priredio: MILADIN VELjKOVIĆ


(...) Pro­šla su go­to­vo če­ti­ri sa­ta, dok smo sti­gli do jed­nog uvi­še­nja, oda­kle smo vi­dje­li pla­vo Ska­dar­sko je­ze­ro, ali i bi­je­le ku­će Ce­ti­nja. Osje­ća­li smo se kao da smo se vra­ti­li ku­ći.
A i na­čin na ko­ji smo do­če­ka­ni po­ja­čao je ovaj uti­sak. Za­gr­lja­ji i ste­za­nje ru­ku, do­bro­do­šli­ca­ma i pi­ta­nji­ma ni­je bi­lo kra­ja. Na­rav­no, vi­jest o mom sreć­nom po­vrat­ku već je sti­gla do dvo­ra. Po­ja­vio se je­dan ađu­tant i pre­nio mi je po­ru­ku da Knjaz ho­će da me pri­mi u tri sa­ta po­pod­ne.
Ka­da je do­šao taj tre­nu­tak, po­peo sam se uz pro­stra­ne ste­pe­ni­ce u dvo­rac i kroz jed­nu pro­stra­nu, pri­jat­no ukra­še­nu sa­lu, do­šao sam do ma­le so­be za pri­jem, či­je zi­do­ve su ukra­ša­va­le ve­li­ke sli­ke pre­da­ka.
Ni­sam du­go če­kao. Za­čuo se trom bat ko­ra­ka, za­vje­se su se po­di­gle i po­ja­vi­lo se nje­go­vo vi­so­čan­stvo. Knjaz Ni­ko­la je vi­sok, mi­ši­ćav čo­vjek, kao i ve­ći­na Cr­no­go­ra­ca, ali je pri­lič­no pu­na­čak. Nje­go­ve oštre cr­te oda­va­le su in­te­li­gen­ci­ju i hra­brost, ali i bla­gost i pri­ja­telj­stvo. Pre­ma obi­ča­ju u ovoj ze­mlji, on no­si br­ko­ve, ali i za­li­ske. Ob­u­čen je u na­rod­nu no­šnju, sa­mo što je ona bo­ljeg ma­te­ri­ja­la i bo­ga­ti­je ukra­še­na.
Nje­go­vo vi­so­čan­stvo, Knjaz, bio je ve­o­ma mi­lo­stiv pre­ma me­ni i stal­no je po­na­vljao na­du da će i ubu­du­će do­la­zi­ti još nje­mač­kih na­uč­ni­ka da is­tra­žu­ju nje­go­vu ze­mlju sa svih aspe­ka­ta. Od­bio je mo­ju mol­bu da raz­go­va­ra­mo na nje­mač­kom je­zi­ku i, uz osmi­jeh, na­po­me­nuo da se slu­ži nje­mač­kim je­zi­kom, ali se ustru­ča­va da to uči­ni u pri­su­stvu onih ko­ji­ma je nje­mač­ki je­zik ma­ter­nji. Kao znak pot­pu­ne do­bro­do­šli­ce, po­nu­dio mi je ci­ga­re­tu, što, kao što je po­zna­to, či­ni vla­dar na Zlat­nom ro­gu (u Ca­ri­gra­du) sa­mo ka­da ne­ko­ga ve­o­ma uva­ža­va.
Pre­ma že­lji nje­go­vog vi­so­čan­stva, pri­čao sam mu na fran­cu­skom je­zi­ku o mom pu­to­va­nju i hva­lio sam ono što je bi­lo vri­jed­no hva­le, a to­ga je bi­lo do­sta. Ni­sam se ustru­ča­vao ni da ka­žem šta mi se ne svi­đa i šta bi se, po mom mi­šlje­nju, mo­glo po­pra­vi­ti. Nje­go­vo vi­so­čan­stvo se slo­ži­lo sa mnom u sve­mu, ali je uka­zao i na one pri­li­ke u ze­mlji ko­je su se po­pra­vlja­le ve­o­ma spo­ro. Vla­dar ‘’cr­nih pla­ni­na’’ me je ot­pu­stio uz čvrst sti­sak ru­ke i sa že­ljom da me opet vi­di u Cr­noj Go­ri.
A bi­lo je i kraj­nje vri­je­me da kre­nem. Sat je već po­ka­zi­vao 5 ča­so­va po­sli­je pod­ne, a sun­ce se na­gi­nja­lo ka ho­ri­zon­tu. Moj pr­tljag je već bio po­slat, ta­ko da ni­sam mo­gao da se pre­svu­čem, ne­go sam u fra­ku uz­ja­hao ko­nja. Za mnom je od­je­ki­va­lo bez­broj sr­dač­nih ‘’do­vi­đe­nja’’ ka­da sam od­ja­hao na­kon krat­kog ali dir­lji­vog ra­stan­ka – jer, te­ško mi je pao ovaj ra­sta­nak, i me­ni i mo­jim dra­gim pri­ja­te­lji­ma.
