­ma, či­ji je je­di­ni ukras bi­la ga­le­ri­ja, ko­ja je ma­mi­la sa pr­vog spra­ta. Spu­sti­li smo se niz ste­pe­ni­ce i ušli u jed­nu pro­stra­nu pro­sto­ri­ju is­pu­nje­nu dr­vi­ma, u ko­joj su, na ja­stu­ci­ma, oko­lo sje­dje­li Tur­ci i raz­go­va­ra­li sa jed­nim čo­vje­kom ko­ji je hi­tro ustao ka­da nas je ugle­dao i ve­o­ma sr­dač­no po­že­lio nam do­bro­do­šli­cu. Bio je to Mar­ko Mi­lja­nov, je­dan od naj­ve­ćih ju­na­ka Cr­ne Go­re i isto­vre­me­no jed­na od naj­po­pu­lar­ni­jih i naj­vi­še sla­vlje­nih lič­no­sti u ze­mlji. On za­i­sta za­slu­žu­je i jed­no i dru­go: sla­vu i lju­bav. Ovog go­ro­sta­sa kra­sio je otvo­ren, sr­da­čan iz­raz li­ca, što mo­že da se vi­di već pri pr­vom su­sre­tu s njim. Iz nje­go­vih oči­ju iz­bi­ja hlad­no­krv­na hra­brost, ali i vra­go­la­sta ži­vah­nost. Nje­go­va ko­sa je bi­je­la kao sni­jeg, ali nje­gov gip­ki hod, sna­ga i spret­nost, ko­ji iz­bi­ja­ju iz sva­kog po­kre­ta, svje­do­če da ga ni­su sti­gle go­di­ne. Gu­ver­ner je još u naj­bo­ljim go­di­na­ma. Na nje­go­vom ti­je­lu su mno­go­broj­ne ra­ne i da ni­je bio od že­lje­za i če­li­ka već du­go ne bi bio me­đu ži­vi­ma. Ipak, on je ne­pri­ja­te­lji­ma vra­ćao za ono što su mu uči­ni­li, i to de­se­to­stru­ko. U ta­kvim okr­ša­ji­ma, ka­da bi ga Tur­ci po­bjed­nič­ki op­ko­li­li, od­si­je­cao im je gla­ve kao da­tu­lje i sa­vla­da­vo ih je sve, kao ne­ka­da Simp­son ka­da su ga Fi­li­stri ve­za­li ko­no­pi­ma i ka­da su mi­sli­li da im je ko­nač­no do­pao ša­ka.
I po­ri­je­klo na­šeg ju­na­ka je ugled­no. Nje­gov za­vi­čaj ni­je ova rav­ni­ca, on po­ti­če iz onih ogrom­nih pla­ni­na ko­je se uz­di­žu iz­nad Pod­go­ri­ce da bi se spo­ji­le is­pod sni­je­gom pre­kri­ve­nog Ko­ma. Klan Ku­ča, hra­bri­ji od svih cr­no­gor­skih, iz­nje­drio je ovog ju­na­ka.
(NA­STA­VI­ĆE SE)