Pi­še: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj


Sli­je­di­li smo do­ku­men­ta­rac go­to­vo cio vi­jek. Gle­da­li smo nje­go­ve uspo­ne i pa­do­ve, vi­dje­li ka­ko po­ne­kad dje­lu­je u sjen­ci, a kat­kad u sa­mom sre­di­štu svjet­ske sce­ne.
Do­ku­men­ta­ri­sta je uvi­jek imao vi­še ulo­ga, ali su raz­li­či­te isto­rij­ske okol­no­sti is­ti­ca­le po­je­di­ne funk­ci­je do­ku­men­ta­ri­ste. Pra­ti­li smo raz­voj do­ku­men­tar­nih teh­ni­ka. Ka­ko je opre­ma bi­va­la po­kre­tlji­vi­ja ta­ko je do­ku­men­ta­ri­sta bio u sta­nju da za­bi­lje­ži sve ve­će bo­gat­stvo sli­ka i zvu­ko­va iz svi­je­ta ko­ji ga je okru­ži­vao. Ot­kud od­jed­nom da se stva­ra­lač­ka mon­ta­ža iden­ti­fi­ku­je sa usmje­ra­va­njem pro­mje­na ko­je se do­ga­đa­ju unu­tar fil­ma? Da li je to ne­po­vje­re­nje u di­na­mič­ne pro­ce­se ko­ji se zbi­va­ju u stuk­tu­ri ili že­lja da se kon­tro­li­še i di­ri­gu­je nji­ho­vo dje­lo­va­nje. Otvo­re­no – mo­že li se teh­ni­kom „ki­no-oka” do­ći do fil­ma či­ja isti­na mo­žda ne bi bi­la pri­hva­tlji­va za sa­mog re­di­te­lja i da li će je on u tom slu­ča­ju to­le­ri­sa­ti? U že­lji za po­tvr­đi­va­njem svo­je kon­cep­ci­je fil­ma i pod stal­nom pri­smo­trom onih ko­ji su sa ne­po­vje­re­njem gle­da­li na nje­gov rad, Ver­tov ni­je imao vre­me­na a ni že­lje za is­crp­ni­jim eks­pe­ri­men­ti­ma. Čak je ubje­đi­vao se­be da oni spu­ta­va­ju hra­brost, na­vo­de na este­ti­zi­ra­nje ko­je mo­že bi­ti po­gi­belj­no za spon­ta­ni ži­vot i slo­bo­du fil­ma. Zar film ni­je sam za se­be te­o­ri­ja i prak­sa! Nje­mu je­di­no pret­ho­di re­vo­lu­ci­o­nar­no ubje­đe­nje re­di­te­lja i plat­for­ma ko­ja mo­ra apri­or­no bi­ti pri­hva­će­na, jer u pro­tiv­nom ne mo­že bi­ti ni go­vo­ra o no­va­tor­stvu u obla­sti film­skog stva­ra­la­štva. Ti­me se ujed­no ne do­zvo­lja­va ni pod­vr­ga­va­nje sum­nji ni is­pi­ti­va­nje ele­me­na­ta onog no­vog što je kao ta­kvo fik­si­ra­no u svo­jim čul­nim for­ma­ma.
Da­kle, pro­ces stva­ra­nja ni­je je­din­stven za sve ma­te­ri­ja­le i dok jed­ni pod­li­je­žu struk­tu­ral­nim pro­mje­na­ma, dru­gi se sa­mo gru­pi­šu ra­di sna­žni­jeg efek­ta. Ne­do­sled­nost se sa­mim tim vi­še ni­je mo­gla pri­kri­va­ti pa je stva­ra­lač­ka mon­ta­ža u iz­vje­snom smi­slu pre­pu­šte­na pa­tro­na­tu pri­mi­je­nje­ne ide­o­lo­gi­je. Re­zul­tat to­ga bio je film „So­vje­ti, na­pri­jed!” (1925), pred­iz­bor­ni agi­ta­ci­o­ni do­ku­men­ta­rac o so­vje­ti­ma u pro­šlo­sti, sa­da­šnjo­sti i bu­đuć­no­sti! Unu­tar tih glo­bal­nih pro­por­ci­ja Dzi­ga Ver­tov je ipak uspio da ostva­ri niz zna­čaj­nih mi­ni­ja­tu­ra – u krup­nom pla­nu dvi­je ru­ke ste­žu jed­na dru­gu. Ta­ko su sni­mlje­ne da nji­ho­va sna­ga i po­drh­ta­va­nje ni­jed­nog tre­nut­ka ne aso­ci­ra­ju na kon­ven­ci­o­nal­no ru­ko­va­nje, šta­vi­še po hra­pa­voj i nje­go­va­noj ko­ži la­ko do­la­zi­mo do za­ključ­ka da je to sim­bo­lič­ni su­sret gra­da i se­la. Sim­bo­li­ke ima i ka­dar iz se­o­ske ku­će: na zi­du por­tret Le­nji­na, a sa ta­va­ni­ce vi­si elek­trič­na si­ja­li­ca. Ras­po­red je ta­kav da por­tret osta­je u po­za­di­ni dok cen­tral­nom po­vr­ši­nom do­mi­ni­ra svje­tlost pa se ne mo­že iz­bje­ći lo­gi­čan za­klju­čak da je nje­na po­ja­va u ovom si­ro­ma­šnom am­bi­jen­tu re­zul­tat re­vo­lu­ci­je i dje­lo Le­nji­na. Od­mah za­tim sli­je­dio je film „Še­sti dio svi­je­ta” (1926) mno­go ši­rih di­men­zi­ja i ve­ćih pro­pa­gand­nih pro­htje­va.
Mo­za­ik je sa­sta­vljan od šest sa­svim raz­li­či­tih te­ma – ustroj­stvo ka­pi­ta­li­stič­kog svi­je­ta, ge­o­graf­sko i et­no­graf­sko bo­gat­stvo so­vjet­ske ze­mlje, pri­vred­ne dje­lat­no­sti, iz­vo­zne mo­guć­no­sti, zna­čaj unu­ta­ra­šnje i va­žnost spolj­ne tr­go­vi­ne. Za ru­ske rat­ne fil­mo­ve ka­že se da su iz­vr­ši­li ve­o­ma jak uti­caj u Sje­di­nje­nim Dr­ža­va­ma. Ru­ski film ko­ji je to­kom tri­de­se­tih go­di­na bio u pa­du, za vri­je­me svjet­skog ra­ta je do­ži­vlja­vao re­ne­san­su. Do­ku­men­tar­ni film je bio u na­ro­či­tom uspo­nu. Ne­mjer­ljiv je nje­gov uti­caj na gle­da­o­ce u toj ze­mlji, u ko­joj je go­to­vo sva­ka po­ro­di­ca u ra­tu iz­gu­bi­la ne­kog svog čla­na, do­ku­men­tar­ci i film­ski žur­na­li su im če­sto bi­li je­di­na ve­za sa bli­žnji­ma.
Na­sta­vi­će se