Da bih išao br­že, ko­ri­stio sam no­vi put, ko­ji je ne­dav­no za­vr­šen. Na naj­ve­ćoj vi­si­ni, ko­ja je iz­no­si­la 1300 me­ta­ra, ba­cio sam još je­dan kra­tak po­gled. Nad ko­tli­nom u ko­joj je smje­šte­no Ce­ti­nje već se spu­štao pr­vi mrak, a Ska­dar­sko je­ze­ro je, u ve­čer­njoj ru­me­ni, za­si­ja­lo još jed­nom kao ono­ga da­na ka­da sam do­šao.
Po­tom sam spu­stio za­vje­su na ovu ne­za­bo­rav­nu sli­ku i na­kon dva i po sa­ta na­šao se na vr­hu Kr­sta­ca, oči u oči sa ogrom­nim oke­a­nom ko­ji mi je išao u su­sret. Ov­dje sam pre­dao ko­nja jed­nom slu­gi, ko­ji je već če­kao, da bi ga vra­tio na Ce­ti­nje, a ja sam na­sta­vio da se spu­štam do mor­ske oba­le, sa mo­ja dva no­sa­ča, jed­nim mu­škar­cem i jed­nom že­nom. Kad sa­mo po­gle­dam ka­ko je ovaj put stra­šan i na dnev­noj svje­tlo­sti, mo­gu da za­mi­slim ka­kav je po mr­kloj no­ći, ka­da si­je­va­ju mu­nje ko­je ga osvje­tlja­va­ju, pra­će­ne gro­mo­vi­ma ko­ji od­je­ku­ju iz­nad vo­de­ne ma­se.
Ta­kvim pu­tem išao sam u tan­kim sa­lon­ka­ma, po­što sam ci­pe­le za pje­ša­če­nje ba­cio na Ce­ti­nju jer su im cr­no­gor­ski pu­te­vi za­da­li smrt­ni uda­rac. Spo­ti­cao sam se i pa­dao bez pre­stan­ka. Da ni­je bi­lo mo­jih hra­brih pra­ti­la­ca, ko­ji su me na­po­la no­si­li, vje­ro­vat­no ne bih do­šao do ci­lja. Zbog is­cr­plje­no­sti svih udo­va sru­čio bih se na ze­mlju.
Ka­ko sam sa­mo bio sre­ćan ka­da sam ugle­dao svje­tla Ko­to­ra! Do­du­še, dva ma­lo pi­ja­na austrij­ska po­gra­nič­na po­li­caj­ca po­ku­ša­la su da me za­dr­že na ula­sku u grad, ali no­vac i li­je­pa ri­ječ su uni­ver­zal­na sred­stva spo­ra­zu­mi­je­va­nja, ta­ko da sam ove pre­vi­še mar­lji­ve lju­de la­ko umi­rio.
Bli­ži­la se po­noć ka­da sam ušao u kom­fo­ran Lojd, sre­ćan zbog osje­ća­nja da se opet na­la­zim pod bla­go­slo­vom sve­ga ono­ga što se zo­ve ‘’kul­tu­ra’’.
Ka­da sam slje­de­ćeg ju­tra, sa bro­da ko­ji je po­la­ko kli­zio pre­ko ta­la­sa, još jed­nom i po­sljed­nji put, ba­cio po­gled na po­gra­nič­ne pla­ni­ne Cr­ne Go­re i ka­da sam se još jed­nom sje­tio si­ro­ma­štva, ne­do­stat­ka sve­ga, vje­kov­ne kr­va­ve isto­ri­je, ko­ja je spre­ča­va­la bi­lo ka­kav raz­voj, o če­mu svje­do­če ove sta­re pla­ni­ne, ali i svih pred­no­sti i ple­me­ni­to­sti svoj­stve­nih na­ro­du ko­ji ži­vi ta­mo go­re, u sr­cu su mi bi­le sa­mo sr­dač­ne i is­kre­ne že­lje za sve mo­je pri­ja­te­lje.
Ne­ki glas od­o­zgo iz­go­vo­ri svoj bla­go­slov pre­ko ‘’cr­nih pla­ni­na’’: ‘’Ne­ka bu­de svje­tlost’’.
(KRAJ)